Iako je True Blood true & bloody guilty pleasure, iako je Louie sa trećom sezonom odveo televiziju tamo gde ova nikada nije bila, 1. augusta leta gospodnjeg titulu najbolje serije odgledane ove godine drži francuski policijski serijal Braquo
Seriju koja je u Francuskoj emitovana 2009. (prva sezona) i 2011/2012 (druga sezona) osmislio je bivši pajkan, Olivier Marchal, koji je u međuvremenu postao ozbiljan glumac, scenarista i reditelj. Kada su u pitanju ova dva poslednja aspekta njegove ličnosti, a i kao odličnu referencu za Braquo, preporučujem vam da obavezno pogledate 36 Quai des Orfevres i MR 73.
Braquo je dajhard muška serija. U njoj nema sredine ili nijansi. Postoji tišina i postoje jaki i bolni udarci. Marchalovi junaci skoro uvek su neobrijane pandurčine u pohabanim kožnim jaknama iz kojih izbija miris znoja, neprospavanih noći, viskija i duvana. Baš kao što je i poručnik Eddy Caplan i njegovih troje kolega- Walter Morlighem, Theo Wachewski i Roxane Delgado. Svi oni nose svoj posao kao omču oko vrata, žive brzo, hrane se lako, nemaju, ili bolje da ih nemaju, partnere i porodice. Ako ne uhvate zlikovca nihov život nema smisla. A baš kao i u životu za ostvarenje tog cilja potrebno je jako mnogo žrtvovanja i valjanja u blatu sa raznim svinjama. Od toga čovek poludi. I više nikada ne može da se opere.
The Shield je bio slična serija. The Wire manje. Međutim, za razliku od obe, Marchala ne zanimaju nijanse, kao što rekoh. On se ne bavi previše psihološkim razvojem svojih likova. Oni su takvi kakvi su i sve što on traži od njih jeste da se što više koprcaju kao ribe na suvom. A potom vrelom tiganju. Tenzija u Braquo je neprekidno tek malo ispod maksimuma. I na to se treba navići. U prvoj epizodi serije njihov kapetan, Max, izvrši samoubistvo nakon što se ljudi iz ministarstva unutrašnjih poslova dobrano potrude da mu stave do znanja da je njegova karijera gotova. Jer je olovkom ubo u oko tipa optuženog za ubistvo i silovanje. Trudnice u šestom mesecu trudnoće. Eddy i njegova ekipa prvo pokušavaju da spasu Maxa, međutim on im to izjalovi. Zatim pokušavaju da speru ljagu sa njegovog imena, ali i tu temperament nadmaši razum u poslednjem trenutku. Pri tome Walter je kockar, a Theo džanki. Roxane i Eddy su "samo" sjebani.
U drugoj sezoni koja počinje spektakularnom pljačkom zlata ubrzo stižemo do francuskog angažovanja u svojim kolonijama u Africi, političkih i korporativnih zavera, dok u etno vilajet pored Albanaca i eks-Jugoslovena (usudiću se da kažem da je Braquo dobrano anti-albanski nastrojen) upliću i Jevreji, Nemci i Jermeni.
Francuzi umeju ovo, po mom mišljenju najbolje od svih. Surovost je osnovna karakteristika Braquo. Brutalnost, nasilje, mizoginija i nihilizam. Svi su sjebani, svi su pokvareni i niko ne zaslužuje da živi. Caplanov tim ima samo sećanje na to šta znači biti dobar i pošten policajac. Drugi nemaju ni toliko.
Braquo, a to ćete i sami primetiti, ne mari previše za dramsku uverljivost, neka rešenja su bolno naivna, likovi se zatiču tamo gde scenaristi odgovara, prepreke i njihovo uklanjanje takođe izlaze pred naše junake voljom autora, a ne logikom realnosti. Ali, to nije mana. Ovo je romantičarska verzija krimi priča. Junaci su u priči srcem koje je na samoj ivici pucanja. Njihovo iskupljenje je nemoguće. Oni su stradalnici. Večito u grču. Večito suočeni sa čemernijim sadržajima nego što su oni koje su upravo preživeli. Sasvim neuspešni u organizaciji bilo kakvog normalnog života.
Ali žustrina, taj osećaj da ste se odjednom našli u grotlu nekakve hidroelektrane koja će vas izbaciti sa druge strane brzinom od 500km/h, to je glavni adut Braquo. Nema stajanja, nema pauze, nema spokoja. Ako pakao izgleda drugačije od života u Braquo onda to nije pakao.
Seriju koja je u Francuskoj emitovana 2009. (prva sezona) i 2011/2012 (druga sezona) osmislio je bivši pajkan, Olivier Marchal, koji je u međuvremenu postao ozbiljan glumac, scenarista i reditelj. Kada su u pitanju ova dva poslednja aspekta njegove ličnosti, a i kao odličnu referencu za Braquo, preporučujem vam da obavezno pogledate 36 Quai des Orfevres i MR 73.
Braquo je dajhard muška serija. U njoj nema sredine ili nijansi. Postoji tišina i postoje jaki i bolni udarci. Marchalovi junaci skoro uvek su neobrijane pandurčine u pohabanim kožnim jaknama iz kojih izbija miris znoja, neprospavanih noći, viskija i duvana. Baš kao što je i poručnik Eddy Caplan i njegovih troje kolega- Walter Morlighem, Theo Wachewski i Roxane Delgado. Svi oni nose svoj posao kao omču oko vrata, žive brzo, hrane se lako, nemaju, ili bolje da ih nemaju, partnere i porodice. Ako ne uhvate zlikovca nihov život nema smisla. A baš kao i u životu za ostvarenje tog cilja potrebno je jako mnogo žrtvovanja i valjanja u blatu sa raznim svinjama. Od toga čovek poludi. I više nikada ne može da se opere.
The Shield je bio slična serija. The Wire manje. Međutim, za razliku od obe, Marchala ne zanimaju nijanse, kao što rekoh. On se ne bavi previše psihološkim razvojem svojih likova. Oni su takvi kakvi su i sve što on traži od njih jeste da se što više koprcaju kao ribe na suvom. A potom vrelom tiganju. Tenzija u Braquo je neprekidno tek malo ispod maksimuma. I na to se treba navići. U prvoj epizodi serije njihov kapetan, Max, izvrši samoubistvo nakon što se ljudi iz ministarstva unutrašnjih poslova dobrano potrude da mu stave do znanja da je njegova karijera gotova. Jer je olovkom ubo u oko tipa optuženog za ubistvo i silovanje. Trudnice u šestom mesecu trudnoće. Eddy i njegova ekipa prvo pokušavaju da spasu Maxa, međutim on im to izjalovi. Zatim pokušavaju da speru ljagu sa njegovog imena, ali i tu temperament nadmaši razum u poslednjem trenutku. Pri tome Walter je kockar, a Theo džanki. Roxane i Eddy su "samo" sjebani.
U drugoj sezoni koja počinje spektakularnom pljačkom zlata ubrzo stižemo do francuskog angažovanja u svojim kolonijama u Africi, političkih i korporativnih zavera, dok u etno vilajet pored Albanaca i eks-Jugoslovena (usudiću se da kažem da je Braquo dobrano anti-albanski nastrojen) upliću i Jevreji, Nemci i Jermeni.
Francuzi umeju ovo, po mom mišljenju najbolje od svih. Surovost je osnovna karakteristika Braquo. Brutalnost, nasilje, mizoginija i nihilizam. Svi su sjebani, svi su pokvareni i niko ne zaslužuje da živi. Caplanov tim ima samo sećanje na to šta znači biti dobar i pošten policajac. Drugi nemaju ni toliko.
Braquo, a to ćete i sami primetiti, ne mari previše za dramsku uverljivost, neka rešenja su bolno naivna, likovi se zatiču tamo gde scenaristi odgovara, prepreke i njihovo uklanjanje takođe izlaze pred naše junake voljom autora, a ne logikom realnosti. Ali, to nije mana. Ovo je romantičarska verzija krimi priča. Junaci su u priči srcem koje je na samoj ivici pucanja. Njihovo iskupljenje je nemoguće. Oni su stradalnici. Večito u grču. Večito suočeni sa čemernijim sadržajima nego što su oni koje su upravo preživeli. Sasvim neuspešni u organizaciji bilo kakvog normalnog života.
Ali žustrina, taj osećaj da ste se odjednom našli u grotlu nekakve hidroelektrane koja će vas izbaciti sa druge strane brzinom od 500km/h, to je glavni adut Braquo. Nema stajanja, nema pauze, nema spokoja. Ako pakao izgleda drugačije od života u Braquo onda to nije pakao.
No comments:
Post a Comment