Pristojan filipinski horor
S obzirom na univerzalni govor straha zaista čudi da iz Srbendije ne izlaze barem dva horora godišnje. Naročito u kontekstu činjenice da je praktično nemoguće sresti filmskog entuzijastu međ Srbljima koji ne ceni horore, a svi zajedno se horski vraćamo radovima Đorđa Kadijevića i tu i tamo (uz diskretno prevrtanje očiju) spominjemo i neka mlađa zlodela. Ali, ako neće Srblji, ima ko hoće- Filipinci.
Prva stvar na koju bih trebalo da vas upozorim u vezi sa ovim filmom jeste njegov bijedan budžet. Zbog te stavke i mnoge druge su pale u nemilost. Glumci su očigledno naturščici, a ako nisu onda nisu imali baš puno filmske (ili ikakve) prakse, scenografija je skromna, iako efektno korišćena, efekti osciliraju, ali oni najbolji smrzavaju, dok je u rediteljskom postupku uvek dostupni i skoro uvek pouzdani slow motion potpomogao neke začuđujuće poteze u pravljenju atmosfere.
Kao i u svakoj priči o hororu, bolje je prvo pogledati film. Jer slede spojleri.
Radnja filma je podeljena u tri celine koje se, s pauzama od po deset godina (ne znamo zašto baš tako) odigravaju u periodu od 1988. do 2008. U osnovi priče je nestanak dve grupe tinejdžera koje su nestale u različitim vremenskim periodima i policijska potraga za ovim poslednjima služi kao okidač za flešbekove u prošlost koji otkrivaju jednu drugu priču, o nasilju u porodici i korenima nasilja. Svaki segment reditelj Yan Laranas (čiji horor opus sada definitivno vredi potražiti) protkao je japanolikim prizorima duhova čija se jeza ne širi samo blic-šok pojavljivanjima, već i njihovim produženim boravkom u kadru. U nekim scenama čak ni posve naivna gluma filipinskih tinejdžera neće sprečiti strah da vas zagolica po kostima.
S obzirom da je film realizovan u jakom hrišćanskom uporištu nešto od jeftinoće telenoveličnosti "španskih serija" prodrlo je među likove i osujetilo ozbiljniju psihologizaciju sa kojom je Laranas evidentno i ambiciozno računao želeći da svom filmu podigne kredibilitet i u potencijalnim arthaus krugovima predstavi The Road kao žanrovsko sredstvo za kompleksniju priču o sjebanom Edipu. Ako mene pitate bilo bi mnogo bolje da je Edipova majka bila veštica.
SELEKTAH: 7minus/ 10
S obzirom na univerzalni govor straha zaista čudi da iz Srbendije ne izlaze barem dva horora godišnje. Naročito u kontekstu činjenice da je praktično nemoguće sresti filmskog entuzijastu međ Srbljima koji ne ceni horore, a svi zajedno se horski vraćamo radovima Đorđa Kadijevića i tu i tamo (uz diskretno prevrtanje očiju) spominjemo i neka mlađa zlodela. Ali, ako neće Srblji, ima ko hoće- Filipinci.
Prva stvar na koju bih trebalo da vas upozorim u vezi sa ovim filmom jeste njegov bijedan budžet. Zbog te stavke i mnoge druge su pale u nemilost. Glumci su očigledno naturščici, a ako nisu onda nisu imali baš puno filmske (ili ikakve) prakse, scenografija je skromna, iako efektno korišćena, efekti osciliraju, ali oni najbolji smrzavaju, dok je u rediteljskom postupku uvek dostupni i skoro uvek pouzdani slow motion potpomogao neke začuđujuće poteze u pravljenju atmosfere.
Kao i u svakoj priči o hororu, bolje je prvo pogledati film. Jer slede spojleri.
Radnja filma je podeljena u tri celine koje se, s pauzama od po deset godina (ne znamo zašto baš tako) odigravaju u periodu od 1988. do 2008. U osnovi priče je nestanak dve grupe tinejdžera koje su nestale u različitim vremenskim periodima i policijska potraga za ovim poslednjima služi kao okidač za flešbekove u prošlost koji otkrivaju jednu drugu priču, o nasilju u porodici i korenima nasilja. Svaki segment reditelj Yan Laranas (čiji horor opus sada definitivno vredi potražiti) protkao je japanolikim prizorima duhova čija se jeza ne širi samo blic-šok pojavljivanjima, već i njihovim produženim boravkom u kadru. U nekim scenama čak ni posve naivna gluma filipinskih tinejdžera neće sprečiti strah da vas zagolica po kostima.
S obzirom da je film realizovan u jakom hrišćanskom uporištu nešto od jeftinoće telenoveličnosti "španskih serija" prodrlo je među likove i osujetilo ozbiljniju psihologizaciju sa kojom je Laranas evidentno i ambiciozno računao želeći da svom filmu podigne kredibilitet i u potencijalnim arthaus krugovima predstavi The Road kao žanrovsko sredstvo za kompleksniju priču o sjebanom Edipu. Ako mene pitate bilo bi mnogo bolje da je Edipova majka bila veštica.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment