Možda treba prestati sa praksom ekranizovanja pozorišnih predstava u pozorišne filmove
Znao sam! Znao sam da je The Deep Blue Sea tetkasta ljubavna melodrama na tragu božemepomozi English Patient (pa pogledajte poster!), ali kritičari su bili toliko neumoljivi u svojim hvalospevima (film u ovom trenutku ima neobjašnjivih 82/100 na Metacriticu) da sam smatrao da dugujem snobu u sebi da ovo pogledam. I opravdam to skliznućem u očekivano (van)bračno veče ispred tevea...
Tako i bi.
Terence Rattigan je napisao komad po kome je film rađen. Terence je bio posleratni romantik kome je glave došla "kitchen sink" drama. Film je režirao Terence Davis čiji opus u najvećoj meri obitava u romantizovanju posleratne radničke Engleske. Nažalost, ja sam imao priliku da gledam samo njegov (istotakođevrlohvaljeni) dozlabogadosadni dokumentarac Of Time and the City koji je neka vrsta video-simfonije o Liverpulu... Meni beživotno. Terence ima sedamdesetak godina. Samo kažem...
The Deep Blue Sea je priča o Hester (Rachel Weisz) koja je zaljubljena u pilota Freddieja, iako je udata za matorog sudiju i starog aristokratu Williama. Film počinje u sumrak, paljenjem uličnog osvetljenja i gašenjem dana, neuspešnim pokušajem samoubistva sirote Hester, nastavlja se preko noći njenom jurnjavom za Freddiejem, i Williamovom jurnjavom za njom, da bi se ljubavna veza konačno iskristalisala pred jutro, kada počinje novi dan. Skoro kao da onaj početak filma ide unazad.
The Deep Blue Sea je vrlo staromodno režiran film. Fotografija i režija čak stvaraju utisak televizijskog filma koji je napravljen kad i televizija samo je sada restauriran i naknadno obojen. Pozorišni boravak u enterijerima takođe ne pomaže stvaranju filmske širine koju, rekao bih, melodrama traži i ista mora da joj se obezbedi. Glumci su pod konac, ali i to je osvajanje osvojenih vrhova. Na tom planu nema, dakle, ničega novog. Sem upornog starog, koje sada deluje kao samim tim "drugačije i novo".
Međutim, te boljke bi se i dale preboleti da se Terence uspešnije pozabavio scenarijom. Iako je The Deep Blue Sea "drama jedne noći" u koju likovi izlaze na jedan način, a izlaze na sasvim drugi, upravo je od tog arhaičnog obrasca trebalo pobeći. The Deep Blue Sea obećavajuće počinje, sa skoro Nicolas Roegovskom burom u redosledu događaja koja kao da je odraz bure u srcu junakinje koja je odlučila da sebi oduzme mladi život. Ali, flešbekovi se u nastavku filma tope nesrazmernom brzinom, pa tako više saznajemo o tipu i dubini odnosa sa nevoljenim mužem, nego sa voljenim ljubavnikom. Hester i Freddie tako ostaju bez "specifičnog mesa" u svom odnosu i mi smo prinuđeni da ih podvedemo u neki od nama poznatih klišea "ukletih ljubavnika" u čemu nam Terence svesrdno pomaže krajnje nemaštovitim dramskim rešenjima. Njihova ljubav ne uspe da poraste u našm srcima, da bi osetili bol ili strast kad nam iz istih bude istrgnuta. Pa, čak ni groteskni momenat da je jedan partner malo pre pokušao samoubistvo, a da se ljubavne razmirice odigravaju kao da se to (tj tako nešto) nije ni desilo nije zaigran u smeru definisanja jednog ili drugog lika. Oni spontano nastavljaju dalje, ali ta spontanost manjka svešću o onom što se desilo. Samoubistvo je bilo samo okidač za nešto što je neminovno moralo da se desi. Ali taj okidač je, rekao bih, prekrupan detalj da bi samo tome poslužio.
Mislim da će film učiniti više za sve one koji su prevalili nešto slično kao i akteri filma.
SELEKTAH: 5minus/10
Znao sam! Znao sam da je The Deep Blue Sea tetkasta ljubavna melodrama na tragu božemepomozi English Patient (pa pogledajte poster!), ali kritičari su bili toliko neumoljivi u svojim hvalospevima (film u ovom trenutku ima neobjašnjivih 82/100 na Metacriticu) da sam smatrao da dugujem snobu u sebi da ovo pogledam. I opravdam to skliznućem u očekivano (van)bračno veče ispred tevea...
Tako i bi.
Terence Rattigan je napisao komad po kome je film rađen. Terence je bio posleratni romantik kome je glave došla "kitchen sink" drama. Film je režirao Terence Davis čiji opus u najvećoj meri obitava u romantizovanju posleratne radničke Engleske. Nažalost, ja sam imao priliku da gledam samo njegov (istotakođevrlohvaljeni) dozlabogadosadni dokumentarac Of Time and the City koji je neka vrsta video-simfonije o Liverpulu... Meni beživotno. Terence ima sedamdesetak godina. Samo kažem...
The Deep Blue Sea je priča o Hester (Rachel Weisz) koja je zaljubljena u pilota Freddieja, iako je udata za matorog sudiju i starog aristokratu Williama. Film počinje u sumrak, paljenjem uličnog osvetljenja i gašenjem dana, neuspešnim pokušajem samoubistva sirote Hester, nastavlja se preko noći njenom jurnjavom za Freddiejem, i Williamovom jurnjavom za njom, da bi se ljubavna veza konačno iskristalisala pred jutro, kada počinje novi dan. Skoro kao da onaj početak filma ide unazad.
The Deep Blue Sea je vrlo staromodno režiran film. Fotografija i režija čak stvaraju utisak televizijskog filma koji je napravljen kad i televizija samo je sada restauriran i naknadno obojen. Pozorišni boravak u enterijerima takođe ne pomaže stvaranju filmske širine koju, rekao bih, melodrama traži i ista mora da joj se obezbedi. Glumci su pod konac, ali i to je osvajanje osvojenih vrhova. Na tom planu nema, dakle, ničega novog. Sem upornog starog, koje sada deluje kao samim tim "drugačije i novo".
Međutim, te boljke bi se i dale preboleti da se Terence uspešnije pozabavio scenarijom. Iako je The Deep Blue Sea "drama jedne noći" u koju likovi izlaze na jedan način, a izlaze na sasvim drugi, upravo je od tog arhaičnog obrasca trebalo pobeći. The Deep Blue Sea obećavajuće počinje, sa skoro Nicolas Roegovskom burom u redosledu događaja koja kao da je odraz bure u srcu junakinje koja je odlučila da sebi oduzme mladi život. Ali, flešbekovi se u nastavku filma tope nesrazmernom brzinom, pa tako više saznajemo o tipu i dubini odnosa sa nevoljenim mužem, nego sa voljenim ljubavnikom. Hester i Freddie tako ostaju bez "specifičnog mesa" u svom odnosu i mi smo prinuđeni da ih podvedemo u neki od nama poznatih klišea "ukletih ljubavnika" u čemu nam Terence svesrdno pomaže krajnje nemaštovitim dramskim rešenjima. Njihova ljubav ne uspe da poraste u našm srcima, da bi osetili bol ili strast kad nam iz istih bude istrgnuta. Pa, čak ni groteskni momenat da je jedan partner malo pre pokušao samoubistvo, a da se ljubavne razmirice odigravaju kao da se to (tj tako nešto) nije ni desilo nije zaigran u smeru definisanja jednog ili drugog lika. Oni spontano nastavljaju dalje, ali ta spontanost manjka svešću o onom što se desilo. Samoubistvo je bilo samo okidač za nešto što je neminovno moralo da se desi. Ali taj okidač je, rekao bih, prekrupan detalj da bi samo tome poslužio.
Mislim da će film učiniti više za sve one koji su prevalili nešto slično kao i akteri filma.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment