Ideja je u svakom slučaju bila bolja od realizacije
Možda filmova koji govore o neposrednom društveno-političkom trenutku i nije bilo tako malo. United 93, Readacted, The Queen, Farenheit 9/11... Ali koliko mogu da se setim među njima nije bilo mnogo komedija. The Dictator izgleda kao da se na scenario prionulo čim su Gadafija uneli u frižider.
The Dictator je u osnovi Mark Twainova (beše) Kraljević i prosjak u kojoj bogati princ izmišljene arapske kraljevine Vaidije ne svojom voljom zameni mesta (da tako kažem) sa nekim srećnokošuljašem koji na njega liči. Živeći u nepoznatoj sredini arogantni, razmaženi i blesavi diktator poradiće malo na sebi i postati skorrro drugi čovek kada mu se ukaže prilika da se vrati na presto.
Sacha Baron Cohen, kao glavni glumac i scenarista, i njegov stari saradnik Larry Charles kao mustru za kraljevića koriste sve velelepne diktatorčiće od Gadafija do Sultana od Bruneja. Aladin, kako mu je ime, vlada kraljevinom koja se kupa u nafti, živi u svili i kadifi, "krije" Osamu Bin Ladena i intenzivno radi na tome da ima nuklearno naoružanje. Međutim, kada ga njegov stric zameni nekim umobolnikom, ne bi li sklopio ma$ne ugovore sa lovatorima iz Amerike i Kine, Aladin će se zateći u Njujorku, a jedina osoba voljna da mu pomogne biće radikalna feministkinja koja ima svoj organic shop. I to zbog toga što ona misli da je Aladin disident koji je jedva pobegao iz kandži zlog diktatora.
Međutim, za razliku od prethodnih filmova koje su Sacha i Larry radili zajedno, tj za razliku od ranijih Sachinih kreacija (Ali G-ija, Borata i Bruna) koji su bili satirični likovi u realističkom, da ne kažem lažno-dokumentarnom formatu, Aladin je groteskan "bed gaj" u očiglednoj parodiji. Anna Farris, kao lezbolika ljubavnica Aladinova, ovde nije slučajno, ona je nosilac osnovnog žanrovskog koda.
The Dictator u najvećoj meri podseća na slične spoof komedije poput Naked Gun i Police Academy gde su rasponi nasilja i društvene kritike vrlo cinični, ali ukotvljeni u toliko blesavosti da njihova oštrica ne seče, već secka. Ili supersecka. Slično je i sa The Dictatorom- Aladin daje naredbe da se ljudi ubijaju i zbog najmanje gluposti (sekjuriti koja ga čuva dobio je u cerealijama poklon, a Aladin ne), on je rasista, šovinista i generalno nezainteresovan za bilo čija prava, sem svoja, ali sve je to nekako predstavljeno kao da je u pitanju "kulturna razlika". U ostalom možete i sami da zamislite kako može da se provede jedan tiranin u epicentru svih "endžio" ideologija.
Dictatorov anti-američki angažman i kritika nafte žednih profitera je vrlo jasan i vrlo opor. Baš kako su nas navikli, Sacha i Larry bespoštedno sipaju prozivke i kritike na najbrutalnije načine, u nekom trenutku čak direktno poredeći stanje u Americi sa "prosečnim" stanjem u nekoj diktatorskoj zemlji. Međutim, Aladin je očigledno nestvaran, iskrivljen, pojačan, prenaduvan, otuda i njegove kritike, koliko god opravdano zvučale, ne mogu biti shvaćene onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. Čak šta one deluju kao "spoof" kritike, naročito u segmentu u kome je Aladinova oštrica okrenuta prema manjinama, ženama, "krivim drinama od ljudskih sloboda" i anti-semitizmu.
Konačno, možda će nekima smetati i način na koji The Dictator (film) računa da i mi mislimo kao on tj da je on mnogo pametan, nešto gde što sa Brunom ili Boratom i nije bio toliki slučaj.
Smejao sam se, priznajem. Ali, nisam plakao.
SELEKTAH: 5/10
Možda filmova koji govore o neposrednom društveno-političkom trenutku i nije bilo tako malo. United 93, Readacted, The Queen, Farenheit 9/11... Ali koliko mogu da se setim među njima nije bilo mnogo komedija. The Dictator izgleda kao da se na scenario prionulo čim su Gadafija uneli u frižider.
The Dictator je u osnovi Mark Twainova (beše) Kraljević i prosjak u kojoj bogati princ izmišljene arapske kraljevine Vaidije ne svojom voljom zameni mesta (da tako kažem) sa nekim srećnokošuljašem koji na njega liči. Živeći u nepoznatoj sredini arogantni, razmaženi i blesavi diktator poradiće malo na sebi i postati skorrro drugi čovek kada mu se ukaže prilika da se vrati na presto.
Sacha Baron Cohen, kao glavni glumac i scenarista, i njegov stari saradnik Larry Charles kao mustru za kraljevića koriste sve velelepne diktatorčiće od Gadafija do Sultana od Bruneja. Aladin, kako mu je ime, vlada kraljevinom koja se kupa u nafti, živi u svili i kadifi, "krije" Osamu Bin Ladena i intenzivno radi na tome da ima nuklearno naoružanje. Međutim, kada ga njegov stric zameni nekim umobolnikom, ne bi li sklopio ma$ne ugovore sa lovatorima iz Amerike i Kine, Aladin će se zateći u Njujorku, a jedina osoba voljna da mu pomogne biće radikalna feministkinja koja ima svoj organic shop. I to zbog toga što ona misli da je Aladin disident koji je jedva pobegao iz kandži zlog diktatora.
Međutim, za razliku od prethodnih filmova koje su Sacha i Larry radili zajedno, tj za razliku od ranijih Sachinih kreacija (Ali G-ija, Borata i Bruna) koji su bili satirični likovi u realističkom, da ne kažem lažno-dokumentarnom formatu, Aladin je groteskan "bed gaj" u očiglednoj parodiji. Anna Farris, kao lezbolika ljubavnica Aladinova, ovde nije slučajno, ona je nosilac osnovnog žanrovskog koda.
The Dictator u najvećoj meri podseća na slične spoof komedije poput Naked Gun i Police Academy gde su rasponi nasilja i društvene kritike vrlo cinični, ali ukotvljeni u toliko blesavosti da njihova oštrica ne seče, već secka. Ili supersecka. Slično je i sa The Dictatorom- Aladin daje naredbe da se ljudi ubijaju i zbog najmanje gluposti (sekjuriti koja ga čuva dobio je u cerealijama poklon, a Aladin ne), on je rasista, šovinista i generalno nezainteresovan za bilo čija prava, sem svoja, ali sve je to nekako predstavljeno kao da je u pitanju "kulturna razlika". U ostalom možete i sami da zamislite kako može da se provede jedan tiranin u epicentru svih "endžio" ideologija.
Dictatorov anti-američki angažman i kritika nafte žednih profitera je vrlo jasan i vrlo opor. Baš kako su nas navikli, Sacha i Larry bespoštedno sipaju prozivke i kritike na najbrutalnije načine, u nekom trenutku čak direktno poredeći stanje u Americi sa "prosečnim" stanjem u nekoj diktatorskoj zemlji. Međutim, Aladin je očigledno nestvaran, iskrivljen, pojačan, prenaduvan, otuda i njegove kritike, koliko god opravdano zvučale, ne mogu biti shvaćene onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. Čak šta one deluju kao "spoof" kritike, naročito u segmentu u kome je Aladinova oštrica okrenuta prema manjinama, ženama, "krivim drinama od ljudskih sloboda" i anti-semitizmu.
Konačno, možda će nekima smetati i način na koji The Dictator (film) računa da i mi mislimo kao on tj da je on mnogo pametan, nešto gde što sa Brunom ili Boratom i nije bio toliki slučaj.
Smejao sam se, priznajem. Ali, nisam plakao.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment