Ovaj film bi trebalo da otvori FEST
Za mnoge će možda najšokantniji momenat u vezi sa ovim filmom biti to što on nije rađen prema nekoj video-igrici. Za sve ostale- da on sam već nije video igrica.
The Raid: Redemption je indonežanski samo tako akcioni film koji je režirao velški reditelj Gareth Evans. Ukratko: specijalna indonežanska policijska jedinica dolazi u jednu zgradu, koja spolja izgleda kao da je iščupana iz srca Novog Beograda, a iznutra kao đavolje iznutrice, sa zadatkom da uhvati glavnog kriminalca koji zgradu i stanare koristi za svoje mračne poslove. U zapanjujuće drskoj postavci- policajci kreću iz prizemlja i penjući se ka vrhu zgrade pokušavaju da prežive prepreke koje ih sačekuju na svakom spratu, Evans pravi krvavi kung-fu hustle koji će vas ostaviti ravnodušnim jedino u slučaju da ste još uvek u crnini zbog prerane smrti Thea Angelopoulosa.
Rečeno rečnikom prosečno obrazovanog Srbina- The Raid: Redemption je DO JAJA!
S obzirom na tvrdu formulaičnost zapleta (penjemo se, šibamo se, umiremo ili preživimo) RR uspeva da razvije nekoliko jakih metafora i da u žanrovsku matricu (osvajanje utvrde/ spasavanje zarobljenika) udahne pristojnu količinu srca. Pre svega, subverzija klasične ideje kućnog saveta i komšijskog odnosa i izdizanja obične stambene zgrade na nivo utvrđenja govori o nivou govana na društvenoj sceni, i služi kao pristojna kritika. Ali, to je manje bitno. Bajkolikost osnovne postavke- (spojleri!!!) brat ide da spasava brata iz kandži zla u koje je ovaj upao zgrožen kvalitetom dobra, zatim borba protiv jurodivog i nemilosrdnog tiranina... sve to daje snažnu arhetipsku kičmu rutini radnje.
OK, ako u pogledu toga šta će se nadalje dešavati i nema puno nepredvidivih momenata (nije ovo Tree Of Life...) Evans je, uz indonežanski tim koreografa, dao sve od sebe da se podsetimo zlatnog doba kung-fua, da krv poteče u potocima i da bude nekoliko vanserijskih die hard momenata, kako u ponašanju dobrih momaka, tako i onih loših. Očigledno je ambivalentnost verovanja u ispravnost sopstvenih sistema bila ključna za nešto senkovitije ličnosti glavnih junaka. U ostalom, sam kraj filma najbolje govori o tome da su realnosti naših junaka samo dve strane iste medalje.
Scenografija i kostimi su fenomenalni i dosta su doprineli brisanju osećaja mehaničnosti koji na momente ozbiljno jede radnju, dajući čitavom filmu nekakav svevišnjiji, iskonskiji osećaj, kao da se sve ovo zaista odigrava u nekom sartrovskom špageti paklu. The Raid: Redemption istančanom brigom za koljačinu izgurava sebe iz sterilne rutine "martial arts" (i sličnih "prema video-igricama") filmova i kroz tu "raskoš" nasilja kroji realnost koja ne postoji sama po sebi, ali duhom rezonuje bezdušnost vremena u kome živimo.
Nema sumnje da će američki rimejk koji je u planu biti sve što može pogrešno u odnosu na original. Plus Mark Wahlberg.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Za mnoge će možda najšokantniji momenat u vezi sa ovim filmom biti to što on nije rađen prema nekoj video-igrici. Za sve ostale- da on sam već nije video igrica.
The Raid: Redemption je indonežanski samo tako akcioni film koji je režirao velški reditelj Gareth Evans. Ukratko: specijalna indonežanska policijska jedinica dolazi u jednu zgradu, koja spolja izgleda kao da je iščupana iz srca Novog Beograda, a iznutra kao đavolje iznutrice, sa zadatkom da uhvati glavnog kriminalca koji zgradu i stanare koristi za svoje mračne poslove. U zapanjujuće drskoj postavci- policajci kreću iz prizemlja i penjući se ka vrhu zgrade pokušavaju da prežive prepreke koje ih sačekuju na svakom spratu, Evans pravi krvavi kung-fu hustle koji će vas ostaviti ravnodušnim jedino u slučaju da ste još uvek u crnini zbog prerane smrti Thea Angelopoulosa.
Rečeno rečnikom prosečno obrazovanog Srbina- The Raid: Redemption je DO JAJA!
S obzirom na tvrdu formulaičnost zapleta (penjemo se, šibamo se, umiremo ili preživimo) RR uspeva da razvije nekoliko jakih metafora i da u žanrovsku matricu (osvajanje utvrde/ spasavanje zarobljenika) udahne pristojnu količinu srca. Pre svega, subverzija klasične ideje kućnog saveta i komšijskog odnosa i izdizanja obične stambene zgrade na nivo utvrđenja govori o nivou govana na društvenoj sceni, i služi kao pristojna kritika. Ali, to je manje bitno. Bajkolikost osnovne postavke- (spojleri!!!) brat ide da spasava brata iz kandži zla u koje je ovaj upao zgrožen kvalitetom dobra, zatim borba protiv jurodivog i nemilosrdnog tiranina... sve to daje snažnu arhetipsku kičmu rutini radnje.
OK, ako u pogledu toga šta će se nadalje dešavati i nema puno nepredvidivih momenata (nije ovo Tree Of Life...) Evans je, uz indonežanski tim koreografa, dao sve od sebe da se podsetimo zlatnog doba kung-fua, da krv poteče u potocima i da bude nekoliko vanserijskih die hard momenata, kako u ponašanju dobrih momaka, tako i onih loših. Očigledno je ambivalentnost verovanja u ispravnost sopstvenih sistema bila ključna za nešto senkovitije ličnosti glavnih junaka. U ostalom, sam kraj filma najbolje govori o tome da su realnosti naših junaka samo dve strane iste medalje.
Scenografija i kostimi su fenomenalni i dosta su doprineli brisanju osećaja mehaničnosti koji na momente ozbiljno jede radnju, dajući čitavom filmu nekakav svevišnjiji, iskonskiji osećaj, kao da se sve ovo zaista odigrava u nekom sartrovskom špageti paklu. The Raid: Redemption istančanom brigom za koljačinu izgurava sebe iz sterilne rutine "martial arts" (i sličnih "prema video-igricama") filmova i kroz tu "raskoš" nasilja kroji realnost koja ne postoji sama po sebi, ali duhom rezonuje bezdušnost vremena u kome živimo.
Nema sumnje da će američki rimejk koji je u planu biti sve što može pogrešno u odnosu na original. Plus Mark Wahlberg.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment