Možda je više od toga. Ali nije film
Prošle ili pretprošle godine jedna moja prijateljica bila je glasnogovornica akcije "Krug za Džafara" koja je inicirana na FDU-u kao vid podrške osuđenom iranskom reditelju Džafaru Panahiju. Ideja je bila da se svako slika sa nekakvim/u nekakvom krugu i da sliku pošalje na dati imejl. Ideja je bila idiotska, ismevali smo je gde god smo stigli i s obzirom da je Džafa i dalje u pritvoru izgleda da nije baš urodila plodom.
A onda sam pogledao ovaj film.
Koji je Džafar snimio u svom stanu i na USB-u u torti prošvercovao svojim zapadnim prijateljima, pa je u Kanu prošle godine predstavljen publici.
U torti.
Na USB-u.
Na ideju za film Džafar je došao blejeći sam na gajbi sa ćerkinim kućnim ljubimcem pola metra dugačkim gušterom Igijem. A sve to dok je čekao da vidi da li će njegova žalba uroditi plodom (nije).
Osnovna ideja bila je da nam prepriča, dočara kako bi snimio film po scenariju koji mu je odbijen od strane cenzora, a nakon koga mu je zabranjen rad na filmu (20 godina) i nakon koga mu sledi zatvor (6 godina). Priča se bavi devojkom koju roditelji zatvaraju u kuću i ne daju joj da ode u Teheran i upiše neku umetničku školu. Ironija sudbine, pomislićemo.
Džafar od tepiha pravi prostor njene sobe, pregrađuje ga samolepljivom trakom, priča gde je kamera, šta se vidi, kako snima, koja je poenta... Sve je interesantno možda prvih par minuta. Posle i njemu dosadi. On je već i pre ovog segmenta krenuo da snima svoju svakodnevicu iz koje saznajemo i za suđenje, žalbe, dešavanja u Iranu (vlada je baš tih dana zabranila čuveni praznični vatromet, pa su izbili neredi). A vidimo kako mu se i gušter penje na glavu.
Sve to nije naročito zanimljivo. Iako ne možemo, a da ne pokažemo simpatije za Džafarov napor da prevaziđe sopstvenu situaciju, kao i da ideju filma učini većom od života. Naročito svoga. Podseća nas na svoje velike hitove u želji da pokaže značaj glumca (naturščika) za njegov rad. Zatim ga vidimo kako se druži sa domarom svoje zgrade (šteta što od takvih segmenata nije sklepao film), a sve se završava njegovim približavanjem dvorišnoj kapiji (izvan koje on ne sme da izađe). Napolju su neredi, a on mora da pazi da ga policija ne vidi sa kamerom.
I Džafar je svestan da ovo nije film. Jer ovo nije sloboda.
Iako će svako od nas da pomisli da je mogao malo (više) da se potrudi, u kontekstu stvari očekivati tako nešto je pre odraz našeg sebičluka i arogancije.
U torti.
Na USB-u.
SELEKTAH: Drž se, Džafare!
Prošle ili pretprošle godine jedna moja prijateljica bila je glasnogovornica akcije "Krug za Džafara" koja je inicirana na FDU-u kao vid podrške osuđenom iranskom reditelju Džafaru Panahiju. Ideja je bila da se svako slika sa nekakvim/u nekakvom krugu i da sliku pošalje na dati imejl. Ideja je bila idiotska, ismevali smo je gde god smo stigli i s obzirom da je Džafa i dalje u pritvoru izgleda da nije baš urodila plodom.
A onda sam pogledao ovaj film.
Koji je Džafar snimio u svom stanu i na USB-u u torti prošvercovao svojim zapadnim prijateljima, pa je u Kanu prošle godine predstavljen publici.
U torti.
Na USB-u.
Na ideju za film Džafar je došao blejeći sam na gajbi sa ćerkinim kućnim ljubimcem pola metra dugačkim gušterom Igijem. A sve to dok je čekao da vidi da li će njegova žalba uroditi plodom (nije).
Osnovna ideja bila je da nam prepriča, dočara kako bi snimio film po scenariju koji mu je odbijen od strane cenzora, a nakon koga mu je zabranjen rad na filmu (20 godina) i nakon koga mu sledi zatvor (6 godina). Priča se bavi devojkom koju roditelji zatvaraju u kuću i ne daju joj da ode u Teheran i upiše neku umetničku školu. Ironija sudbine, pomislićemo.
Džafar od tepiha pravi prostor njene sobe, pregrađuje ga samolepljivom trakom, priča gde je kamera, šta se vidi, kako snima, koja je poenta... Sve je interesantno možda prvih par minuta. Posle i njemu dosadi. On je već i pre ovog segmenta krenuo da snima svoju svakodnevicu iz koje saznajemo i za suđenje, žalbe, dešavanja u Iranu (vlada je baš tih dana zabranila čuveni praznični vatromet, pa su izbili neredi). A vidimo kako mu se i gušter penje na glavu.
Sve to nije naročito zanimljivo. Iako ne možemo, a da ne pokažemo simpatije za Džafarov napor da prevaziđe sopstvenu situaciju, kao i da ideju filma učini većom od života. Naročito svoga. Podseća nas na svoje velike hitove u želji da pokaže značaj glumca (naturščika) za njegov rad. Zatim ga vidimo kako se druži sa domarom svoje zgrade (šteta što od takvih segmenata nije sklepao film), a sve se završava njegovim približavanjem dvorišnoj kapiji (izvan koje on ne sme da izađe). Napolju su neredi, a on mora da pazi da ga policija ne vidi sa kamerom.
I Džafar je svestan da ovo nije film. Jer ovo nije sloboda.
Iako će svako od nas da pomisli da je mogao malo (više) da se potrudi, u kontekstu stvari očekivati tako nešto je pre odraz našeg sebičluka i arogancije.
U torti.
Na USB-u.
SELEKTAH: Drž se, Džafare!
No comments:
Post a Comment