Mi koji volimo Skins ne bi trebalo da se prevarimo da je ovo nekakva toj ljubavi prilagođena verzija čuvenog klasika. Bez obzira što se, poprilično prevarantski, ime Kaye Scodelario nalazi na čelu špice
Ja volim priču Orkanskih visova iako nisam čitao roman Emili Bronte, iako sam od svih ekranizacija gledao samo onu (najčuveniju?) sa Laurencom Olivierom i Merle Oberon, a zapravo samo zato što je Kate Bush napravila definitivnu verziju (atmosfere, osećanja i beskraja) svojim debi singlom. U odnosu na to (pesmu Kate Bush) Andrea Arnold napravila je sve suprotno. Što možda odgovara originalnom izvoru (ako je sudeći po Wikipediji), ali nikako mom romantičnom srcu.
U njenoj verziji Heathcliff nije ciganin, već crnac, a kako nam jedan polumračan portret njegovoih leđa naslućuje- moguće da se radi i o odbeglom robu (vi koji poznajete istoriju ignorišite moja nevenčana nagađanja). Ovaj radikalni(ji) zahvat možda jasnije govori modernom čoveku o prirodi (i dalje modernih) problema Orkanskih visova, ali to ozbiljno ubija uživljavanje u ovu tragičnu ljubavnu priču. Andrea englesku farmu, krajolik, same aktere prikazuje surovo i prljavo, onako kako su oni verovatno izgledali u svesti same Emili Bronte. Prvi susret između Heathcliffa i Cathy izgleda tako što ga ona pljune, a on je grubo odgurne. Mala Cathy je malčice zdepasta i ne izgleda baš kao san snova ili biser u engleskom blatu. Hindley bi u odgovarajućoj uniformi odmah mogao da stane na čelo Obraza (a to je valjda i bila ne previše suptilna namera?). Fotografija izgleda fenomenalno, ali, kao što rekoh Žozefini, i slep čovek bi od takve prirode napravio nešto da parira Ivanu Strahinjiću.
Najslabiji momenat Andrejine verzije su glumci. U prvom delu, kada gledamo kako su se zavoleli mladi Heath i Cathy, on pleni kao nemi, ponosni, oslobođeni rob, dok u kontrastu prkosi bujnoj škotskoj prirodi iz koje tako očgiledno štrči. Međutim, čim progovori ili se upusti u nekakav odnos sa svojom partnerkom mlađahni Solomon Glave para oči prazninom. Za razliku od njega, Shannon Beer, kao Cathy, uglavnom uspeva da nas uverljivo provoza kroz svoj rolerkouster promenljivih osećanja i raspoloženja prema Heathcliffu. Kao izazivačica ona nikada ne deluje kao da se do kraja predala, ali njena odanost prema Heathu se nikada ne dovodi u pitanje. U drugom delu filma, deluje kao da su se stvari promenile. James Hawson, kao tek nešto stariji Heath (Andrea je tu dosledno ispratila uzraste koje su junaci kod Emili mogli da imaju) i dalje je bezizražajan, ali gorčina je njegovom stavu dala neku osobenost i upečatljivost. Kaya Scodelario ni u Skins nije pokazala da ume bogznašta (sem da bude najbolja Effy na planeti), ali ovde su njena zaista skromna glumačka sredstva trećerazredizovala lik Cathy na lepo lice koje u okolnostima kada se stare strasti ponovo bude ne ume da pokaže niti jednu jedinu emociju.
Zbog svega toga odnos Heatha i Cathy ostaje sve vreme nedovoljno definisan i emotivno potkovan. Andrea u drugoj polovini, kroz mili-kadrove, pravi flešbekove na ono što su mladi Heath i Cathy imali, ali to je samo lepljenje praznine na prazninu. Njihova lutanja livadama i močvarama, sam seting drame ne mogu biti ono što čini njihovu ljubav, razloge njihovog voljenja. Andrea ih je previše apstraktizovala i učinila prizorima koji poput prirode samo obavljaju neki svoj ciklus. Ali je promakla da nam objasni zašto je taj susret bio toliko fatalan. Odakle gnev umesto ljubavi.
Sa ovako svežim iskustvom njene filmografije u sećanju upada mi u oči da Andreu privlače odnosi u kojima je žena neka vrsta, skoro fizičkog, protivnika muškom partneru. Ona mora da se oseti žrtvom ili da postane žrtva da bi se taj odnos uopšte uspostavio- u Fish Tank majčin ljubavnik je praktično zloupotrebio tinejdžerku, u Red Road muškarac odgovara na Jackiene mazohističke izazove, a u Wuthering Heights imamo tu scenu valjanja u blatu u kojoj Heath seda na Cathy i kolenima joj blokira ruke, kao da joj poručuje da je on od sada gospodar njene goropadnosti.
Zamišljen kao neka, u pristupu, sirova, kul i artsy melodrama, Andrein Wuthering Heights ne uspeva u onome što Skins serija bez problema Skins publici (kojoj je ovaj film, rekao bih, najviše i namenjen) daje- razularena sirova, kul i artsy osećanja. Baš kakva i jesu u nas mladih. I mlađih. I sve mlađih.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment