Nije čak ni Kitscherica
Kada se Andrew (WALL-E, Finding Nemo) Stanton prihvatio rediteljovanja ovog filma pretpostavljam da se potajno nadao da će njegova adaptacija "Princeze sa Marsa" Edgara Rice Burroughsa jednoga dana biti prihvaćena i slavljena bar upola kao Star Wars. Otuda mu nije smetalo da baš ovaj serijal tj ovaj film uzme kao glavni uzor koji treba usvojiti i nadmašiti. Otuda je poraz Johna Cartera još neslavniji. Na našu sreću, Holivud uzima u obzir samo onaj finan$ijski aspekt, a tu John Carter stoji još gore- 250$m koštao, 280$m zaradio, a kako pola para ide bioskopima ne moramo da strepimo od nemilih nastavaka.
Kada je u pitanju priča, postavka John Cartera je drevna kao Biblija- bivši vojnik američke vojske potkraj XIX veka nalazi "magični" kamen koji mu omogućuje da se transportuje na Mars gde ubrzo postaje lider "pravedne" ekipe koja se bori protiv "zle" ekipe. Ako vi pomislite da usput stekne neobične saborce, vernog saputnika životinjskog porekla i na kraju oženi princezu, a ja vam to potvrdim, to i neće toliko biti spojler.
Burroughsovoj priči se i nema šta zameriti. Ona klasične obrasce bajke situira na planetu do nas, kombinuje naučnu sa epskom fantastikom i deluje kao idealan predložak za filmsku obradu. Ako se u priču uključi Stanton koji je i sa Finding Nemo i sa WALL-E, i što je još bitnije kao idejni tvorac i scenarista Toy Story, kreirao moćne univerzume za najmlađe generacije našeg doba, deluje da bi njihova kombinacija u najmanju ruku morala da urodi nekim novim Spielbergom. A nije. Bedno i otužno nije.
Za razliku od prethodnih Stantonovih ostvarenja ono što se kod John Cartera relativno brzo uočava jeste potpuni nedostatak duha. On dobrim delom potiče od pogrešnog izbora Taylora Kitscha za glavnu ulogu. Kitsch iako stasom i glasom jeste John Carter manjka bilo kakvom harizmom i šarmom, a za razliku od Marka Hamilla nema pored sebe Harrisona Forda ne bi li sebe učinio iole podnošljivim. Dakle, sa Kitschom koji je kao trećerazredna tinejdžerska imitacija western Eastwooda svi jedva čekamo da sa Zemlje odemo na Mars (idemo na Mars, idemo na Mars...) u nadi da će nas tamo sačekati nešto zabavnije.
A tamo deo glavnog kasta serije Rome (Cezar i Marko A.), McNulty i princeza od koje je jedino smrt dosadnija (I guess...), kao i neka četvoruka stvorenja sa kljovama koja su verovatno razrada one jamajčanske kreature koju nam je Lucas uvalio u Phantom Menace. Umesto da, kao Star Wars, stvori autentičan svet i da tu i tamo nešto citira, Stanton nemilosrdno citira čitave gromade svežih (Lord Of The Rings, Gladiator) ili već opelješenih (Ben Hur, Spartacus, Cleopatra) klasika. Mars je dočaran kao western pustinja na kojoj pravo niotkuda izniču neka cvetolika, kupolasta postrojenja, ljudi kao prevoz koriste neke brodove koji aerodinamikom podsećaju na viline konjice i uprkos svim tim čudima šibaju se mačevima! Svaki događaj vrvi od generičnosti i bez problema možete preskočiti čitave deonice filma, a da ništa ne propustite u praćenju radnje.
Filmovi koje smo gledali u Zimskom bioskopu su film kakvim je John Carter trebalo da parira i da se, uz malo sreće, i bez Tijanića, jednog dana u tom društvu nađe, ali čak i ako mu se to desi, sumnjam da će gledaoci ispred tevea biti raspamećeni kao mi kad smo gledali "stare" Titane, Samsona & Dalilu ili Westworld.
SELEKTAH: 2/ 10
Kada se Andrew (WALL-E, Finding Nemo) Stanton prihvatio rediteljovanja ovog filma pretpostavljam da se potajno nadao da će njegova adaptacija "Princeze sa Marsa" Edgara Rice Burroughsa jednoga dana biti prihvaćena i slavljena bar upola kao Star Wars. Otuda mu nije smetalo da baš ovaj serijal tj ovaj film uzme kao glavni uzor koji treba usvojiti i nadmašiti. Otuda je poraz Johna Cartera još neslavniji. Na našu sreću, Holivud uzima u obzir samo onaj finan$ijski aspekt, a tu John Carter stoji još gore- 250$m koštao, 280$m zaradio, a kako pola para ide bioskopima ne moramo da strepimo od nemilih nastavaka.
Kada je u pitanju priča, postavka John Cartera je drevna kao Biblija- bivši vojnik američke vojske potkraj XIX veka nalazi "magični" kamen koji mu omogućuje da se transportuje na Mars gde ubrzo postaje lider "pravedne" ekipe koja se bori protiv "zle" ekipe. Ako vi pomislite da usput stekne neobične saborce, vernog saputnika životinjskog porekla i na kraju oženi princezu, a ja vam to potvrdim, to i neće toliko biti spojler.
Burroughsovoj priči se i nema šta zameriti. Ona klasične obrasce bajke situira na planetu do nas, kombinuje naučnu sa epskom fantastikom i deluje kao idealan predložak za filmsku obradu. Ako se u priču uključi Stanton koji je i sa Finding Nemo i sa WALL-E, i što je još bitnije kao idejni tvorac i scenarista Toy Story, kreirao moćne univerzume za najmlađe generacije našeg doba, deluje da bi njihova kombinacija u najmanju ruku morala da urodi nekim novim Spielbergom. A nije. Bedno i otužno nije.
Za razliku od prethodnih Stantonovih ostvarenja ono što se kod John Cartera relativno brzo uočava jeste potpuni nedostatak duha. On dobrim delom potiče od pogrešnog izbora Taylora Kitscha za glavnu ulogu. Kitsch iako stasom i glasom jeste John Carter manjka bilo kakvom harizmom i šarmom, a za razliku od Marka Hamilla nema pored sebe Harrisona Forda ne bi li sebe učinio iole podnošljivim. Dakle, sa Kitschom koji je kao trećerazredna tinejdžerska imitacija western Eastwooda svi jedva čekamo da sa Zemlje odemo na Mars (idemo na Mars, idemo na Mars...) u nadi da će nas tamo sačekati nešto zabavnije.
A tamo deo glavnog kasta serije Rome (Cezar i Marko A.), McNulty i princeza od koje je jedino smrt dosadnija (I guess...), kao i neka četvoruka stvorenja sa kljovama koja su verovatno razrada one jamajčanske kreature koju nam je Lucas uvalio u Phantom Menace. Umesto da, kao Star Wars, stvori autentičan svet i da tu i tamo nešto citira, Stanton nemilosrdno citira čitave gromade svežih (Lord Of The Rings, Gladiator) ili već opelješenih (Ben Hur, Spartacus, Cleopatra) klasika. Mars je dočaran kao western pustinja na kojoj pravo niotkuda izniču neka cvetolika, kupolasta postrojenja, ljudi kao prevoz koriste neke brodove koji aerodinamikom podsećaju na viline konjice i uprkos svim tim čudima šibaju se mačevima! Svaki događaj vrvi od generičnosti i bez problema možete preskočiti čitave deonice filma, a da ništa ne propustite u praćenju radnje.
Filmovi koje smo gledali u Zimskom bioskopu su film kakvim je John Carter trebalo da parira i da se, uz malo sreće, i bez Tijanića, jednog dana u tom društvu nađe, ali čak i ako mu se to desi, sumnjam da će gledaoci ispred tevea biti raspamećeni kao mi kad smo gledali "stare" Titane, Samsona & Dalilu ili Westworld.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment