05 July 2012

TRUE BLOOD

Zašto je Odiseja 2001 završila u palpu Luizijane


Žozefina baš i ne voli True Blood. U više navrata me pitala kako i zašto to gledam. Kad je sve tako kič, smešno, bzvz...
Nisam voleo ovoliko True Blood do prošle, četvrte sezone. Zalafuao sam se kada sam shvatio da u toj seriji više nema nikakve unutrašnje (dramaturške) logike i da se radi o jednoj mega čorbi u kojoj je sve i svako dobrodošao dokle god joj obezbeđuje dobar miris i dug život na meniju.
Pre neki dan je objavljeno da je HBO produžio život ovom serijalu i na šestu sezonu.
JEJfakinJEJ!

A onda sam se zamislio (zamislite kako se zamišljam). Zašto ja volim True Blood toliko i zašto se zaista najiskrenije radujem svakoj novoj epizodi, zašto me zanima šta će uraditi vampir Bill-sa-dva-izraza-na-licu, Sookie i njen brat Jason koji kao da su ispali iz Jersey Shorea, šerif Eric Northman sa svojim torzom Thora i licem postiđenog dječačića i ostatak galerije junaka koji kao da su ispali iz Marriage Refa, Biggest Losera, šoa sa antikvarima, 48 sati svadbe ili tek treba da ih sretnemo "na televiziji". True Blood je Amerika. Koliko i Srbija, usuđujem se da kažem. Ne tvrdim da je ekskluzivno naseljen stanovnicima samo ove dve države, već više aludiram da bi svaka nacija/država tamo mogla da se pronađe. True Blood je svet XXI veka. Mali životi, sitne drame, petparačke ljubavi i romanse, tajne sa tavana, frikovi iznutra i potencijal za besmrtnost.

Da vas pitam, ali da odgovorite iskreno. Da vam se ponudi budućnost a la Odiseja 2001 sa Halom u ogromnom svemirskom brodu uz mogućnost da razumete nastanak, evoluciju, re-evoluciju and beyond ili da okušate svoju sreću u friku po izboru u Luizijani (ili nekom luizijanolikom mestu) uz mestimičnu besmrtnost, šta biste izabrali?

Jasno mi je da to nisu jedini, niti mogući izbori koji ne čekaju toliko nas koliko ljudsku civilizaciju. Pokušavam da naslutim šta je to u nama i šta bi voleli da je, usled toga, oko nas. True Blood mi se čini kao odgovor na to.

Život nema mnogo smisla. Život je lep! Tačan odgovor nije bitan. Tačan izbor možda jeste.
U XX veku reprizirali smo većinu užasa iz prethodnih 2000 godina. Osetili smo ukus revolucije, bili smo deo nečega, osetili smo se kao deo ničega. Više nema stvari koja nema svog podsmevajućeg brata blizanca. Čak i smrt (život, krele!). U XXI veku biće teško biti ozbiljan. Jer ne možemo svi biti deo velikih stvari. Osim kao gram koji čini tonu.

A šta nudi True Blood? Non-stop zabavu, non-stop uzbuđenje, non-stop emocije, non-stop seks, non-stop mogućnosti, i sve to uz slab rizik da vam to bude poslednja radost u životu. True Blood je besmrtnost u malom mestu, ali ne na način na koji su je Kanski autori prikazivali kao poslednji minut večne dosade na svetu. True Blood je nadmašivanje rijaliti šou sna. Neće svako imati 15 minuta slave, već će svako imati svakog dana barem 15 minuta za pamćenje. True Blood je učmala sredina koja kad joj to dosadi jurca protiv vampira ili prebegava u vampire ili se pretvara u psiće i konje ili odlazi u vilinski svet ili isprobava bizarne droge tokom vudu sešna. To je svet u kome je televizija ono što se dešava van TV ekrana.

A između svih tih rastrzanosti između vukodlaka i vampira, između datih mogućnosti i neželjenih žena i dalje se voli, i ljuti, i plače i dosađuje. Imaju se te "obične" ljudske potrebe. Ali, život, smrt, samoća, sreća su ozbiljno uzdrmani. Oni svi nekako deluju privremenije nego inače, nego što bi ikada trebalo. U True Blood se trenuci daleko više cene, uprkos večnosti koja je na dohvat ruke, tj ugriz. Opkoljeni mogućnostima i dimenzijama junaci su daleko više fokusirani na ono što daju i dobijaju. Mnogo jasnije znaju šta žele ili ne. U trenutku. Deluju izgubljeno samo kada se pitaju unapred, za naredne trenutke, vreme koje tek sledi, jer su nenaviknuti na ispunjenost svakog trenutka. Ne počinje svaka sezona ove serije bez razloga tačno tamo gde je prethodna stala. Bez pauze i predaha. Život punim plućima.

True Blood je ono što bih hteo. Možda ne samo ja već ceo ljudski rod. Dinamična raskrsnica istorije i budućnosti, mašte i stvarnosti, sveta bogova i ljudi, sveta s rokom trajanja i večnosti koja ima kraj. True Blood je ultimativno življenje bez potrebe za famoznim "ostavljanjem nečega za sobom". Kako reče Eric Northman u poslednjoj epizodi svojoj pulenki Pam- ti si ono što ostavljam svetu. Ljudi kao artefakti koji će nadživeti druge ljude, a ne stvari, a ne dela. Moćno i magično. Ko ne bi? True Blood je soupopera bez vremenskih i prostornih ograničenja. Ona je apsolutni život. Ali u isto vreme i onaj podsmešljivi blizanac takve mogućnosti i zato je nikada ne treba uzeti previše ozbiljno.

U svakom slučaju ima mesta za sve. To je ultimativna poruka. Čini mi se.

Eto zato, Žozefina.

1 comment:

  1. dobro si joj /nam odgovorio!!!!

    ReplyDelete