Pokušaj nerazumevanja
U opširnom intervju sa rediteljem filma Martha Marcy May Marlene u martovskom broju Sight And Sounda autor istog napravio je izbor od nekoliko američkih nezavisnih debitanata koji, po njegovom mišljenju, predstavljaju (nezavisnu) budućnost američke kinematografije. U tom izboru pored MMMM, nalaze se i Putty Hill, Loneliest Planet, Tiny Furniture, The Myth of The American Sleepover, Go Get Some Rosemary, zaboravio sam još koji film i ovaj naslov o kome vam pišem. O nekima od njih sam već pisao, a o nekima ću tek. Naravno, zato što mi je Sight And Sound rekao kako i šta da radim.
Ukratko, Afterschool je film koji pokušava da razume američku mladež u ovim postnajnileven, postInternet, postKolumbajn, postGusVanSant vremenima. I sem konstatovanja očiglednog ne uspeva u mnogo čemu drugom. Ako sam dobro razumeo neke momente filma Antonija Camposa Internet nas je učinio iskrenijama, makar pred samim sobom. Sadržaji koji manje ili više tajno konzumiramo na netu otkrivaju našu prirodu, izguravaju je pred naše oči, navikavaju nas na nju (što nije loše) i posledično otvaraju prostor za akumulaciju depresije i samoprezira zbog onoga što niti možemo da otuđimo od sebe, niti da prihvatimo kao sastavni deo nas (što je potencijalno loše). Tako i ovde junak našeg filma gleda fejk snaf u kome lice iza kamere šikanira neku devojku u brutalnoj alfamejl napaljenosti uz pretnju da će je karati u dupe, nakon čega će mu ona pušiti, a on će joj svršiti u usta. Naš junak, šesnaestogodišnji Robert (scary Ezra Miller iz We Need To Talk About Kevin), masturbira nad tim porno sešnom. Nešto kasnije zajedno sa svojim drugarima gledaće kako se dve njegove vršnjakinje u nekoj drugoj školi šibaju do krvi. Gledaće i neke razne druge You Tube snimke, sa mačkom koja svira klavir, sa ocem koji zasmejava svoje dete cepanjem neke hartije... Na kraju će i sam poželeti da napravi jedan takav, o stvarnom životu.
Nažalost Afterschool nije film o namernom pravljenju jednog takvog filmića kroz koji naš junak pokušava da stigne do nekakve ljudskosti. Njemu se takav filmić slučajno desi. I ono što je zabeleženo (a ja ne bih da vam spojlerišem) pokrenuće u njemu potrebu za preispitivanjem sopstvenog okruženja, za traženjem pravde, za zagledanjem u sopstvenu crnu dušu. Opet nažalost, ono što Robert otkrije, a Campos nam pokaže, ne nudi ništa novo, osim ako društvenu hipokriziju, seksualnu represiju i kancerogenu alijenizaciju ne doživljavate kao neznamkakve prosvetljujuće momente u percepciji sveta koji vas okružuje. Ali, Afterschool čak i u realizaciji konkretnih primera ovih društvenih anomalija ne nudi nešto naročito originalno, emotivno ili zabavno.
Afterschool izgleda moderno. Hipsterski salutira tišini, nedešavanju i sporom švenkovima, a i u oslanjanju na sekundarna sredstva za beleženje slike (kamere samih junaka) dolazi do sličnog stilskog i značenjskog preklapanja između samog Roberta i reditelja kao i u Klipu. Čime gubimo perspektivu junaka, a dvostruko smo zatrpani rediteljevom.
Afterschool za debitantsko ostvarenje vrlo lepo izgleda, ima solidne ambicije, ali deluje isprazno, delom zato što ne poznaje svog junaka, a delom zato što se plaši da pusti priču da vodi glavno kolo. Zbog toga na kraju (barem ja) ostajemo pred previše ambivalentnim prizorom ključnog trenutka, gde nije jasno da li Robert oseća izvesnu krivicu što je nešto uradio, ili zato što nije... Mislim, ništa vas ne sprečava da tako nešto pomislite, što potom bitno menja dosadašnji sud o filmu. Da li je Robert žrtva ili sajko, da li je društvo krivo za jedno ili drugo ili je i samo društvo žrtva..? We Need To Talk About Kevin se, barem, opredelio ili zagrazio jače. Afterschool je ostao na distanci koju nije opravdao.
SELEKTAH: 4minus/10
U opširnom intervju sa rediteljem filma Martha Marcy May Marlene u martovskom broju Sight And Sounda autor istog napravio je izbor od nekoliko američkih nezavisnih debitanata koji, po njegovom mišljenju, predstavljaju (nezavisnu) budućnost američke kinematografije. U tom izboru pored MMMM, nalaze se i Putty Hill, Loneliest Planet, Tiny Furniture, The Myth of The American Sleepover, Go Get Some Rosemary, zaboravio sam još koji film i ovaj naslov o kome vam pišem. O nekima od njih sam već pisao, a o nekima ću tek. Naravno, zato što mi je Sight And Sound rekao kako i šta da radim.
Ukratko, Afterschool je film koji pokušava da razume američku mladež u ovim postnajnileven, postInternet, postKolumbajn, postGusVanSant vremenima. I sem konstatovanja očiglednog ne uspeva u mnogo čemu drugom. Ako sam dobro razumeo neke momente filma Antonija Camposa Internet nas je učinio iskrenijama, makar pred samim sobom. Sadržaji koji manje ili više tajno konzumiramo na netu otkrivaju našu prirodu, izguravaju je pred naše oči, navikavaju nas na nju (što nije loše) i posledično otvaraju prostor za akumulaciju depresije i samoprezira zbog onoga što niti možemo da otuđimo od sebe, niti da prihvatimo kao sastavni deo nas (što je potencijalno loše). Tako i ovde junak našeg filma gleda fejk snaf u kome lice iza kamere šikanira neku devojku u brutalnoj alfamejl napaljenosti uz pretnju da će je karati u dupe, nakon čega će mu ona pušiti, a on će joj svršiti u usta. Naš junak, šesnaestogodišnji Robert (scary Ezra Miller iz We Need To Talk About Kevin), masturbira nad tim porno sešnom. Nešto kasnije zajedno sa svojim drugarima gledaće kako se dve njegove vršnjakinje u nekoj drugoj školi šibaju do krvi. Gledaće i neke razne druge You Tube snimke, sa mačkom koja svira klavir, sa ocem koji zasmejava svoje dete cepanjem neke hartije... Na kraju će i sam poželeti da napravi jedan takav, o stvarnom životu.
Nažalost Afterschool nije film o namernom pravljenju jednog takvog filmića kroz koji naš junak pokušava da stigne do nekakve ljudskosti. Njemu se takav filmić slučajno desi. I ono što je zabeleženo (a ja ne bih da vam spojlerišem) pokrenuće u njemu potrebu za preispitivanjem sopstvenog okruženja, za traženjem pravde, za zagledanjem u sopstvenu crnu dušu. Opet nažalost, ono što Robert otkrije, a Campos nam pokaže, ne nudi ništa novo, osim ako društvenu hipokriziju, seksualnu represiju i kancerogenu alijenizaciju ne doživljavate kao neznamkakve prosvetljujuće momente u percepciji sveta koji vas okružuje. Ali, Afterschool čak i u realizaciji konkretnih primera ovih društvenih anomalija ne nudi nešto naročito originalno, emotivno ili zabavno.
Afterschool izgleda moderno. Hipsterski salutira tišini, nedešavanju i sporom švenkovima, a i u oslanjanju na sekundarna sredstva za beleženje slike (kamere samih junaka) dolazi do sličnog stilskog i značenjskog preklapanja između samog Roberta i reditelja kao i u Klipu. Čime gubimo perspektivu junaka, a dvostruko smo zatrpani rediteljevom.
Afterschool za debitantsko ostvarenje vrlo lepo izgleda, ima solidne ambicije, ali deluje isprazno, delom zato što ne poznaje svog junaka, a delom zato što se plaši da pusti priču da vodi glavno kolo. Zbog toga na kraju (barem ja) ostajemo pred previše ambivalentnim prizorom ključnog trenutka, gde nije jasno da li Robert oseća izvesnu krivicu što je nešto uradio, ili zato što nije... Mislim, ništa vas ne sprečava da tako nešto pomislite, što potom bitno menja dosadašnji sud o filmu. Da li je Robert žrtva ili sajko, da li je društvo krivo za jedno ili drugo ili je i samo društvo žrtva..? We Need To Talk About Kevin se, barem, opredelio ili zagrazio jače. Afterschool je ostao na distanci koju nije opravdao.
SELEKTAH: 4minus/10
znaci samo "Go Get Some Rosemary" od ovih mladih nada stvarno i valja...gledao i jos par sa liste ali utisak slican ko tvoj:)da ne kazem/ mislim tvojom glavom:))))
ReplyDeletepogledacu i ovaj samo zbog tog klinca...
btw japanci idu mnogo pre i bolje sa razumevanjem svoje mladezi i trenutka u kom se ona/oni/svi nalaze/imo....
objasnio si zasto si Klip onako izblatio,al o5 kad ga stavis u poredjenje sa mladim nadama sa raznih strana, mislim da si bio preostar....
sshareni, nisam još gledao another earth, the myth of american sleepovers i onaj što mu stalno zaboravljam ime- to ako govorimo o ovoj sight and sound skupini.
ReplyDeleteza japance ne znam šta da mislim, pošto ja o toj mladeži znam samo ono što su nam filmovi o toj mladeži rekli.
klip nije nada sa naše strane. best be forgotten.