One-woman Woody Allen show. Not.
Pretpostavljam da većina vas ovih dana Lenu Dunham pre i bolje zna kao autorku HBO-ovog (čini se da će biti) hit-serijala Girls o devojci koja pokušava da nakon studija započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice. A pretpostavljam da će vas obradovati da čujete, naročito ako volite ovaj šou, da je i njen debitantski film o devojci koja pokušava da započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice.
Nadam se da niste iz mog razblaženo zajedljivog uvoda zaključili da ne volim Lenu. Naprotiv. Girls mi je, barem na bazi odgledanih par epizoda, i zanimljiv i zabavan, a ni Tiny Furniture mi nije teško pao. Jer kao i u slučaju većine Woody Allenovih filmova šarm leži na samom mastermajndu. A Leni nije strana šala na sopstveni račun.
Najveći problem sa Tiny Furniture je što ovde (ali najdobronamernije!) nema ništa novo, ni u sadržaju, ni u njegovoj elaboraciji. Sebičnjikava, stidljiva, naivna devojka vraća se sa koledža kod svoje majke, uspešne fotografkinje, i mlađe sestre tinejdžerke (igraju je Lenina prava majka i prava sestra u njihovom pravom stanu). Gde je tata niko ne kaže i super je kako se nigde u filmu ne stvara prostor da se to pitanje postavi (dobro, to je lepo i originalno). Mama je zaokupljena sobom i njena sebičnost ide do skoro neljudskih granica- Lena treba da je pita da li sme da spava u njenom krevetu (odgovor je Ne). Njena sestra je klinka, Njujorčanka. Lenine prijateljice su ili tipično lezbijkaste ili tipično u svom svetu (stvarno me mrzi da stavljam navodnike gde bi možda trebalo) (ali me ne mrzi da akam zagrade).
Lena vrlo lukavo i sa NY Timesovim kritičarem na umu pravi neobične, apsurdne, komične scene koje pokazuju i dokazuju aspekte njene pogubljenosti na početku zrelog života. Te sitne sebičnosti, te sitna dečija ponašanja kojima sebi daje za pravo da nešto radi, to je njen hibris, ono zbog čega najebava, Ali, pošto je dobra cura mi je volimo i navijamo za nju.
Tiny Furniture kao potencijalna metafora se pojavljuje u dva navrata u filmu, kao nešto čime su se njene koleginice na faksu bavile i kao nešto što njena majka fotografiše u okviru svog posla/umetnosti. Da li je to simbol nekakvog ne-stvarnog života ili neodrastanja (nameštaj za lutkice) ili apsurdnih ljudskih interesovanja u svetu koji vapi za nečim "stvarnijim"? Ili sve to.
Lenina režija impresionira sprovedenošću postupka koji se bazira na minimalnim rešenjima, duhovitom mizanscenu i pravilno odmerenoj glumi svih aktera. Nešto što je i dalje pozamašan zalogaj za "naše mlade umetnike".
SELEKTAH: 6/10
Pretpostavljam da većina vas ovih dana Lenu Dunham pre i bolje zna kao autorku HBO-ovog (čini se da će biti) hit-serijala Girls o devojci koja pokušava da nakon studija započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice. A pretpostavljam da će vas obradovati da čujete, naročito ako volite ovaj šou, da je i njen debitantski film o devojci koja pokušava da započne neki život u Njujorku. I ima prijateljice.
Nadam se da niste iz mog razblaženo zajedljivog uvoda zaključili da ne volim Lenu. Naprotiv. Girls mi je, barem na bazi odgledanih par epizoda, i zanimljiv i zabavan, a ni Tiny Furniture mi nije teško pao. Jer kao i u slučaju većine Woody Allenovih filmova šarm leži na samom mastermajndu. A Leni nije strana šala na sopstveni račun.
Najveći problem sa Tiny Furniture je što ovde (ali najdobronamernije!) nema ništa novo, ni u sadržaju, ni u njegovoj elaboraciji. Sebičnjikava, stidljiva, naivna devojka vraća se sa koledža kod svoje majke, uspešne fotografkinje, i mlađe sestre tinejdžerke (igraju je Lenina prava majka i prava sestra u njihovom pravom stanu). Gde je tata niko ne kaže i super je kako se nigde u filmu ne stvara prostor da se to pitanje postavi (dobro, to je lepo i originalno). Mama je zaokupljena sobom i njena sebičnost ide do skoro neljudskih granica- Lena treba da je pita da li sme da spava u njenom krevetu (odgovor je Ne). Njena sestra je klinka, Njujorčanka. Lenine prijateljice su ili tipično lezbijkaste ili tipično u svom svetu (stvarno me mrzi da stavljam navodnike gde bi možda trebalo) (ali me ne mrzi da akam zagrade).
Lena vrlo lukavo i sa NY Timesovim kritičarem na umu pravi neobične, apsurdne, komične scene koje pokazuju i dokazuju aspekte njene pogubljenosti na početku zrelog života. Te sitne sebičnosti, te sitna dečija ponašanja kojima sebi daje za pravo da nešto radi, to je njen hibris, ono zbog čega najebava, Ali, pošto je dobra cura mi je volimo i navijamo za nju.
Tiny Furniture kao potencijalna metafora se pojavljuje u dva navrata u filmu, kao nešto čime su se njene koleginice na faksu bavile i kao nešto što njena majka fotografiše u okviru svog posla/umetnosti. Da li je to simbol nekakvog ne-stvarnog života ili neodrastanja (nameštaj za lutkice) ili apsurdnih ljudskih interesovanja u svetu koji vapi za nečim "stvarnijim"? Ili sve to.
Lenina režija impresionira sprovedenošću postupka koji se bazira na minimalnim rešenjima, duhovitom mizanscenu i pravilno odmerenoj glumi svih aktera. Nešto što je i dalje pozamašan zalogaj za "naše mlade umetnike".
SELEKTAH: 6/10
ovo dete postaje moja opsesija. zapravo nisam ni u jednom momentu pomislila da nije originalna, ali sad shvatam da ona zapravo pruza nesto novo, bar za usa - a to je tretman glavnog zenskog lika. hvala i hbo-u sto ume i sme. imajuci u vidu njene godine, obrazovanje i status, bilo bi za ocekivati da ce nas lina pokositi anarho patetikom, PC jalovoscu i citatima iz pseudo oblasti kao sto su zenske studije. nista od toga. mislim da je takodje veoma hrabro sto seta unaokolo u gacama (i bez gaca) bez namere da nas nasmeje, kad vec nije garantovano da ce da zavede. da nije moralni gigant vec smo ustanovili. takodje ne upada ni u medju hipsterajem nezaobilazni manir harmoni korina [aka sto-gore-to-bolje]. njene tlapnje su tako stvarne i zapravo univerzalne. njena nevidljiva rezija je apsolutno fantasticna. onaj loft u trajbeci je suvo zlato :( ali ne i garancija da bi 25 000 baka bilo dovoljno za neciji [deciji] film. i tako…jedva cekam sta ce biti dalje sa simpaticnom linom, hanom i ostalima.
ReplyDeletewait, za sve rečeno bih mogao da se složim da već ne postoji liz lemon. što ne znači da lena nije ok cura.
ReplyDeletema okej je, ali brate dosadna je i nekako deluje aljkavo. girls je nekako dosta povrsna serija, ipak, tako da ne mogu da se nateram da gledam ovo.
ReplyDeletehm…pala mi je napamet tina fey, ali na zalost slabo poznajem liz lemon. ipak, nesto mi govori da nema raw seksa [a i da ga ima bio bi u neku ruku stilizovan ili podignut na neku komicnu ravan?] takodje nema ovde vec pomenute tzv. aljkavosti [ili nesredjenosti] - vec smo naprosto u uobicajenoj formuli gde se prosecni ili ispod prosecni izgled maksimizira a onda uvede komicni element [carrie bradshow, new girl i bilo koji lik jen aniston]]. tina fey sa starim nosom i kao autenticni dork ovde -----------> http://www.buzzsugar.com/Video-Tina-Feys-First-Commercial-9749353
ReplyDeleteinace se za aljkavost potpuno slazem, ali izmedju ostalog to je ono sto je cini tako stvarnom i prepoznatljivom i proizvodi neku vrstu sazaljenja. [brutalna istina jeste da se zene sa viskom kilograma znoje, da slaba kosa uvek izgleda prljavo i da su zbog toga muskarcima dosadne].
I will see your Liz Lemon and raise you a Roseanne :p
ReplyDelete-w