SPEECH DEBELLE - Freedom Of Speech (Big Dada)

Ova ljupka Britanka mogla bi da obriše patos sa M.I.A.

Kad si mlad, onda nije dovoljno da budeš mlad i lud, moraš da budeš mlad i luđi. U suprotnom imaš čabar omladinu kao Srbija, studente koji su toliko banalizovali bilo kakav oblik protesta da pre zaslužuju krvavu bajku i državu oblika vagine. Zato volim M.I.A. Stvari koje ona radi ponekad nemaju baš najjasniju svrhu ili poentu, ali su dovoljno sabotažnog tipa, pa čak i kad se prenemažu, da kotrljaju hajp žbunje niz ovu pustinju od naše planete. Baš kao i M.I.A. i Speech Debelle ima nešto od tog engleskog uličnog, gang(-bang) mentaliteta (pamtite li Vicky iz Little Britain)- ona je brbljiva, nosi srce na obe bretele, jezik joj je brži od pameti, ali joj pamet nije za potcenjivanje. Ne znam koliko ta nacionalna i kulturna mešavina Velike Britanije doprinosi tome, ali za razliku od Amerike, engleske reperke imaju bolji stav i bolje se nose sa njim, ambicioznije su i njihov feminizam se nameće muškim sredstvima. Uzbudljive su.

Prvi album Speech Debelle, Speech Therapy, voleo sam povremeno da slušam, mahom da minem želju za slušanjem Jhelise. Iako je isti predstavljao suvu definiciju onoga što se u Engleskoj kategoriše kao "urban" (muzika afro-engleza, džez i hip hop u osnovi, ulični prizvuk, naglašenog stava), meni je zvučao nekako previše sedativno i kao neki zaboravljeni polu-klasik zlatnog perioda Talkin' Loud. I sve to uprkos činjenici da je bio objavljen na prestižnoj hip/trip/bit-hop etiketi Big Dada koja nam je već podarila Roots Manuvu. Speech Therapy je dobio prestižnu britansku nagradu Mercury, ali nakon toga Speech se posvađala sa Big Dadom zato što nisu profitirali na na tome (najlošije prodavan Mercury-jem nagrađen album), pa su se nešto bili i rastali. Ona je čak stigla i do promocije neke igrice koju su lansirali Take That, pa se i tamo obrukala. Neki su je zaboravili, ali još gore od toga- mnogi su želeli da je zaborave.

Trejsičepmanovski omot ovog albuma ne bi trebalo da vas ublaši. Ovo nije lejdbek gospel uz akustičnu gitaru koji protestuje "google search" redom protiv svih zala ovog sveta. Niti je elaboracija svih onih klišea koje sintagma "freedom of speech" može da predstavlja. Ovo je pre svega jedna zanimljiva i uzbudljiva ploča, autorke čvrstog stila, koja ima šta da kaže i koja se ne plaši da iskoči iz svih kalupa u koje bi trendovi mogli da je ubace. Kao prvi album The Streets. Ili kao Roots Manuva na Run Come Save Me. Ili Wee Papa Girl Rappers. Ovo je hip hop album koji fristajluje preko bilo koje podloge za koju mu se učini da će preneti poruku. Nekima će se to učiniti kao nepotreban ili kalkulantski eklektizam, ali producent Kwes (potrudite se da overite njegov debi EP za Warp Meantime) se svojski potrudio da sve deluje kao jedna koherentna celina kojom Speech suvereno vlada.

Moj favorit je Collapse koja se bavi neredima u Londonu od prošle godine i (možda) nepromišljeno drži stranu "ratnicima". Kwes najlukavije moguće inkorporira osnovni rif Carpenterove teme iz Assault on Precinct 13 koja čitavoj pesmi daje neku trileroznu, zlohudeću atmosferu. UNKLE bi dao DJ Shadowa za ovu stvar. Oni među vama koji gledaju Skins lakše će shvatiti genijalnost ovog albuma, pre svega na nivou lakoće sa kojom Speech skače sa repovanja preko (maltene) progresivnog densroka uvodne Studio Backpack Rap na, recimo, futuristički Coldplay-funk Live For The Message ili melodični oldskul hip hop Blaze Up A Fire- i to samo tokom prve tri pesme na albumu! Za Skins generaciju, koja bi trebalo da bude njena primarna "target grupa", seks, droge, muzika, ajfoni, izlasci, revolucije, kitovi, brendovi sve je potpuno izmešano, podjednako nebitno, i važno zbog samo dva cilja- zabaviti se i preživeti. Speech Debelle jeste njihova Tracy Chapman sa porukama čije su ambicije sasvim usklađene sa vremenom u kome živimo. Vremenom u kome najjače poruke zažive tek u retkim trenucima naše intime, kada se otkačimo od svih socijalnih mreža i život nam sam kaže šta nam nudi. A šta ne. Vrtim danima već Speech Debelle i svaki sledeći put snažnije osećam gde živim, zašto živim i kako živim. Gledam Skins, ali mi stružu kožu, sa obraza, leđa i tukija.

Elephant In The Living Room mi je druga najomiljenija stvar sa ovog albuma. Pesma počinje tako što Speech repuje preko violina koje su možda uvod u neku stvar od Muse, nakon toga kreće ritam, kao eho nekog udaljenog pucnja. Dizanje je kao u rok baladi i oseća se samo u Speechinom glasu koji je na granici da plane. Ali radije ostaje gorak kao Adele. (Volim Adele, to znate?!). I CAN'T DO THIS ANY LONGER, I'M TIRED AND IF I STAY ANY LONGER THEN I'LL BE A LIAR... Evropski dabstep. Toooliko dobro za sve. Ponekad je pre predaje zgodno opaliti u bilo šta.

Speech Debelle zvuči prisutno, neposredno i goropadno. Kao što M.I.A. nije već dugo.

SELEKTAH: 9minus/ 10