Mlad duh u starom telu
Ja vam nešto i nisam slušao Dexy's Midnight Runners. Zbog Eileen sam probavao, ali taj northern soul, pa još sa irskim suplementima, me nije radio. Često i neopravdano napadani solo (covers) album Kevina Rowlanda, My Beauty, je nešto na čemu sam se najduže zadržao. Ako i toliko. (Znam da ovo poslednje nema smisla ovde reći, ali tooooooliko mi došlo). Tako da ja, zapravo, i nemam neku naročitu predstavu o njihovom opusu, a lagano otkrivam da su albumi o kojima se odlučujem da ovde pišem zapravo prijatna iznenađenja na nepoznatoj ili neinteresantnoj teritoriji. Nešto što me pokrene da slušam i slušam i slušam i evo ovaj novi album Dexys (da, skratili su ime) vrti se na poslu na ripit već treći dan bez namere da mi dosadi. Ili da me ostari.
Inače, Kevin Rowlands je bio na naslovnoj strani junskog broja Uncuta. Na skretanje audio pažnje na ovaj album nije toliko uticala činjenica da je Uncut odradio jednu od svojih najnekomercijalnijih naslovnica od svog nastanka, koliko isušeno, Johnny Cashovsko lice Kevina Rowlanda kome kao da je trenutak pre toga izvučena cevčica sa morfijumom iz vene. Pomislio sam- ako album zvuči kao što njegov autor izgleda ja ovo moram da čujem. I to što ću čuti neće me ostaviti ravnodušnim.
Slede neke stvari koje sam već rekao nekim ljudima u želji da ih privolim slušanju ovog albuma.
Irski momenti podsećaju na laganije Pogues. (A trebalo je da kažem Van Morrisona)
Richard Hawley je trebalo da snimi ovakav album. (A trebalo je da kažem- nadam se da hoće)
Siguran sam da sam nekome spomenuo i Lambchop (onaj deo njihove karijere oko Nixona).
Paul Weller je nekad bio sposoban da napravi ovakav album (to sad vama prvo kažem).
Po svemu ovome nekako je jasno da se ne radi baš o hipsterskom materijalu.
Mene je prvo osvojila iskrenost. Iako se radi o muzici koja je u osnovi dobrano tradicionalistička i samim tim sklona uhodanim obrascima pesme na One Day... zvuče sveže i poletno ili sveže kao cveće na grobu. Album je gore-dole sa raspoloženjem, ali to sve vreme čini zavodnički, sa željom da šarmira čak i kada se žali. Kao malo dete. Kao vrlo malo, nestašno dete. Potresno dok poručuje i ponavlja I am so lost I am so lost, jer znate da autor ima 59 godina.
Aranžmani meni deluju kao da su muzičari sa tri uva radili na njima. Recimo, Me, pa to je u osnovi Frank Sinatra, ili Lee Hazlewood, ili Robbie Williams, neki kalipso ritam prošaran laganom džezijanom sa klavirom koji ne prestaje sa melanholisanjem. Pesma ide, stane, našali se, nastavi, stane, leluja... Verujem da tako izgleda vožnja kadilakom. Teško da su ovo podočnjaci i mršave ruke Kevina Rowlandsa. Još više očarava što je ovo vedar duh njegove imaginacije. Isto važi i za narednu She Got A Wiggle, koja je klarinet u Rowlandovim rukama, ali osećate da bi Mick Jagger od ovoga napravio trubu. I razvalio. Strast kulja i kulja, i svaki put pre ključanja neko je skloni sa ringle. I vrati ponovo kad se malo ohladi. Bem ti!...
Neke pesme me zbog šaljive igre sa ko-vokalistkinjom Madeleine Hyland podsećaju an Lee-ja i Nancy, ali i na onih dvoje iz Beautiful South (dok im to nije postala rutina). A za sve to vreme kroz Kevina struji neki nenadrkani Van Morrison voljan da zapliva prolećem.
Huhhuuuuuuuu, jedva čekam da ovo pustim u kolima!
SELEKTAH: 9/ 10
Ja vam nešto i nisam slušao Dexy's Midnight Runners. Zbog Eileen sam probavao, ali taj northern soul, pa još sa irskim suplementima, me nije radio. Često i neopravdano napadani solo (covers) album Kevina Rowlanda, My Beauty, je nešto na čemu sam se najduže zadržao. Ako i toliko. (Znam da ovo poslednje nema smisla ovde reći, ali tooooooliko mi došlo). Tako da ja, zapravo, i nemam neku naročitu predstavu o njihovom opusu, a lagano otkrivam da su albumi o kojima se odlučujem da ovde pišem zapravo prijatna iznenađenja na nepoznatoj ili neinteresantnoj teritoriji. Nešto što me pokrene da slušam i slušam i slušam i evo ovaj novi album Dexys (da, skratili su ime) vrti se na poslu na ripit već treći dan bez namere da mi dosadi. Ili da me ostari.
Inače, Kevin Rowlands je bio na naslovnoj strani junskog broja Uncuta. Na skretanje audio pažnje na ovaj album nije toliko uticala činjenica da je Uncut odradio jednu od svojih najnekomercijalnijih naslovnica od svog nastanka, koliko isušeno, Johnny Cashovsko lice Kevina Rowlanda kome kao da je trenutak pre toga izvučena cevčica sa morfijumom iz vene. Pomislio sam- ako album zvuči kao što njegov autor izgleda ja ovo moram da čujem. I to što ću čuti neće me ostaviti ravnodušnim.
Slede neke stvari koje sam već rekao nekim ljudima u želji da ih privolim slušanju ovog albuma.
Irski momenti podsećaju na laganije Pogues. (A trebalo je da kažem Van Morrisona)
Richard Hawley je trebalo da snimi ovakav album. (A trebalo je da kažem- nadam se da hoće)
Siguran sam da sam nekome spomenuo i Lambchop (onaj deo njihove karijere oko Nixona).
Paul Weller je nekad bio sposoban da napravi ovakav album (to sad vama prvo kažem).
Po svemu ovome nekako je jasno da se ne radi baš o hipsterskom materijalu.
Mene je prvo osvojila iskrenost. Iako se radi o muzici koja je u osnovi dobrano tradicionalistička i samim tim sklona uhodanim obrascima pesme na One Day... zvuče sveže i poletno ili sveže kao cveće na grobu. Album je gore-dole sa raspoloženjem, ali to sve vreme čini zavodnički, sa željom da šarmira čak i kada se žali. Kao malo dete. Kao vrlo malo, nestašno dete. Potresno dok poručuje i ponavlja I am so lost I am so lost, jer znate da autor ima 59 godina.
Aranžmani meni deluju kao da su muzičari sa tri uva radili na njima. Recimo, Me, pa to je u osnovi Frank Sinatra, ili Lee Hazlewood, ili Robbie Williams, neki kalipso ritam prošaran laganom džezijanom sa klavirom koji ne prestaje sa melanholisanjem. Pesma ide, stane, našali se, nastavi, stane, leluja... Verujem da tako izgleda vožnja kadilakom. Teško da su ovo podočnjaci i mršave ruke Kevina Rowlandsa. Još više očarava što je ovo vedar duh njegove imaginacije. Isto važi i za narednu She Got A Wiggle, koja je klarinet u Rowlandovim rukama, ali osećate da bi Mick Jagger od ovoga napravio trubu. I razvalio. Strast kulja i kulja, i svaki put pre ključanja neko je skloni sa ringle. I vrati ponovo kad se malo ohladi. Bem ti!...
Neke pesme me zbog šaljive igre sa ko-vokalistkinjom Madeleine Hyland podsećaju an Lee-ja i Nancy, ali i na onih dvoje iz Beautiful South (dok im to nije postala rutina). A za sve to vreme kroz Kevina struji neki nenadrkani Van Morrison voljan da zapliva prolećem.
Huhhuuuuuuuu, jedva čekam da ovo pustim u kolima!
SELEKTAH: 9/ 10
nije kao legendarni Searching for the Young Soul Rebels, ali valja.
ReplyDeletenikako da procuri link
ReplyDelete