Werner Herzog bi mogao da snimi film i o Borisu Tadiću i to bi bio vrhunski dokumentarac
Prva vrlina dokumentaraca Wernera Herzoga je što on ostaje ozbiljan kada se mi svi ostali smejemo (zbog onoga što je rekao ili pitao). Zbog toga nikada neće biti jasno da li se on zeza ili je smrtno ozbiljan. Nikada do kraja jasno.
Druga vrlina ovog (daleko najzanimljivijeg) dela njegovog rediteljskog rada jeste što on pita sve što želi, što viri u sve aspekte teme kojom se bavi, što nikada ne dopušta da njegov film zapadne u entertainment suvoparanost i moralnu sterilnost u kakvoj najčešće završe dokumentarci za čije gledaoce reditelji smatraju da ne jedu kokice i verovatno ne dišu dok ih gledaju.
Od onoga što sam gledao od njegovih dokumentaraca ovaj mi se čini kao da ima najnezgodniju temu za ovakav Herzogvoski tretman, ali on je, ipak, uspeo da ga od početka do kraja napravi "svojim".
Into The Abyss bavi se dvojicom mladića koja su ubila troje ljudi da bi od jednog od njih ukrali crvenu korvetu. Prva dva mladića u trenutku izvršenja zločina nisu imala ni dvadeset godina. Baš kao ni dvojica ubijenih mladića, koji su, bytheway, ubijeni samo zato što su "kad nije trebalo" "tuda naišli" i imali šifru za ulazak u "gated community". Treća žrtva bila je domaćica, vlasnica kuće, u čijoj garaži je bila parkirana korveta.
Jedan od ubica izgleda kao "dumber" iz filma Dumb & Dumber i uprkos napominjanju da je Hrišćanin, kao i da će nakon pogubljenja otići "kući", ne ostavlja utisak osobe koja je mnogo pametna. Iako već deset godina čeka na pogubljenje. Što se na kraju i desilo u julu 2010. godine. Eto vam spojlera.
Drugi ubica bi mogao da igra dublera Channing Tatuma u nekom akcionom filmu. On je osuđen na 40 godina zatvora. U zatvoru je, putem dopisivanja, sreo svoju suprugu, a potom je i učinio trudnom, iako im je jedva dozvoljeno da se pipnu tokom posete.
Herzog prvo pušta policajce da nam kažu šta se desilo. Oni služe kao komentatori inače vrlo zahvalnih "arhivskih" snimaka mesta zločina. Posredovanje do onog što se desilo odvija se dakle onim što zamišljamo na osnovu njihove priče, a potom i na osnovu onoga što vidimo. U sličnom odnosu stoje i portreti ubica i žrtava i njihove biografije. Otac drugog ubice i sam je na doživotnoj robiji zbog ubistva. A sestri jedne žrtve brat je sa ocem poginuo u saobraćajnoj nesreći, polubrat se ubio kada je saznao da je bolestan, a očuh je umro, i to sve u periodu od nekoliko meseci pre ubistva. Nesreća nema milosti. A vama je možda neprijatno da se tome smejete, u svrhu odbrane od nje.
Herzog daje sliku svih aktera, porodični i društveni kontekst oko njih, a potom gradića (groblja) iz koga su ubice potekle. Ništa ništa ne opravdava. Samo je tu. "Sočno meso" ovog filma potiče od Herzogove spremnosti da u svakom momentu postavi najblesavije (najneprimerenije) moguće pitanje koje skoro svako od nas oseća da bi imalo smisla postaviti. S druge strane, s jednim ubicom on priča kroz staklo koje ovaj prethodno čisti deterdžentom i maramicama, a ovaj drugi govori kroz prorez koji izgleda kao neki šalter na železničkoj stanici, na odeljenju za izgubljeni prtljag.
Into the Abyss ne postavlja pitanje ubicama - zašto su to uradili? Naprotiv to je jedino nepostavljeno pitanje. Bili su mladi, ludi, pijani i nadrogirani. Direktno su uništili pet života, a ko zna koliko još kolateralno. To je sve očigledno. Into the Abyss je film koji se bavi součavanjem sa njihovim kaznama. I osećajem krivice. Brojem koraka koje prvi ubica mora da prođe od ćelije do prostorije gde će ga pogubiti, odnosno time kakav smisao može imati život koji počinje u 59-oj.
Kako beše? Mi zurimo u ponor i u isto vreme on zuri u nas.
SELEKTAH: 9minus/10
Prva vrlina dokumentaraca Wernera Herzoga je što on ostaje ozbiljan kada se mi svi ostali smejemo (zbog onoga što je rekao ili pitao). Zbog toga nikada neće biti jasno da li se on zeza ili je smrtno ozbiljan. Nikada do kraja jasno.
Druga vrlina ovog (daleko najzanimljivijeg) dela njegovog rediteljskog rada jeste što on pita sve što želi, što viri u sve aspekte teme kojom se bavi, što nikada ne dopušta da njegov film zapadne u entertainment suvoparanost i moralnu sterilnost u kakvoj najčešće završe dokumentarci za čije gledaoce reditelji smatraju da ne jedu kokice i verovatno ne dišu dok ih gledaju.
Od onoga što sam gledao od njegovih dokumentaraca ovaj mi se čini kao da ima najnezgodniju temu za ovakav Herzogvoski tretman, ali on je, ipak, uspeo da ga od početka do kraja napravi "svojim".
Into The Abyss bavi se dvojicom mladića koja su ubila troje ljudi da bi od jednog od njih ukrali crvenu korvetu. Prva dva mladića u trenutku izvršenja zločina nisu imala ni dvadeset godina. Baš kao ni dvojica ubijenih mladića, koji su, bytheway, ubijeni samo zato što su "kad nije trebalo" "tuda naišli" i imali šifru za ulazak u "gated community". Treća žrtva bila je domaćica, vlasnica kuće, u čijoj garaži je bila parkirana korveta.
Jedan od ubica izgleda kao "dumber" iz filma Dumb & Dumber i uprkos napominjanju da je Hrišćanin, kao i da će nakon pogubljenja otići "kući", ne ostavlja utisak osobe koja je mnogo pametna. Iako već deset godina čeka na pogubljenje. Što se na kraju i desilo u julu 2010. godine. Eto vam spojlera.
Drugi ubica bi mogao da igra dublera Channing Tatuma u nekom akcionom filmu. On je osuđen na 40 godina zatvora. U zatvoru je, putem dopisivanja, sreo svoju suprugu, a potom je i učinio trudnom, iako im je jedva dozvoljeno da se pipnu tokom posete.
Herzog prvo pušta policajce da nam kažu šta se desilo. Oni služe kao komentatori inače vrlo zahvalnih "arhivskih" snimaka mesta zločina. Posredovanje do onog što se desilo odvija se dakle onim što zamišljamo na osnovu njihove priče, a potom i na osnovu onoga što vidimo. U sličnom odnosu stoje i portreti ubica i žrtava i njihove biografije. Otac drugog ubice i sam je na doživotnoj robiji zbog ubistva. A sestri jedne žrtve brat je sa ocem poginuo u saobraćajnoj nesreći, polubrat se ubio kada je saznao da je bolestan, a očuh je umro, i to sve u periodu od nekoliko meseci pre ubistva. Nesreća nema milosti. A vama je možda neprijatno da se tome smejete, u svrhu odbrane od nje.
Herzog daje sliku svih aktera, porodični i društveni kontekst oko njih, a potom gradića (groblja) iz koga su ubice potekle. Ništa ništa ne opravdava. Samo je tu. "Sočno meso" ovog filma potiče od Herzogove spremnosti da u svakom momentu postavi najblesavije (najneprimerenije) moguće pitanje koje skoro svako od nas oseća da bi imalo smisla postaviti. S druge strane, s jednim ubicom on priča kroz staklo koje ovaj prethodno čisti deterdžentom i maramicama, a ovaj drugi govori kroz prorez koji izgleda kao neki šalter na železničkoj stanici, na odeljenju za izgubljeni prtljag.
Into the Abyss ne postavlja pitanje ubicama - zašto su to uradili? Naprotiv to je jedino nepostavljeno pitanje. Bili su mladi, ludi, pijani i nadrogirani. Direktno su uništili pet života, a ko zna koliko još kolateralno. To je sve očigledno. Into the Abyss je film koji se bavi součavanjem sa njihovim kaznama. I osećajem krivice. Brojem koraka koje prvi ubica mora da prođe od ćelije do prostorije gde će ga pogubiti, odnosno time kakav smisao može imati život koji počinje u 59-oj.
Kako beše? Mi zurimo u ponor i u isto vreme on zuri u nas.
SELEKTAH: 9minus/10
W. Herzog, moj omiljeni Hrvat, steta sto ne snima cesce.
ReplyDeleteovo je bilo tako potresno! odusevio me je herzogov osecaj mere u svemu. muzika - savrsena.
ReplyDelete