THE NEWSROOM

Наше неискориштено право да знамо све

Прво бих да адресујем оне који имају проблем са тим што текстове који се више и упорније тичу Србије пишем ћирилицом: мој блог, мој курац, ваша уста.

Транзицијица која се у Србији тренутно одвија на нашем магистралном путу ка Европи, током које крупан капитал оставља ситне мрве, оно је што у Америци функционише већ стотинак година са већим или мањим успехом, а последњих година све горе. Србији навикнутој на лошу праксу социјализма и идеју да "већ неко (други) ради" јако је тешко у овим конкурентним временима када онај ко хоће све мора сам и то мора боље од свих других који би то исто. У нерегулисаним временима, која нас такође окружују, сви погледи су упрти у државу, пре свега са телећивим погледом да се сви други што пре искључе из трке. Крупан капитал спреман је за такве услуге крупно да плати, а ситна мрва спремна је да кука цео дан и тражи везу не би ли доказала и савладала нелојалну конкуренцију. А то је тек садашњост.

Где су ратови у којима нисмо победили? Криминалци који седе у влади? Грешке које нисмо признали, злочини због којих нисмо кажњени? Где је Косово које и би и не би изгубили, само кад би могло да нико не примети ниједно ни друго?

Гледајући рањене орлове бабе које се чешљају зоне замфирове монте видее рођаке са села новоотворена позоришта у кући и друге копродуцентске купусијаде наше Националне телевизије човек би могао да помисли да Србија и даље живи на прелазу из деветнаестог у двадесети век и повремено се враћа у будућност- и то у 1960.!

Ја не знам за случај да нам се неко "уметнички" ТВ-обратио, било као фиктиван или стваран лик наших народа и народности и објаснио нам, показао где је небо, а где смо ми у односу на њега. Да ли је то до стомака или савести наших уметника, свако од нас може да тврди једно или друго. За сада имамо право да кривимо све оне који су могли, а нису. И оне које су их пустили да не могу (види слику).

Претпостављам да звучим наивно док ово пишем, али не знам боље формулисан начин да се запитам како БАШ НИКО није успео, кад већ не могу да тврдим да није пробао, али како баш нико није успео да нам каже нешто о нама. Да тврди нешто, да нам не прија, а ми да се љутимо. Али да разумемо, дубоко у себи, где сунце не допире, да је све то лако могуће истина. И још од тога да направи добру серију!

Америка је велика, али има оних који би рекли да ни Србија није мала. Што није Биљана Србљановић, што није Срђан Драгојевић, што није Михић, што није Ромчевић, што није Анђелић, што нисам ја? Што нисмо сви заједно? БАШ НИКО НИШТА. На телевизији, мислим.

О Арону Соркину ви можете да мислите шта хоћете. Ја мислим да је он један лепо образован господин са којим већма делим политичка убеђења, а нарочито га ценим што је ставове, размишљања и формате сасвим неприкладне телевизији (а још више публици која то треба да гледа) успео да претвори у солидне (Studio 60), па и генијалне (West Wing) хит серије.

Вас (с правом) не занима, а можда стицајем било којих других околности и немате представу о аспектима суноврата "модерне Америке" која је, како Соркин на почетку Newsroom каже, између осталог прва у свету по броју људу који мисле да анђели стварно постоје. Земља је никада подељенија, они који су гласнији никад нису били глупљи, а они који су тиши никада нису били поткупљивији да буду још тиши. А они који стоје са стране и "праве се паметни" не умеју да ураде ништа тим поводом, делом и због тога што су сви "паметни на свој начин". Свака сличност са Србендијом може бити само случајна.

Соркин у ту и такву Америку улази са Оскаром под мишком (за Social Network), договореним послом за писање сценарија за филм о Стиву Џобсу, одрешеним рукама и китом од земље да може да пише шта хоће. Јер сигурно ће неко бити заинтересован. Не желим да претерано величам његову одлуку да се бави нечим као што је Newsroom и то на "каналу за оне који имају пара" (ХБО), али поздрављам остајање на линији прављења "ТВ уметности" која жели да друштвено и политички ангажује гледаоца, натера га на размишљање и као коначан исход има за мрвицу другачији свет од онога пре почетка емитовања. Соркин је, дакле, онај уметник-предузетник, "велики патриота", који бунећи се против своје земље жели да је учини лепшом, моћнијом и бољом. Нешто што, ајде да то тако формулишемо- није пошло за руком ниједном српском (ТВ) уметнику у последњих (зар већ?) сто година.

И онда врло, врло чуди што је пилот за Newsroom вероватно најлошије написана епизода коју је Соркин икада потписао.

Заплет је следећи- Џеф Данијелс игра Вила Мекавоја, водитеља вести који је као Џеј Лено- врло популаран и гледа да се никоме не замери. На једној трибини, организованој за студенте "који би да мисле", и у друштву једне либералке и једног конзервативца, Вил доживи мини нервни-сломчић (парафраза чувене деонице из далеко моћнијег Network) и "саспе Америци истину у очи"- нисмо најбоља земља на свету, у свему заостајемо, а први смо само у парама које трошимо на самонаоружање, по броју затвореника по глави становника и по споменутом веровању у анђеле. Након тога Вил одлази на принудни одмор од 3 недеље, а по повратку открива да му је вољом телевизије на којој ради (Атлентик Кејбл Њуз) распуштен стаф и доведен нов. Који ће између осталих чинити (и предводити) његова стара љубав (и савест) Мекензи, Британка рођена у Америци, ратна новинарка, "бриљантног ума". Како су догађаји смештени у "блиску прошлост" (април 2010.), у првој епизоди видимо како нови тим (треба да) се носи са тек оглашеном еколошком катастрофом насталом изливањем нафте у Мексичком заливу (сећате ли се тога уопште?).

ХБО воли да мисли, и вероватно је у праву, да његови гледаоци желе и траже више, јер "могу више". О Соркиновим фановима и гледаоцима да и не говорим. Отуда није јасно зашто Соркин на терену та два тима прави пилот који је на скоро све начине увредљив по њихову интелигенцију и у најбољем случају је написан као да ће ићи у прајмтајму ЦБС-а (ниво: Two And A Half Men).

Уводна секвенца, са "мелтдауном" пред студентима, који ваде ајфонe да сниме "шта овај прича" има смисла само у контексту још једног менталног дебакла неког селебритија, а никако у контексту онога што је речено, па чак и од стране једног новинара који би требало да остане неутралан. У Америци сада има толико новинских кућа, да новинари своје "политичке склоности" практично носе на реверу и спремни су да их бране или промовишу кад им се за то укаже прилика. Поред тога, оно што је Мекавој изговорио Мајкл Мур својој пастви још бруталнијим речником тупи већ деценију и по. Материјала за скандал нема, дакле, а оно што је речено далеко је испод нивоа специфичности, детаљности и радикалности става на коју нас је Соркин навикао.

Потом долазимо у ТВ станицу. Чарли Скинер (игра га Сем Вотерсон) не изгледа само као Јова из Седморице Младих, већ се тако и понаша. Као шеф једног престижног њуз нетворка он пре изгледа као лево сметало склоно вискију у чије мастермајнд квалитете нико не би поверовао, па ни ми, када на крају Мекавоју открива да је он "изоркестрирао" одлазак старог стафа и долазак новог, односно читаву мисију "новог почетка". Мекензи у малокрвној интерпретацији Емили Мортимер али ниједног тренутка не делује као нека кристијанаманпуровска прилика која се нагледала свега и свачега и сад тражи "мало мира" у (не)нормалном телевизијском раду. Пре изгледа као неко ко је управо дошао из шопинга. Њена аргументација и начин на који организује ствари (са новајлијком Маргарет, рецимо) скоро је гротескна- ко би поверовао да две интелигентне и образоване жене могу да причају са толико мало доливања ироније на тему којом се баве.

Када дође до проблема, доскорашњи Вилов продуцент, коме је овај омогућио убрзано напредовање, јер је невиђено паметан и талентован, понаша се као ретардирани дебил који спрам могуће "друге опције" шта се можда дешава у заливу не показује ни елементарну новинарску радозналост. Биједност у егзекуцији потоње "тензије" у "пробијању" велике вести изненадиће својом рутином сваког ХБО гледаоца навиклог на "другачије начине". Коначно, у својој тој спрези телефонирања, довикивања, подврскивања, саплитања о каблове нема ничега занимљивог за гледање. Чак и чувено Соркиново "причајмо док ходамо" овде је реда ради (као аутоиронични омаж) дато у једној сцени која ни по чему није битна.

Иако разумем Соркинов занос и потребу да правилно датим информацијама подстакне ТВ гледаоца на другачије промишљање света око себе, одушевљење које радници Newsrooma-a демонстрирају на крају одрађених вести је као да то нико пре њих није урадио, а још мање већ снимио филм или серију о томе. Али оно што је још горе јесте да оно "како" је у Newsroomu нешто урађено ни на који начин неће подстаћи никога да жели и верује у такав свет. Нити је то на овај, "псеудо-сензационалистички", начин могуће. Вест о "изливању нафте у заливу" је бајата. Бављење њоме је нешто што тражи више места од половине или трећине једне епизоде (која бајдвеј траје непотребно више од сат времена). Соркин је морао да се ухвати за нешто мање, у ОВОМ тренутку, нешто ситно, али индикативно, индивидуално, али универзално. Изливање нафте у Мексичком заливу је већ изгубљена битка. А ово би требало да буде серија о вестима садашњости, вестима будућности, идеалним вестима.

Нисам сигуран ни да је Вил Мекавојев лик добро постављен. Да ли је он дркаџија тј ако јесте зашто то није континуирано? Да ли је он био склон овим и оваквим вестима, ако је већ направио каријеру на стратегији "не замерања"? Зашто је баш сада преломио да треба да буде другачије? Ако је то учинио из љубави (према Мекензијевој) то није баш најуверљивије дато. А и Џеф Денијелс делује као збуњено мало велико дете.

Надам се да ће се Соркин потрудити више у наредним епизодама.
Ако не због Амера, онда барем због Срба којима је све то још више потребно.