Ono kad film ima ono nešto. I možda samo to
Sangue Do Meu Sangue (ili Blood Of My Blood) je jedan film u kome žene imaju muda, a muškarci su pičke. Reditelj Joao Canijo je besprekorno sproveo tu postavku iako ona nekako nije centralni predmet bavljenja u njegovom filmu. Briga o potomstvu jeste, a ovo drugo vam tek kasnije padne na pamet.
Radnja filma smeštena je u dva-tri dana, gusto isprepletana velikim dramama malih ljudi. Kao u srpskom filmu nemamo oca, imamo majku snažne prisutnosti, decu koja su pošla na krive strane, preljub, incest i lokalnog mafijaša. Mislim da vam neću učiniti naročitu uslugu ako budem detaljisao hronologiju događaja. Jer lepo je kako drama, praktično, sporo počinje ni iz čega i nakon dva burna dana završava ni u čemu. Tj u istoj onoj teskobi u kojoj smo je zatekli, samo sada u nešto manjoj kvadraturi i izbijenim prozorom na svet koji gleda ka nebu, makar i oblačnom. Svaka čast svima koji stižu da isprate tok mojih misli. Ponesen sam.
Malo sam oguglao na filmovanje tijeskobe na ovaj način, na prateću borderlajn dokumentarnost, na nemogućnosti svakog tipa, ali ima nešto u ovom filmu... U načinu na koji Canijo stavlja kameru na najružnije mesto za snimanje, kao da je jedva uspeo da uđe u prostor sa akterima, pa se gura, provlači, i sam muči da snimi svoj film... Plan je u najvećem broju slučajeva srednji ili krupan, likovi su tu sa nama. Dišemo ih. Čupali bi im obrve! I taj postupak dosledno je sproveden kroz ovu mučnu parafrazu nekog telenovela obrasca, jer su teme iste kao tamo, baš kao i prateća scenografija patrijarhalnosti (tj matrijarhalnosti), brige o svojoj krvi i potomstvu.
Majka je zverski dobar lik. Ona se rutinski nosi sa bolovima svih tipova. Baš kao i njena sestra, koja je druga majka, drugom sestrinom detetu. Njih dve su spremne na sve. Možda je zato sve tako, a možda su baš zato deca još uvek živa. Večita dilema.
Iako film traje tri sata Canijo je majstorski odabrao koliko će scene da traju, zašto i kada počinju, svi repovi su namerni, zbog detaljčića na samom kraju.
Nije poniženje biti roditelj. Nikada nije.
Zajebano.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Sangue Do Meu Sangue (ili Blood Of My Blood) je jedan film u kome žene imaju muda, a muškarci su pičke. Reditelj Joao Canijo je besprekorno sproveo tu postavku iako ona nekako nije centralni predmet bavljenja u njegovom filmu. Briga o potomstvu jeste, a ovo drugo vam tek kasnije padne na pamet.
Radnja filma smeštena je u dva-tri dana, gusto isprepletana velikim dramama malih ljudi. Kao u srpskom filmu nemamo oca, imamo majku snažne prisutnosti, decu koja su pošla na krive strane, preljub, incest i lokalnog mafijaša. Mislim da vam neću učiniti naročitu uslugu ako budem detaljisao hronologiju događaja. Jer lepo je kako drama, praktično, sporo počinje ni iz čega i nakon dva burna dana završava ni u čemu. Tj u istoj onoj teskobi u kojoj smo je zatekli, samo sada u nešto manjoj kvadraturi i izbijenim prozorom na svet koji gleda ka nebu, makar i oblačnom. Svaka čast svima koji stižu da isprate tok mojih misli. Ponesen sam.
Malo sam oguglao na filmovanje tijeskobe na ovaj način, na prateću borderlajn dokumentarnost, na nemogućnosti svakog tipa, ali ima nešto u ovom filmu... U načinu na koji Canijo stavlja kameru na najružnije mesto za snimanje, kao da je jedva uspeo da uđe u prostor sa akterima, pa se gura, provlači, i sam muči da snimi svoj film... Plan je u najvećem broju slučajeva srednji ili krupan, likovi su tu sa nama. Dišemo ih. Čupali bi im obrve! I taj postupak dosledno je sproveden kroz ovu mučnu parafrazu nekog telenovela obrasca, jer su teme iste kao tamo, baš kao i prateća scenografija patrijarhalnosti (tj matrijarhalnosti), brige o svojoj krvi i potomstvu.
Majka je zverski dobar lik. Ona se rutinski nosi sa bolovima svih tipova. Baš kao i njena sestra, koja je druga majka, drugom sestrinom detetu. Njih dve su spremne na sve. Možda je zato sve tako, a možda su baš zato deca još uvek živa. Večita dilema.
Iako film traje tri sata Canijo je majstorski odabrao koliko će scene da traju, zašto i kada počinju, svi repovi su namerni, zbog detaljčića na samom kraju.
Nije poniženje biti roditelj. Nikada nije.
Zajebano.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment