Sorrentino je kao romantični brat Bunuela
Le conseguenze dell'amore je drugi film Paola Sorrentina i drugi sa njegovim omiljenim glumcem Toni Servillom. To je priča o bivšem berzanskom posleniku koji već osam godina živi u Švajcarskoj i povremeno pere novac za mafiju. Njegova žena i troje odrasle dece žive negde tamo i on ima samo telefonski kontakt sa njima, kome se oni ne raduju. On živi u hotelu, u okrutnoj i otužnoj rutini koja uključuje dosta ćutanja, mnogo popušenih cigareta, hroničnu insomniju i poker partije sa bračnim parom koji je nekada bio vlasnik hotela, dok muž nije prokockao sve. Kao što vam naslov naslućuje do burn(ij)ih promena u njegovom životu dolazi kada se bude zaljubio. Slučajno. U nekoga ko je bio tu jako dugo.
S obzirom da sada imam iskustvo odgledana četiri Sorrentinova filma (čeka me još samo prvenac L'uomo in piu) jasno je da se Sorrentino iznova bavi usamljenim, bogatim autsajderom koji živi u nekoj vrsti samokreirane, ali ne toliko prijatne samoizolacije, pre svega zbog svoje "neblage" naravi. On je žrtva i veliki poštovalac rutine. On ima tajni predmet svog obožavanja. On oseća i ume da voli. On ume i ponekad strada zbog tih osećanja. On je milosrdni tiranin. O svemu tome najbolje govori detalj da on svake srede u deset ujutru intravenozno uzima dozu heroina. I tako već osam godina.
Titta di Girolamo (Servillo) je baš takav. Iako nam Sorrentnino daje ili naslućuje kroz razne detalje da on poprilično strada zbog takvog ponašanja (porodica), kao i da možda nije samo takav (mlađi brat ga očigledno voli, iako ima zanimljiva anegdota vezana za njega iz detinjstva), treba vremena da razvijemo simpatiju prema njemu. Na stvaranje i razbijanje tih ambivalentnih osećanja Sorrentino troši skoro dve trećine filma, a onda dolazi ljubav i Tittov svet se iza hladne fasade ozbiljno destabilizuje, i u možda previše mehaničkoj sekvenci sabija se melodramski potencijal filma koji govori pre svega o razmerama Tittove tragedije. I na kraju je kraj. Njegov kraj.
Sorrentino se ne ustručava od skoro nadrealističkih moemnata u priči, pa i režiji, ne bi li neke banalne, žanr-scene i žanrovske klišee oneobičio do tačke pucanja njihove uverljivosti (dolazak ubica u njegovu sobu, deljenje stola sa dve devojke, susret sa mafijaškim bosom...). Sve to doprinosi atmosferi filma, oneobičavanju i teatralizaciji stvarnosti, rekao bih, sve sa ciljem našeg boljeg uvida u um Titta di Girolamova. Jer iako u filmu nema subjektivnih planova, sve što se u filmu desi jeste, ne samo zbog naracije, njegova vizura, njegov doživljaj sveta. I taj doživljaj Sorrentino fantastično drži hladnim i tek na momente nestoprocentno skoncentrisanim sve do samog kraja.
A i kraj je velelepan. Nešto kao- ko si ti da mene pitaš kako je meni bilo?
Pomalo ironičan.
Sa pogledom na večnost. Na nešto zbog čega je vredelo živeti. Nešto o čemu je onaj što je prokockao hotel pričao.
Sve se sklopi.
SELEKTAH: 8plus/10
Le conseguenze dell'amore je drugi film Paola Sorrentina i drugi sa njegovim omiljenim glumcem Toni Servillom. To je priča o bivšem berzanskom posleniku koji već osam godina živi u Švajcarskoj i povremeno pere novac za mafiju. Njegova žena i troje odrasle dece žive negde tamo i on ima samo telefonski kontakt sa njima, kome se oni ne raduju. On živi u hotelu, u okrutnoj i otužnoj rutini koja uključuje dosta ćutanja, mnogo popušenih cigareta, hroničnu insomniju i poker partije sa bračnim parom koji je nekada bio vlasnik hotela, dok muž nije prokockao sve. Kao što vam naslov naslućuje do burn(ij)ih promena u njegovom životu dolazi kada se bude zaljubio. Slučajno. U nekoga ko je bio tu jako dugo.
S obzirom da sada imam iskustvo odgledana četiri Sorrentinova filma (čeka me još samo prvenac L'uomo in piu) jasno je da se Sorrentino iznova bavi usamljenim, bogatim autsajderom koji živi u nekoj vrsti samokreirane, ali ne toliko prijatne samoizolacije, pre svega zbog svoje "neblage" naravi. On je žrtva i veliki poštovalac rutine. On ima tajni predmet svog obožavanja. On oseća i ume da voli. On ume i ponekad strada zbog tih osećanja. On je milosrdni tiranin. O svemu tome najbolje govori detalj da on svake srede u deset ujutru intravenozno uzima dozu heroina. I tako već osam godina.
Titta di Girolamo (Servillo) je baš takav. Iako nam Sorrentnino daje ili naslućuje kroz razne detalje da on poprilično strada zbog takvog ponašanja (porodica), kao i da možda nije samo takav (mlađi brat ga očigledno voli, iako ima zanimljiva anegdota vezana za njega iz detinjstva), treba vremena da razvijemo simpatiju prema njemu. Na stvaranje i razbijanje tih ambivalentnih osećanja Sorrentino troši skoro dve trećine filma, a onda dolazi ljubav i Tittov svet se iza hladne fasade ozbiljno destabilizuje, i u možda previše mehaničkoj sekvenci sabija se melodramski potencijal filma koji govori pre svega o razmerama Tittove tragedije. I na kraju je kraj. Njegov kraj.
Sorrentino se ne ustručava od skoro nadrealističkih moemnata u priči, pa i režiji, ne bi li neke banalne, žanr-scene i žanrovske klišee oneobičio do tačke pucanja njihove uverljivosti (dolazak ubica u njegovu sobu, deljenje stola sa dve devojke, susret sa mafijaškim bosom...). Sve to doprinosi atmosferi filma, oneobičavanju i teatralizaciji stvarnosti, rekao bih, sve sa ciljem našeg boljeg uvida u um Titta di Girolamova. Jer iako u filmu nema subjektivnih planova, sve što se u filmu desi jeste, ne samo zbog naracije, njegova vizura, njegov doživljaj sveta. I taj doživljaj Sorrentino fantastično drži hladnim i tek na momente nestoprocentno skoncentrisanim sve do samog kraja.
A i kraj je velelepan. Nešto kao- ko si ti da mene pitaš kako je meni bilo?
Pomalo ironičan.
Sa pogledom na večnost. Na nešto zbog čega je vredelo živeti. Nešto o čemu je onaj što je prokockao hotel pričao.
Sve se sklopi.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment