Magic City, Girls, Veep, Dont Trust The Bitch In The Appartment 23
Magic City je serija koju je kreirao Mitch Glazer, scenarista filmova The Great Expectations i The Recruit. Podatak koji me sigurno ne bi motivisao da se pozabavim ovom serijom da sam ga znao pre gledanja. Sva sreća pa sam prvo video par skrinšotova i promo postera. Na njima glavni glumac Jeffrey Dean Morgan izgleda kao krupniji Bogart u boji, ali vegaska varijanta Mad Men glamura je tu. Iako se sve dešava u Majamiju, tokom pedesetih. Zalizane kose, muškarci u smokinzima, žene sa oblinama u kupaćima koji više naslućuju nego što otkrivaju (ili gole), miris znoja prvih radničkih sindikata i krvi prve sistemske mafije... Magic City je sve to.
Smešten u elitni hotel Miramar koji vodi Ike Evans sa svoja dva sina, Magic City se bavi onim što se krije ispod ispoliranog glitza Sinatrinog zlatnog doba i zadire u dubinu, sve do ljudi koji su za dno vezani kamenim blokovima. Ike je tip koji bi da pošteno radi svoj posao, ali spreman je i da nepošteno odbrani tu nameru. Jedan njegov sin je džejmsdinovski plejboj, a drugi je "dobri sin". Olga Kurylenko igra njegovu drugu suprugu, a Danny Houston je dežurni loš momak. I to vrlo loš (spojler: ubija kuce).
Nakon odgledane dve epizode nisam baš najzadovoljniji originalnošću u profilisanju likova, ali raduje me što tata i sinovi imaju međusobno dobar odnos i što sva trojica deluju kao deo poštene ekipe. Temelji budućeg zapleta sa potencijalnim komplikacijama se tek udaraju, ali dok se stvar ne zahukta, Magic City oduzima dah svojom rekonstrukcijom epohe i debelo iza sebe ostavlja Mad Men (da li je bilo nekog eksterijera u toj seriji?) i previše plastični Pan Am.
Ću gledamo.
Girls je čedo talentovane i bucmaste Lene Dunham.
Ako niste gledali njen debitantski film Tiny Furniture bićete oduševljeni njenim HBO hitom, više nego da jeste. A ako vam se film dopao, sva je prilika da će i serija, i obrnuto. Jer Girls je praktično TV nastavak priče o Auri koja se nakon školovanja pod roditeljskom supervizijom suočava sa samostalnim životom. Ovaj put kao podjednako smotana, hipohondrična i od muškaraca često zloupotrebljena Hannah.
Kao i Woody Allen i Lena Dunham humor i zabavu gradi na zaokupljenosti samom sobom i verovatnoj reinterpretaciji ličnog i biografskog. Za razliku od Allena njen svet je manje intelektualan, nešto malo više ženski i predstavlja potpunu suprotnost svega onoga što su promovisale drugarice iz Sex & City. Hannah i njene drugarice (gettit?!...) na različite načine su seksualno i emotivno inhibirane (ili liberalne) i to komplikuje jednostavne putanje njihovih života. Stvar spasava to što je fokus na Hannahi i što ova vešto mami naše simpatije sprdanjem na sopstveni račun. Druge tri su tu kao nekakve tri različita alterega njenih različitih potencijala, od čedne Shoshanne, preko konfuzne Marnie do hipijevski nesputane Jesse.
Ću gledamo.
Prvo nije lepo od mene što nisam znao da Armando Iannucci ima novi šou. I što vas time nisam davio danima.
Armando je za slučaj da ne znate autor antologijskog šoua The Thick Of It, potonjeg filma In The Loop i više različitih serijala o Alanu Partridgeu.
Veep je, bejzikli, The Thick of It na američkom terenu. Julia Louis-Dreyfus igra zamenicu američkog predsednika i zajedno sa svojim stafom suočava se sa neobičnim problemima tokom kojih i ona i oni zajedno demonstriraju svoju glupost, nesnalažljivost, alavost, nesposobnost... Stvar je satira i sudeći po dve do sada odgledane epizode nije toliko brutalna koliko je bila u slučaju "Engleza", ali pitanje je da li je nešto tako i moguće (već je In The Loop pokazao da nije). Osim toga, Veep "pati" i od činjenice da stvar nije samo do scenarija već i do komičarskog potencijala svoje zvezde Julie, koja za sada odgovara na postavljene zadatke sa zavidnim entuzijazmom i simpatijom. U ostalom, teren na kome ona igra jednu sebičnu i ne naročito sposobnu curu ona je već dobrano pregazila, zar ne?
Ni ostatak kasta nimalo ne zaostaje za njom.
Ovo je rekao bih šou kakvim HBO vidi sebe u najlepšem svetlu.
Kao i mi svi koji ga gledamo i razumemo čemu se smejemo.
Ha ha.
Ha.
Ću gledamo.
U trenutku dok vi ovo čitate novi ABC-ijev sitkom Dont Trust The Bitch In The Apartment 23 možda je već nasilno prekinut. Što me i ne čudi. Glavna junakinja June Colburn (igra je spektakularno imenovana Dreama Walker, koju ne znam ni iz jedne jedine serije ili filma) je još jedna od bezbrojnih dvadesetineštogodišnjakinja koje pokušavaju da pomire svoj posao, svoj drugi posao, svoje cimere i momke u ludom gradu Njujorku. S tim što je njena cimerka "bič". Za šta se već na kraju prve epizode ispostavi da nije i mi koji smo balavili za povampiranjem jedne jezičare tipa Roseanne dobijamo jednu curicu (simpatična Krysten Ritter) koja je u najgorem slučaju blesava i bezdušnjikava kao Karen iz Will & Grace, ali u suštini dobra. A kome to treba? Iako zapleti nisu bili rđavi, koga zanima još jedan sitkom o ludim cimerima?
Mene ne.
Magic City je serija koju je kreirao Mitch Glazer, scenarista filmova The Great Expectations i The Recruit. Podatak koji me sigurno ne bi motivisao da se pozabavim ovom serijom da sam ga znao pre gledanja. Sva sreća pa sam prvo video par skrinšotova i promo postera. Na njima glavni glumac Jeffrey Dean Morgan izgleda kao krupniji Bogart u boji, ali vegaska varijanta Mad Men glamura je tu. Iako se sve dešava u Majamiju, tokom pedesetih. Zalizane kose, muškarci u smokinzima, žene sa oblinama u kupaćima koji više naslućuju nego što otkrivaju (ili gole), miris znoja prvih radničkih sindikata i krvi prve sistemske mafije... Magic City je sve to.
Smešten u elitni hotel Miramar koji vodi Ike Evans sa svoja dva sina, Magic City se bavi onim što se krije ispod ispoliranog glitza Sinatrinog zlatnog doba i zadire u dubinu, sve do ljudi koji su za dno vezani kamenim blokovima. Ike je tip koji bi da pošteno radi svoj posao, ali spreman je i da nepošteno odbrani tu nameru. Jedan njegov sin je džejmsdinovski plejboj, a drugi je "dobri sin". Olga Kurylenko igra njegovu drugu suprugu, a Danny Houston je dežurni loš momak. I to vrlo loš (spojler: ubija kuce).
Nakon odgledane dve epizode nisam baš najzadovoljniji originalnošću u profilisanju likova, ali raduje me što tata i sinovi imaju međusobno dobar odnos i što sva trojica deluju kao deo poštene ekipe. Temelji budućeg zapleta sa potencijalnim komplikacijama se tek udaraju, ali dok se stvar ne zahukta, Magic City oduzima dah svojom rekonstrukcijom epohe i debelo iza sebe ostavlja Mad Men (da li je bilo nekog eksterijera u toj seriji?) i previše plastični Pan Am.
Ću gledamo.
Girls je čedo talentovane i bucmaste Lene Dunham.
Ako niste gledali njen debitantski film Tiny Furniture bićete oduševljeni njenim HBO hitom, više nego da jeste. A ako vam se film dopao, sva je prilika da će i serija, i obrnuto. Jer Girls je praktično TV nastavak priče o Auri koja se nakon školovanja pod roditeljskom supervizijom suočava sa samostalnim životom. Ovaj put kao podjednako smotana, hipohondrična i od muškaraca često zloupotrebljena Hannah.
Kao i Woody Allen i Lena Dunham humor i zabavu gradi na zaokupljenosti samom sobom i verovatnoj reinterpretaciji ličnog i biografskog. Za razliku od Allena njen svet je manje intelektualan, nešto malo više ženski i predstavlja potpunu suprotnost svega onoga što su promovisale drugarice iz Sex & City. Hannah i njene drugarice (gettit?!...) na različite načine su seksualno i emotivno inhibirane (ili liberalne) i to komplikuje jednostavne putanje njihovih života. Stvar spasava to što je fokus na Hannahi i što ova vešto mami naše simpatije sprdanjem na sopstveni račun. Druge tri su tu kao nekakve tri različita alterega njenih različitih potencijala, od čedne Shoshanne, preko konfuzne Marnie do hipijevski nesputane Jesse.
Ću gledamo.
Prvo nije lepo od mene što nisam znao da Armando Iannucci ima novi šou. I što vas time nisam davio danima.
Armando je za slučaj da ne znate autor antologijskog šoua The Thick Of It, potonjeg filma In The Loop i više različitih serijala o Alanu Partridgeu.
Veep je, bejzikli, The Thick of It na američkom terenu. Julia Louis-Dreyfus igra zamenicu američkog predsednika i zajedno sa svojim stafom suočava se sa neobičnim problemima tokom kojih i ona i oni zajedno demonstriraju svoju glupost, nesnalažljivost, alavost, nesposobnost... Stvar je satira i sudeći po dve do sada odgledane epizode nije toliko brutalna koliko je bila u slučaju "Engleza", ali pitanje je da li je nešto tako i moguće (već je In The Loop pokazao da nije). Osim toga, Veep "pati" i od činjenice da stvar nije samo do scenarija već i do komičarskog potencijala svoje zvezde Julie, koja za sada odgovara na postavljene zadatke sa zavidnim entuzijazmom i simpatijom. U ostalom, teren na kome ona igra jednu sebičnu i ne naročito sposobnu curu ona je već dobrano pregazila, zar ne?
Ni ostatak kasta nimalo ne zaostaje za njom.
Ovo je rekao bih šou kakvim HBO vidi sebe u najlepšem svetlu.
Kao i mi svi koji ga gledamo i razumemo čemu se smejemo.
Ha ha.
Ha.
Ću gledamo.
U trenutku dok vi ovo čitate novi ABC-ijev sitkom Dont Trust The Bitch In The Apartment 23 možda je već nasilno prekinut. Što me i ne čudi. Glavna junakinja June Colburn (igra je spektakularno imenovana Dreama Walker, koju ne znam ni iz jedne jedine serije ili filma) je još jedna od bezbrojnih dvadesetineštogodišnjakinja koje pokušavaju da pomire svoj posao, svoj drugi posao, svoje cimere i momke u ludom gradu Njujorku. S tim što je njena cimerka "bič". Za šta se već na kraju prve epizode ispostavi da nije i mi koji smo balavili za povampiranjem jedne jezičare tipa Roseanne dobijamo jednu curicu (simpatična Krysten Ritter) koja je u najgorem slučaju blesava i bezdušnjikava kao Karen iz Will & Grace, ali u suštini dobra. A kome to treba? Iako zapleti nisu bili rđavi, koga zanima još jedan sitkom o ludim cimerima?
Mene ne.
No comments:
Post a Comment