Jedan nenaročit urugvajski horor
Mislim da bi trebalo da pogledate ovaj film. Svašta se ovde dešava i potrudite se oko titla, jer ako ni on ne bude dobar, nećete baš puno toga razumeti.
Idemo prvo sa spojlerima.
Radnja filma traje jedva sedamdesetak minuta. Nakon toga počinje odjavna špica u kojoj elemenat polaroid fotografija treba da pojasni ono što je prethodilo dešavanjima pre ovih. I možda to čini. Još uvek pokušavam da shvatim. Međutim, nakon špice, počinje skoro pet minuta duga deonica filma koja zapravo dekodira ceo film tj čini da budete sigurni oko toga šta se zapravo desilo u slučaju da ste imali dilema. Dugo se nisam sreo sa ovako neobično dramaturški postavljenim filmom.
Pretpostavljam da je razlog za ovako nešto reditelj Gustavo Hernandez našao u svojoj postavci koja treba da bude obavijena sa toliko velova misterije da oni na kraju postaju kao neka vrsta pancira protiv razumevanja.
Otac i ćerka (devojka) dolaze u neku kuću. Ubrzo se pojavljuje još jedan čovek koji deluje kao njihov poznanik i mi mislimo da je on neki rođak. Otac i ćerka odlučuju da prespavaju u kući, dok "rođak" odlazi. Napolju je i dalje dan (ili možda rana zora, nije jasno). Potom u kući počinju da se dešavaju neobične stvari, a naš fokus se kroz kameru iz prve ruke (i tu estetiku) sručuje na devojku, za koju veći deo tog dela filma imamo utisak da nešto konkretno traži po kući, ali ne nalazi.
Potom se onaj "rođak" vraća, a mi smo već dobrano smoreni nedešavanjem i nerazumevanjem dešavanja. Sledi finale i pokušaj objašnjenja.
Možda je sve do jako lošeg titla.
A možda je do nevešto vođene priče o duhovima uvijene u dokumentarnu estetiku ("pronađenog materijala") čiji sočni materijal nije baš najbolje transponovan iz četrdesetih (kada su se događaji zaista desili) u ove naše godine. Dakle, sve liči na ponešto, a sve zajedno ne liči ni na šta.
SELEKTAH: 2plus/10
Mislim da bi trebalo da pogledate ovaj film. Svašta se ovde dešava i potrudite se oko titla, jer ako ni on ne bude dobar, nećete baš puno toga razumeti.
Idemo prvo sa spojlerima.
Radnja filma traje jedva sedamdesetak minuta. Nakon toga počinje odjavna špica u kojoj elemenat polaroid fotografija treba da pojasni ono što je prethodilo dešavanjima pre ovih. I možda to čini. Još uvek pokušavam da shvatim. Međutim, nakon špice, počinje skoro pet minuta duga deonica filma koja zapravo dekodira ceo film tj čini da budete sigurni oko toga šta se zapravo desilo u slučaju da ste imali dilema. Dugo se nisam sreo sa ovako neobično dramaturški postavljenim filmom.
Pretpostavljam da je razlog za ovako nešto reditelj Gustavo Hernandez našao u svojoj postavci koja treba da bude obavijena sa toliko velova misterije da oni na kraju postaju kao neka vrsta pancira protiv razumevanja.
Otac i ćerka (devojka) dolaze u neku kuću. Ubrzo se pojavljuje još jedan čovek koji deluje kao njihov poznanik i mi mislimo da je on neki rođak. Otac i ćerka odlučuju da prespavaju u kući, dok "rođak" odlazi. Napolju je i dalje dan (ili možda rana zora, nije jasno). Potom u kući počinju da se dešavaju neobične stvari, a naš fokus se kroz kameru iz prve ruke (i tu estetiku) sručuje na devojku, za koju veći deo tog dela filma imamo utisak da nešto konkretno traži po kući, ali ne nalazi.
Potom se onaj "rođak" vraća, a mi smo već dobrano smoreni nedešavanjem i nerazumevanjem dešavanja. Sledi finale i pokušaj objašnjenja.
Možda je sve do jako lošeg titla.
A možda je do nevešto vođene priče o duhovima uvijene u dokumentarnu estetiku ("pronađenog materijala") čiji sočni materijal nije baš najbolje transponovan iz četrdesetih (kada su se događaji zaista desili) u ove naše godine. Dakle, sve liči na ponešto, a sve zajedno ne liči ni na šta.
SELEKTAH: 2plus/10
No comments:
Post a Comment