Kao što tvitovah, a vi ste, nema sumnje, to isto već negde drugde pre toga pročitali- ovo je Carrie za dečake
Chronicle počinje kao film koji ste odavno želeli da pogledate, a završava kao nešto što ste videli već toliko puta.
Slede spojleri. I drugi povodi da vam idem na živce.
Tri tinejdžera nalaze u nekoj šumi pokraj Sijetla nalaze "nešto" vanzemaljsko što im daje super moći- da pomeraju stvari mislima, da lete, da budu superotporni na povrede itd... Sve ono o čemu tinejdžeri već maštaju i o čemu su već napravljeni toliki stripovi i filmovi. Svaki od tinejdžera ima svoj lični trip, ali jedan od njih je upadljivo mućak, i upravo zbog njega stvari kreću prvo loše, pa sve gore. Sve do blokbasterizovanog obračuna u najklišeiziranijem mogućem (psihološkom, emotivnom i scenografskom) setingu superheroja i supervilana. Ah, da, ceo film nam je predstavljen u formi "pronađenog snimljenog materijala" koji su svojim kamerama zabeležili sami učesnici događaja.
Budimo iskreni. Koncept "pronađenog materijala" trebao je ovoj priči koliko piletu treće oko i Beogradu Čivas za gradonačelnika. Tinejžder koji sam sebe i svet oko sebe non-stop snima ovde služi kao sumnjiv komentar alijenizacije i samozaokupljenosti kod američkog tinejdžera i kao posve nepotreban i glomazan dokaz psihološke devijacije mućak-tinejdžera. Nakon inicijalne postavke tog koncepta isti (baš kao u seriji The River) postaje kao kamen oko vrata i likovima i autoru filma koji više vremena provode opravdavajući ili instalirajući upotrebu kamere nego događaje koje ona beleži.
A, onda, tu su i događaji koje kamera beleži. Mućak-tinejdžer ima mamu koja umire od raka i tatu (bivšeg vatrogasca) koji je alkoholičar i abjuzer (eat that, 9/11!!!). Druga dva tinejdžera, sa kojima deli moći, ne dobijaju ni toliko - jedan je difolt "popular guy", a drugi je smutan junak koji nas zatrpava pričama o Šopenhaueru i Ničeu, ali od tih reči ne ostane puno dela na kraju, te ostaje utisak da je reditelj preko njega želeo da nam ukrca neki "ozbiljan" kontekst onoga što gledamo- a koji se tiče slobodne volje i onoga što bi uradili kao nadljudi kad bi bili nadljudi.
Šarm Chronicle leži u tome šta su ova trojica radila. Prvo, snaga i specifičnost njihovih moći otkriva se postepeno i kroz tu igru sa onim što im je dato oni se ponašaju kao mala deca, a potom se blesave kao pravi tinejdžeri- igraju fudbal nebu pod oblacima, maštaju o odlasku u Tibet, dižu devojkama haljine... I dok je na tom terenu istraživanja psihologije tinejždera kroz date im supermoći film debitanta Josha Tranka deluje zanimljivo i sveže. Onog trenutka kada krene stropoštaj i "stripovska" motivacija junaka da budu zli odnosno dobri, Chronicle postaje fotokopija bilo kog dela Spidermana (dobro- prvog, drugog i trećeg) i razrušava i sebe i svoje likove kroz nemotivisane postupke koji na momente čak deluju maloumno (način na koji mućak- tinejdžer pokušava da skupi novac majci za lek).
Pretpostavljam da bi Frojdovska analiza raspleta, kao i suvoparno tumačenje arhetipa i odstupanja od njega moglo da vas zabavi, naročito ako je autor tako nečega zanimljiv (@timjohnbyford recimo), ali ono što gledamo nije ni blizu dobrom provodu.
Ipak, ako bih morao da odlučim da li Chronicle 2 ili Spiderman 4, ovo bi sigurno dobilo moj glas.
SELEKTAH: 4/ 10
Chronicle počinje kao film koji ste odavno želeli da pogledate, a završava kao nešto što ste videli već toliko puta.
Slede spojleri. I drugi povodi da vam idem na živce.
Tri tinejdžera nalaze u nekoj šumi pokraj Sijetla nalaze "nešto" vanzemaljsko što im daje super moći- da pomeraju stvari mislima, da lete, da budu superotporni na povrede itd... Sve ono o čemu tinejdžeri već maštaju i o čemu su već napravljeni toliki stripovi i filmovi. Svaki od tinejdžera ima svoj lični trip, ali jedan od njih je upadljivo mućak, i upravo zbog njega stvari kreću prvo loše, pa sve gore. Sve do blokbasterizovanog obračuna u najklišeiziranijem mogućem (psihološkom, emotivnom i scenografskom) setingu superheroja i supervilana. Ah, da, ceo film nam je predstavljen u formi "pronađenog snimljenog materijala" koji su svojim kamerama zabeležili sami učesnici događaja.
Budimo iskreni. Koncept "pronađenog materijala" trebao je ovoj priči koliko piletu treće oko i Beogradu Čivas za gradonačelnika. Tinejžder koji sam sebe i svet oko sebe non-stop snima ovde služi kao sumnjiv komentar alijenizacije i samozaokupljenosti kod američkog tinejdžera i kao posve nepotreban i glomazan dokaz psihološke devijacije mućak-tinejdžera. Nakon inicijalne postavke tog koncepta isti (baš kao u seriji The River) postaje kao kamen oko vrata i likovima i autoru filma koji više vremena provode opravdavajući ili instalirajući upotrebu kamere nego događaje koje ona beleži.
A, onda, tu su i događaji koje kamera beleži. Mućak-tinejdžer ima mamu koja umire od raka i tatu (bivšeg vatrogasca) koji je alkoholičar i abjuzer (eat that, 9/11!!!). Druga dva tinejdžera, sa kojima deli moći, ne dobijaju ni toliko - jedan je difolt "popular guy", a drugi je smutan junak koji nas zatrpava pričama o Šopenhaueru i Ničeu, ali od tih reči ne ostane puno dela na kraju, te ostaje utisak da je reditelj preko njega želeo da nam ukrca neki "ozbiljan" kontekst onoga što gledamo- a koji se tiče slobodne volje i onoga što bi uradili kao nadljudi kad bi bili nadljudi.
Šarm Chronicle leži u tome šta su ova trojica radila. Prvo, snaga i specifičnost njihovih moći otkriva se postepeno i kroz tu igru sa onim što im je dato oni se ponašaju kao mala deca, a potom se blesave kao pravi tinejdžeri- igraju fudbal nebu pod oblacima, maštaju o odlasku u Tibet, dižu devojkama haljine... I dok je na tom terenu istraživanja psihologije tinejždera kroz date im supermoći film debitanta Josha Tranka deluje zanimljivo i sveže. Onog trenutka kada krene stropoštaj i "stripovska" motivacija junaka da budu zli odnosno dobri, Chronicle postaje fotokopija bilo kog dela Spidermana (dobro- prvog, drugog i trećeg) i razrušava i sebe i svoje likove kroz nemotivisane postupke koji na momente čak deluju maloumno (način na koji mućak- tinejdžer pokušava da skupi novac majci za lek).
Pretpostavljam da bi Frojdovska analiza raspleta, kao i suvoparno tumačenje arhetipa i odstupanja od njega moglo da vas zabavi, naročito ako je autor tako nečega zanimljiv (@timjohnbyford recimo), ali ono što gledamo nije ni blizu dobrom provodu.
Ipak, ako bih morao da odlučim da li Chronicle 2 ili Spiderman 4, ovo bi sigurno dobilo moj glas.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment