A šta ćemo ako se Sudnji dan bude ponavljao kao u Danu mrmota?
Ako danas (=ovih dana, nedelja, meseci...) ne slušate metal ne znam kada ćete. Mislim da metal (onaj crni, najcrnji) ne bi trebalo da bude u fokusu vaše pažnje samo zbog svojih progresivnih tendencija i umešnosti da u sebe apsorbuje razne druge muzičke formate (ambient, drone, prog rock, 4AD, post-rock, electroniku, dubstep...), već zbog toga što više od svih drugih žanrova on predstavlja zeitgeist savremenog i osveštenog čoveka. On je krik nekoga ko sa svim što mu je na raspolaganju ipak ne može da se izbori sa nemirima tela i duha. Sa korporativnim kako u materijalnom, tako i u spiritualnom svetu. Metal je, u izvesnoj meri i defanzivno, pa čak i konzervativno, okrenut korenima- nekim davnim vremenima, kada je priroda bila gospodar naših života, a čovek tek sticao predstavu o bogovima koji mu (navodno) kroje sudubinu. Metal je paganski, anti-religijski i, što je najvažnije, ljudski. Raspadanje koje je predmet najvećeg broja metalskih izdanja je raspadanje duše i tela, truljenje u oklopu skrojenom po meri koja se ne da izneti. Metal u sebi akumulira i amortizuje bes i nezadovoljstvo koje struji našim životima. Njegova sirovost i surovost, paradoksalno, više ne apeluje samo na naše telo, već i na naš um. Novi metal je u najvećem broju slučaju na najboljim izdanjima utemeljen u nekakvim filozofskim razmišljanjima, konceptima budućnosti, kritikama našeg sveta. Sad dok ovo pišem i meni samom deluje naivno i isprazno sve rečeno, ali Wolves In The Throne Room više su uticali na moju radoznalost za paganskim i vikarskim konceptima, nego svi pravoslavni i ostali popovi za svoje atare. Ima nečega zastrašujeće lepog u ideji da se moderan čovek prepusti poslednjim preživelim oazama netaknute prirode i pogne glavu, uskladi se sa njom, umesto da je menja. I zvuk koji to prati je zvuk ranjene zveri, gašenja poslednjeg motora, krckanje sijalice koja će uskoro pregoreti.
A možda je samo nama, (matorim) hipsterima interesantna ideja slame u kosi i bosonogog gacanja po kamenjaru podno šume sa džinovskim drvećem. iPad meets Lord Of The Rings, taj 'zon.
Iz tako neke priče možda dolazi Phil Elverum, frontmen The Microphones i Mount Eerie (proverite sami u njegovom intervjuu Pitchforku). On će, pod ovom drugom firmom, Mount Eerie, objaviti dva albuma ove godine, tačnije prvi, Clear Moon, je već izašao u maju, a drugi, Ocean Roar, tek treba da se pojavi u septembru. Oba su inspirisana gradićem Anakortesom u kome živi i koji se nalazi nedaleko od Sijetla, u državi Vašington. Iz priloženog intervjua ne da se zaključiti po čemu je ovaj grad specifičan tj iole zanimljiv, sem što je Phil praktično sebe naterao da u njemu proživi poslednjih godinu dana, izolovan od turneja i "nenormalnog života". I to mu nije palo baš lako. Jedini razlog zašto je sva ova muzika izašla na dva (neujedinjena) izdanja jeste što je Phil ispravno svestan toga da čovek i crv 2012. imaju isti kapacitet pažnje. Ali moja vam je preporuka da ih uvek slušate jedan za drugim. Kao da grlite monolit.
Ukoliko ostavimo po strani Mogwai kao bend čiji je specifičan zvuk od samog početka bio "naslušan" metala i potom kroz svoj hibrid sa drugim žanrovima vratio deo tog uticaja (post-)metalnoj sceni, ja mogu da se setim samo još Škotlanđana Aereogramme, iz tog primarno "indie" sveta, koji su u poslednjoj deceniji ozbiljnije i inteligentnije pokušali da integrišu (crni) metal u svoj zvuk. I to kroz vrhunski postignatu atmosferu post-apokalipse, prigušenu i otpanjenu agresiju, kao i vokalne egzekucije. U izvesnoj meri Aereogramme mogu, ako ste ih slušali, da vam posluže kao prvi stepenik ka zvuku ova dva albuma, koja na sličan način žele da kreiraju epsko, ali to postižu sa daleko, daleko komplikovanijim i ambicioznijim aranžmanima, pa i samim konceptom.
Moje poznavanje opusa Elverumovih bendova je sporadično i plitko. Microphones sam zapamtio kao američki pokušaj importovanja poznih Radiohead ideja u svet lo-fi-a, dok su mi Mount Eerie uvek delovali kao skice za ideje čiju punu realizaciju tek treba da čujemo. Yo La Tengo su za "tu vrstu zvuka" bili daleko interesantniji i duhovitiji bend. Možda nisam u pravu. Ali ako je ikada postojala želja i prilika da proverim ova osećanja to će biti zahvaljujući ovim dvama albumima.
Clear Moon zvuči kao da su Radiohead nakon OK Computer odlučili da se pozabave post goth/folkom Dead Can Dance. Kao da su pobacali ajpode i pametne telefone i prihvatili se srpa, čekića i drvenog rala. U suštini ovo je jedan prog-rok album koji je kao čitanka žanrova devedesetih i nultih godina čije su stranice iscepane i zalepljene u novom redosledu i kolažu. Vokali su snimani u sličnim kolibama kao Bon Iverovi, sa istom željom da se postigne ta paganska gospel atmosfera (svestan sam paradoksa rečenog) i kreira slika našeg sveta kao nečega što je na samoj ivici kolabiranja, ali i dalje deluje magično, kao glečeri čiji delovi zauvek nestaju u okeanu. Clear Moon je rekvijem tog procesa. Iako ga Elverum opisuje kao "light" u odnosu na ovaj drugi (što jeste istina) on nikako nije ni optimističan, ni utešan, ni prijatan.
Album otvara pastoralna (u dočaranom kontekstu) Through The Trees Pt.2 nakon koje sledi metalizirani instrumental The Place Lives i The Place I Live (primetite igru reči) koja zvuči magično koliko bi mogla da zvuči i sestra Street Spirit (Fade Out) od Radiohead. Minijatura (Something) konceptualno stvara tenziju i priprema teren za sledeći set audio-slika, pre svega Lone Bell koja nosi istu tvinpiksovsku mešavinu džeza i metala koliko i svako audio-delo Davida Lyncha, a iza koje sledi vedar predah u vidu House Shape, nešto kraut-motoričnije verzije Sparklehorse ili, možda, Grandaddy zvuka (još dva benda koja su prešišala Elverumove). Sa klasičnom Dead Can Danceovskom Over Dark Water počinje "opelo" koje se produžava u veličanstvenu naslovnu temu Wagnerijanskih stremljenja. Ambijentalna Yawning Sky (kakav genijalna naslov!) vraća stvar na početak albuma, ali sada je jasno da se nešto strašno desilo između, a završna (Synthisizer) kroz vrlo zlehude sint-dronove definiše neljudski krajolik kao početak jedne nove večnosti.
Ocean Roar je JEBENO FENOMENALAN ALBUM! Metal za kojim srce kuca godinama i meni svakako draži od ova dva.
Sam početak je verovatno jedan od najboljih početaka nekog albuma IKADA! Devet minuta i pedesetdevet sekundi (sekund namerno fali do celih deset) prženja- prvo kroz najbolju kombinaciju satanskih pseudo horova, shoegaze garenje do daske i efektne sint-dronove, a potom kroz balerično finale u kojima primat uzimaju orgulje, bez uticaja na horde zla koje motorično nastavljaju da lome sve pred sobom. Elverum ne krije da mu (crni) metal predstavlja jednu od najvećih inspiracija, ali u svoj poznatoj i nepoznatoj zemlji Pičforkovoj ovo je najveličanstvenija apoteoza metalu. Koja završi duhovitim i neočekivanim lo-fi krčanjem na kraju. Naredna, naslovna tema, podsetiće vas možda na nešto stereolabičniju veziju onoga što Mark Kozelek radi pod firmom Sun Kil Moon (još jedna zgodna referenca za Elverumov rad), a tu su i očekivani "duholiki" ženski vokali. Ocean Roar je, očigledno, "vreme posle" odigranog kraja. Bluzična minijatura Ancient Times vraća nas u Ameriku, kada industrijalizacija tek kreće, poslednje doba "čedne Amerike", da bi odmah potom instrumental (malo i valjda namerno) podsetio kako "metalci" obično doživljavaju ambijentalni zvuk- kao pseudo-vikinšku muziku sa blagim folk momentima. Waves žari i pali kao najvoljeniji ("bedroom") metalci poput Locrian, Leviathan ili Xasthur. Isto važi i za paklenu krljažu Engel Der Luft (Popol Vuh) nakon koje sledi kontemplativna sving americana I Walked Home Beholding. Završni sedmominutni instrumental jeste soliranje na zgarištu. Čovek, gitara i pepeo. Krljanje. Sebi za dušu.
Clear Moon SELEKTAH: 8plus/ 10
Ocean Roar SELEKTAH: 9/ 10
Ako danas (=ovih dana, nedelja, meseci...) ne slušate metal ne znam kada ćete. Mislim da metal (onaj crni, najcrnji) ne bi trebalo da bude u fokusu vaše pažnje samo zbog svojih progresivnih tendencija i umešnosti da u sebe apsorbuje razne druge muzičke formate (ambient, drone, prog rock, 4AD, post-rock, electroniku, dubstep...), već zbog toga što više od svih drugih žanrova on predstavlja zeitgeist savremenog i osveštenog čoveka. On je krik nekoga ko sa svim što mu je na raspolaganju ipak ne može da se izbori sa nemirima tela i duha. Sa korporativnim kako u materijalnom, tako i u spiritualnom svetu. Metal je, u izvesnoj meri i defanzivno, pa čak i konzervativno, okrenut korenima- nekim davnim vremenima, kada je priroda bila gospodar naših života, a čovek tek sticao predstavu o bogovima koji mu (navodno) kroje sudubinu. Metal je paganski, anti-religijski i, što je najvažnije, ljudski. Raspadanje koje je predmet najvećeg broja metalskih izdanja je raspadanje duše i tela, truljenje u oklopu skrojenom po meri koja se ne da izneti. Metal u sebi akumulira i amortizuje bes i nezadovoljstvo koje struji našim životima. Njegova sirovost i surovost, paradoksalno, više ne apeluje samo na naše telo, već i na naš um. Novi metal je u najvećem broju slučaju na najboljim izdanjima utemeljen u nekakvim filozofskim razmišljanjima, konceptima budućnosti, kritikama našeg sveta. Sad dok ovo pišem i meni samom deluje naivno i isprazno sve rečeno, ali Wolves In The Throne Room više su uticali na moju radoznalost za paganskim i vikarskim konceptima, nego svi pravoslavni i ostali popovi za svoje atare. Ima nečega zastrašujeće lepog u ideji da se moderan čovek prepusti poslednjim preživelim oazama netaknute prirode i pogne glavu, uskladi se sa njom, umesto da je menja. I zvuk koji to prati je zvuk ranjene zveri, gašenja poslednjeg motora, krckanje sijalice koja će uskoro pregoreti.
A možda je samo nama, (matorim) hipsterima interesantna ideja slame u kosi i bosonogog gacanja po kamenjaru podno šume sa džinovskim drvećem. iPad meets Lord Of The Rings, taj 'zon.
Iz tako neke priče možda dolazi Phil Elverum, frontmen The Microphones i Mount Eerie (proverite sami u njegovom intervjuu Pitchforku). On će, pod ovom drugom firmom, Mount Eerie, objaviti dva albuma ove godine, tačnije prvi, Clear Moon, je već izašao u maju, a drugi, Ocean Roar, tek treba da se pojavi u septembru. Oba su inspirisana gradićem Anakortesom u kome živi i koji se nalazi nedaleko od Sijetla, u državi Vašington. Iz priloženog intervjua ne da se zaključiti po čemu je ovaj grad specifičan tj iole zanimljiv, sem što je Phil praktično sebe naterao da u njemu proživi poslednjih godinu dana, izolovan od turneja i "nenormalnog života". I to mu nije palo baš lako. Jedini razlog zašto je sva ova muzika izašla na dva (neujedinjena) izdanja jeste što je Phil ispravno svestan toga da čovek i crv 2012. imaju isti kapacitet pažnje. Ali moja vam je preporuka da ih uvek slušate jedan za drugim. Kao da grlite monolit.
Ukoliko ostavimo po strani Mogwai kao bend čiji je specifičan zvuk od samog početka bio "naslušan" metala i potom kroz svoj hibrid sa drugim žanrovima vratio deo tog uticaja (post-)metalnoj sceni, ja mogu da se setim samo još Škotlanđana Aereogramme, iz tog primarno "indie" sveta, koji su u poslednjoj deceniji ozbiljnije i inteligentnije pokušali da integrišu (crni) metal u svoj zvuk. I to kroz vrhunski postignatu atmosferu post-apokalipse, prigušenu i otpanjenu agresiju, kao i vokalne egzekucije. U izvesnoj meri Aereogramme mogu, ako ste ih slušali, da vam posluže kao prvi stepenik ka zvuku ova dva albuma, koja na sličan način žele da kreiraju epsko, ali to postižu sa daleko, daleko komplikovanijim i ambicioznijim aranžmanima, pa i samim konceptom.
Moje poznavanje opusa Elverumovih bendova je sporadično i plitko. Microphones sam zapamtio kao američki pokušaj importovanja poznih Radiohead ideja u svet lo-fi-a, dok su mi Mount Eerie uvek delovali kao skice za ideje čiju punu realizaciju tek treba da čujemo. Yo La Tengo su za "tu vrstu zvuka" bili daleko interesantniji i duhovitiji bend. Možda nisam u pravu. Ali ako je ikada postojala želja i prilika da proverim ova osećanja to će biti zahvaljujući ovim dvama albumima.
Clear Moon zvuči kao da su Radiohead nakon OK Computer odlučili da se pozabave post goth/folkom Dead Can Dance. Kao da su pobacali ajpode i pametne telefone i prihvatili se srpa, čekića i drvenog rala. U suštini ovo je jedan prog-rok album koji je kao čitanka žanrova devedesetih i nultih godina čije su stranice iscepane i zalepljene u novom redosledu i kolažu. Vokali su snimani u sličnim kolibama kao Bon Iverovi, sa istom željom da se postigne ta paganska gospel atmosfera (svestan sam paradoksa rečenog) i kreira slika našeg sveta kao nečega što je na samoj ivici kolabiranja, ali i dalje deluje magično, kao glečeri čiji delovi zauvek nestaju u okeanu. Clear Moon je rekvijem tog procesa. Iako ga Elverum opisuje kao "light" u odnosu na ovaj drugi (što jeste istina) on nikako nije ni optimističan, ni utešan, ni prijatan.
Album otvara pastoralna (u dočaranom kontekstu) Through The Trees Pt.2 nakon koje sledi metalizirani instrumental The Place Lives i The Place I Live (primetite igru reči) koja zvuči magično koliko bi mogla da zvuči i sestra Street Spirit (Fade Out) od Radiohead. Minijatura (Something) konceptualno stvara tenziju i priprema teren za sledeći set audio-slika, pre svega Lone Bell koja nosi istu tvinpiksovsku mešavinu džeza i metala koliko i svako audio-delo Davida Lyncha, a iza koje sledi vedar predah u vidu House Shape, nešto kraut-motoričnije verzije Sparklehorse ili, možda, Grandaddy zvuka (još dva benda koja su prešišala Elverumove). Sa klasičnom Dead Can Danceovskom Over Dark Water počinje "opelo" koje se produžava u veličanstvenu naslovnu temu Wagnerijanskih stremljenja. Ambijentalna Yawning Sky (kakav genijalna naslov!) vraća stvar na početak albuma, ali sada je jasno da se nešto strašno desilo između, a završna (Synthisizer) kroz vrlo zlehude sint-dronove definiše neljudski krajolik kao početak jedne nove večnosti.
Ocean Roar je JEBENO FENOMENALAN ALBUM! Metal za kojim srce kuca godinama i meni svakako draži od ova dva.
Sam početak je verovatno jedan od najboljih početaka nekog albuma IKADA! Devet minuta i pedesetdevet sekundi (sekund namerno fali do celih deset) prženja- prvo kroz najbolju kombinaciju satanskih pseudo horova, shoegaze garenje do daske i efektne sint-dronove, a potom kroz balerično finale u kojima primat uzimaju orgulje, bez uticaja na horde zla koje motorično nastavljaju da lome sve pred sobom. Elverum ne krije da mu (crni) metal predstavlja jednu od najvećih inspiracija, ali u svoj poznatoj i nepoznatoj zemlji Pičforkovoj ovo je najveličanstvenija apoteoza metalu. Koja završi duhovitim i neočekivanim lo-fi krčanjem na kraju. Naredna, naslovna tema, podsetiće vas možda na nešto stereolabičniju veziju onoga što Mark Kozelek radi pod firmom Sun Kil Moon (još jedna zgodna referenca za Elverumov rad), a tu su i očekivani "duholiki" ženski vokali. Ocean Roar je, očigledno, "vreme posle" odigranog kraja. Bluzična minijatura Ancient Times vraća nas u Ameriku, kada industrijalizacija tek kreće, poslednje doba "čedne Amerike", da bi odmah potom instrumental (malo i valjda namerno) podsetio kako "metalci" obično doživljavaju ambijentalni zvuk- kao pseudo-vikinšku muziku sa blagim folk momentima. Waves žari i pali kao najvoljeniji ("bedroom") metalci poput Locrian, Leviathan ili Xasthur. Isto važi i za paklenu krljažu Engel Der Luft (Popol Vuh) nakon koje sledi kontemplativna sving americana I Walked Home Beholding. Završni sedmominutni instrumental jeste soliranje na zgarištu. Čovek, gitara i pepeo. Krljanje. Sebi za dušu.
Clear Moon SELEKTAH: 8plus/ 10
Ocean Roar SELEKTAH: 9/ 10
dobra preporuka. Wolves in the Throne Room puno slušaju Popol Vuh.
ReplyDelete