Harry, un ami qui vous veut du bien (2000.)
Sad vidim da Harry... nije prvi film Dominika Molla (Nemca na radu u Francuskoj) koji sam gledao u životu. Na nekom festivalu autorskog filma (correctmeifI'mwrong) gledao sam Lemming i koliko se sećam bio mi je strava (vredelo bi proveriti, al' kada?!...). Onako po sećanju čini mi se da oba filma metafiziče sa osmehom i tretiraju obične ljudske sudbine kao prilike za vrlo, vrlo neobična iskustva koja nepripremljenom gledaocu mogu da promrse moralne i mortalne konce.
U Harry-ju... imamo sledeći zaplet. Michel sa svojom suprugom i tri ćerke putuje u svoju vikendicu na odmor. Na jednoj benzinskoj pumpi sreće Harry-ja, druga iz škole, koga se jedva seća, ali koji pokazuje oduševljenje što je sreo svog nekadašnjeg drugara. Harry je u međuvremenu postao bogati i dokoni naslednik i nije mu problem da prihvati Michelov pro-forme poziv da svrati do njih...
Ono što sledi u Mollovom filmu mešavina je psihološkog trilera i vrlo pritajne crnohumorne komedije tokom koje ćemo se upoznati u kojoj meri jedan očigledni psihopata može da savije moral i shvatanja jednog naočigled normalnog čoveka, samo ako mu se obrati na pravi način. Tj njegovom egu.
Efektnost filma u najvećoj meri potiče od Daniel Baldwinovski izgledajućeg Sergi Lopeza koji pažljivo razmotava svog new age bogataša u pravcu jednog ne-toliko-hladnokrvnog ludaka čiji je pragmatizam samo drugo ime za njegovu psihopatiju. Naspram njega, Laurent Lucas, koji igra Michela, izgleda kao sve zbunjeniji student koji ponesen pričama o slavnoj i slobodnoj mladosti olako gubi strpljenjem sa robovanjem koje predstavlja bivanjem suprugom i ocem.
Pored toga, Moll u izvesnoj meri vrlo diskretno varira mit o prodaji duše gde jedna đavolika prilika praktično vabi nečiju dušu u svoje naručje podilazeći mu pričama o životu koji zapravo zaslužuje. Efektnost ove kupoprodaje ono je što filmu daje aromu, jer dobri momak i nije toliko suvereno dobar, dok s druge strane đavoliki Harry nije toliko hrišćanski sertifikovan demon koliko dionizijsko biće koje nema uske interese koliko sumanutu potrebu da kreativnom biću otvori put. Na nama samima ostaje da na bazi ono malo primera Michelove kreativnosti procenimo da li je Harry neuki debil koji je jedini živi fan Michelovih pisanja ili je u pitanju stvar vredna podrške. Kako nam poslednji kadar poručuje, sa Michelovim pogledom na sveže ispisano ostvarenje, jedan (ne)talenat povratio je samopouzdanje. Skoro kao da nas Moll čika da priznamo da je sve što se desilo možda imalo smisla.
Što se mene tiče fenomenalno vođena psihologizacija likova u drugom delu filma malo se gubi u previše zbrzanim i komično tretiranim tragedijama i zbog toga filma propušta da bude remek-delo kakvo je mogao biti.
SELEKTAH: 7 / 10
Sad vidim da Harry... nije prvi film Dominika Molla (Nemca na radu u Francuskoj) koji sam gledao u životu. Na nekom festivalu autorskog filma (correctmeifI'mwrong) gledao sam Lemming i koliko se sećam bio mi je strava (vredelo bi proveriti, al' kada?!...). Onako po sećanju čini mi se da oba filma metafiziče sa osmehom i tretiraju obične ljudske sudbine kao prilike za vrlo, vrlo neobična iskustva koja nepripremljenom gledaocu mogu da promrse moralne i mortalne konce.
U Harry-ju... imamo sledeći zaplet. Michel sa svojom suprugom i tri ćerke putuje u svoju vikendicu na odmor. Na jednoj benzinskoj pumpi sreće Harry-ja, druga iz škole, koga se jedva seća, ali koji pokazuje oduševljenje što je sreo svog nekadašnjeg drugara. Harry je u međuvremenu postao bogati i dokoni naslednik i nije mu problem da prihvati Michelov pro-forme poziv da svrati do njih...
Ono što sledi u Mollovom filmu mešavina je psihološkog trilera i vrlo pritajne crnohumorne komedije tokom koje ćemo se upoznati u kojoj meri jedan očigledni psihopata može da savije moral i shvatanja jednog naočigled normalnog čoveka, samo ako mu se obrati na pravi način. Tj njegovom egu.
Efektnost filma u najvećoj meri potiče od Daniel Baldwinovski izgledajućeg Sergi Lopeza koji pažljivo razmotava svog new age bogataša u pravcu jednog ne-toliko-hladnokrvnog ludaka čiji je pragmatizam samo drugo ime za njegovu psihopatiju. Naspram njega, Laurent Lucas, koji igra Michela, izgleda kao sve zbunjeniji student koji ponesen pričama o slavnoj i slobodnoj mladosti olako gubi strpljenjem sa robovanjem koje predstavlja bivanjem suprugom i ocem.
Pored toga, Moll u izvesnoj meri vrlo diskretno varira mit o prodaji duše gde jedna đavolika prilika praktično vabi nečiju dušu u svoje naručje podilazeći mu pričama o životu koji zapravo zaslužuje. Efektnost ove kupoprodaje ono je što filmu daje aromu, jer dobri momak i nije toliko suvereno dobar, dok s druge strane đavoliki Harry nije toliko hrišćanski sertifikovan demon koliko dionizijsko biće koje nema uske interese koliko sumanutu potrebu da kreativnom biću otvori put. Na nama samima ostaje da na bazi ono malo primera Michelove kreativnosti procenimo da li je Harry neuki debil koji je jedini živi fan Michelovih pisanja ili je u pitanju stvar vredna podrške. Kako nam poslednji kadar poručuje, sa Michelovim pogledom na sveže ispisano ostvarenje, jedan (ne)talenat povratio je samopouzdanje. Skoro kao da nas Moll čika da priznamo da je sve što se desilo možda imalo smisla.
Što se mene tiče fenomenalno vođena psihologizacija likova u drugom delu filma malo se gubi u previše zbrzanim i komično tretiranim tragedijama i zbog toga filma propušta da bude remek-delo kakvo je mogao biti.
SELEKTAH: 7 / 10
No comments:
Post a Comment