18 July 2012

NUIT #1

Imate utisak da reditelj snima radio dramu


Nemam osamnaest godina. Ne bih ni voleo da ih ponovo imam. Ali volim da ih ponekad imam. U specijalnim prilikama. Ovaj film se predstavio kao jedna od takvih, ali nisam naseo.

Sve se dešava u Kanadi. Vi sad maštom nadomestite sve što nedostaje da biste poverovali u ostalo.
Nikolai je dete ukrajinskih emigranta, umetnička duša "ruske provinijencije", znači veltšmerc gubitnik, nesnalaznik (izmislih reč džabe!).
Clara je učiteljica. Koja kao i sve emancipovane "zapadne" žene mrzi sebe, život koji živi, radne dane provodi trezneći se od prethodnog vikenda tokom kojih pije, šmrče i sisa sve što joj se ponudi. Primačica. Od glagola "primati", a ne "primati se".

Njih dvoje se sretnu jedne noći u klubu, čiju atmosferu debitantkinja Anne Emond snima u sloumoušnu sa podvučenom očigledno drugom muzikom od one uz koju mladi đipaju. Onda dođu kod njega na gajbu (mada je štalica prikladniji termin) i tu se pojebu.

Ono što sledi je slika jednog post-one night standa, 95% data kroz razgovor dvoje ljudi, "klasično pozorišno" kroz naizmeničnu razmenu tužnih biografija. Dakle, sve suprotno od onog ona plače, on je nežno ljubi, za njih dvoje više sreće nema... Ovo je film koji kroz mulj sa dna pokušava da stigne do tračka svetla. Nerazumno razgolićivanje tela pred isceljujućim razgolićivanjem duša.

Dijalozi imaju pitkost i uverljivost s obzirom na tematiku, ali ako ste se ikada sreli sa sličnim u životu ili na filmu osetićete zamor usled "početničkog zanosa" autorke. Ni glumci nisu loši, bio bih prijatno iznenađen da su im lične sudbine daleko od ovih koje imaju njihovi likovi.

Ali, kao što rekoh, čuvam svojih osamnaest. I kroz ovo žito već me je vetar njihao.

SELEKTAH: 3plus/10

2 comments: