The Diner (1982)
Ne znam kako nisam gledao ovaj film ranije. Ali sad kad jesam nisam siguran da mogu do kraja da ispoštujem pisanje jedne ugledne američke novine koja ovaj debi Barry-ja Levinsona vidi kao preteču, "ključni uticaj" i inspiraciju za komedije od Seinfelda do radova Judda Apatowa. Pre svega zbog toga što je ovo jedan film "ni o čemu". Gde je ovo ni o čemu pre svega oličeno u "nebitnim" temama kojima se prepušta nekolicina mladića tokom svojih redovnih susreta u lokalnom dajneru, u Baltimoru, leta gospodnjeg 1959.
The Diner je, ipak, u suštini, rekao bih, "coming of age" film koji prikazuje neizbežno i neprijatno odrastanje jedne generacije adolescenata koja to grčevitim držanjem za svoja lična (hobi) interesovanja pokušava da izbegne. Oni i jesu i nisu "nrdovi". Oni (već) jesu razočarani savršenim brakovima i životima svojih roditelja i više nego su spremni da porinu u eksperimentalne i individualne šezdesete. Ovo je film koji najavljuje taj prelaz. Nema veze što će unuci ove ekipe u devedesetim i nultim biti nazivani slekerima i predstavljati ono što se nalazi na drugom kraju pajpa.
Ali, vratimo se na film. The Diner mi je u najboljem slučaju simpatičan. Lepo je videti mladog Rourkea, Bacona, Guttenberga, Sterna i Reisera, baš koliko i mladog Nikolića, Berčeka ili Diklića. Kako goluždravo krče sebi put kroz replike i scene, i pokušavaju da deluju prirodno, a Levinson je ovde insistirao na improvizacijama, na zahuktavanju spontanog razgovora, na druženju među glumcima koliko i među likovima. To su bile, kao, neke inovacije. Ali otprilike u to vreme Srđan Karanović je snimao ozbiljnije filmove na istu temu, sa istim tim maminim i tatinim mazama koje neće da uđu u autobus za ozbiljan život. U Levinsonovom filmu izgubilo se nešto od te životnosti (ako je i bilo), likovi, i ako su stvarni u nekom (Levinsonovom) svetu, ne uspevaju da budu univerzalni, njihove tirade o filmu, muzici i sportu ostaju zarobljene u vremenu i nečemu što je danas kliše u demonstraciji takvih osobina i interesovanja. Ja sam taj. Njihov nastavak... Znam.
The Diner nema onu sličnim američkim filmovima srodnu "sentimentalizaciju mladosti" koja je već nekako postala mit/žanr za sebe. On je se dotiče na momente, ali daje sve od sebe da je zaobiđe. I to mi se ne dopada, jer deluje usiljeno. Možda to nisu ti, njeni "tipični" predstavnici, ali Levinsonovi junaci ostaju predstavnici ideje, a ne života živih ljudi. Jedan od onih slučajeva kada pametan reditelj natkrili svoje čedo sa previše pameti, a premalo, ili nedovoljno srca.
U ovom filmu ima jedna scena (SPOJLER!!!) u kojoj Bacon sa nekom curom krene kolima ka dajneru pre ostalih. I onda u nekoj krivini prevrne (?!) svoj kupe, legne pored njega, zalije se kečapom i praveći se da je mrtav čeka da ostali naiđu (!!!). I onda oni naiđu. Nema škripe kočnica, nema vriske, dreke, oni relativno kul priđu. A onda se Bacon nasmeje. I svi ostali su kao kul, niko da mu se nahebe keve, ništa... I onda odu i ne pomognu mu da prevrne auto natrag. Takav je i ovaj film. Serija neobičnih događaja koje likovi kuliraju, a gledaoca ostavljaju ravnodušnim.
SELEKTAH: 5/ 10
Ne znam kako nisam gledao ovaj film ranije. Ali sad kad jesam nisam siguran da mogu do kraja da ispoštujem pisanje jedne ugledne američke novine koja ovaj debi Barry-ja Levinsona vidi kao preteču, "ključni uticaj" i inspiraciju za komedije od Seinfelda do radova Judda Apatowa. Pre svega zbog toga što je ovo jedan film "ni o čemu". Gde je ovo ni o čemu pre svega oličeno u "nebitnim" temama kojima se prepušta nekolicina mladića tokom svojih redovnih susreta u lokalnom dajneru, u Baltimoru, leta gospodnjeg 1959.
The Diner je, ipak, u suštini, rekao bih, "coming of age" film koji prikazuje neizbežno i neprijatno odrastanje jedne generacije adolescenata koja to grčevitim držanjem za svoja lična (hobi) interesovanja pokušava da izbegne. Oni i jesu i nisu "nrdovi". Oni (već) jesu razočarani savršenim brakovima i životima svojih roditelja i više nego su spremni da porinu u eksperimentalne i individualne šezdesete. Ovo je film koji najavljuje taj prelaz. Nema veze što će unuci ove ekipe u devedesetim i nultim biti nazivani slekerima i predstavljati ono što se nalazi na drugom kraju pajpa.
Ali, vratimo se na film. The Diner mi je u najboljem slučaju simpatičan. Lepo je videti mladog Rourkea, Bacona, Guttenberga, Sterna i Reisera, baš koliko i mladog Nikolića, Berčeka ili Diklića. Kako goluždravo krče sebi put kroz replike i scene, i pokušavaju da deluju prirodno, a Levinson je ovde insistirao na improvizacijama, na zahuktavanju spontanog razgovora, na druženju među glumcima koliko i među likovima. To su bile, kao, neke inovacije. Ali otprilike u to vreme Srđan Karanović je snimao ozbiljnije filmove na istu temu, sa istim tim maminim i tatinim mazama koje neće da uđu u autobus za ozbiljan život. U Levinsonovom filmu izgubilo se nešto od te životnosti (ako je i bilo), likovi, i ako su stvarni u nekom (Levinsonovom) svetu, ne uspevaju da budu univerzalni, njihove tirade o filmu, muzici i sportu ostaju zarobljene u vremenu i nečemu što je danas kliše u demonstraciji takvih osobina i interesovanja. Ja sam taj. Njihov nastavak... Znam.
The Diner nema onu sličnim američkim filmovima srodnu "sentimentalizaciju mladosti" koja je već nekako postala mit/žanr za sebe. On je se dotiče na momente, ali daje sve od sebe da je zaobiđe. I to mi se ne dopada, jer deluje usiljeno. Možda to nisu ti, njeni "tipični" predstavnici, ali Levinsonovi junaci ostaju predstavnici ideje, a ne života živih ljudi. Jedan od onih slučajeva kada pametan reditelj natkrili svoje čedo sa previše pameti, a premalo, ili nedovoljno srca.
U ovom filmu ima jedna scena (SPOJLER!!!) u kojoj Bacon sa nekom curom krene kolima ka dajneru pre ostalih. I onda u nekoj krivini prevrne (?!) svoj kupe, legne pored njega, zalije se kečapom i praveći se da je mrtav čeka da ostali naiđu (!!!). I onda oni naiđu. Nema škripe kočnica, nema vriske, dreke, oni relativno kul priđu. A onda se Bacon nasmeje. I svi ostali su kao kul, niko da mu se nahebe keve, ništa... I onda odu i ne pomognu mu da prevrne auto natrag. Takav je i ovaj film. Serija neobičnih događaja koje likovi kuliraju, a gledaoca ostavljaju ravnodušnim.
SELEKTAH: 5/ 10
uh bre, ovo je skroz gotivan film.. 5/10 surovo..
ReplyDelete