Zamislite da neko u Srbiji ovih dana snimi film o Borisu Tadiću i njegovom dolasku na vlast, a da sve bude reflektovano kroz njegov ljubavni život. E, zato mi nismo Francuska
La Conquete pripada žanru filmova koje rado gledam čak i kada sa svih strana dopiru glasovi da se ne radi o naročitom uratku (ovde to nije slučaj). U pitanju su ekranizacije kompletnih biografija ili "najzanimljivijih delova" istih aktuelnih (Special Relationship) ili bivših političara (Frost/Nixon) ili "društvenih radnika" (The Queen) koje sa manje ili više satire, a na bazi memoarske literature (sumnjivog ili nesumnjivog kvaliteta), pokušavaju da nam dočaraju kako izgleda svet oko nas iza zatvorenih vrata. To je kao virenje iza pozorišnih kulisa ili gledanje "making of"-a filmova koji su vam već poznati. Radoznalost da saznamo i prisustvujemo kaljenju istorije je sveprožimajuća za mene.
La Conquete kroz dve vremenske zone, 2002. i 2007., otkriva kako je i pod kojim okolnostima Nicola Sarkozy, doskorašnji francuski predsednik, došao na čelo konzervativaca i njihove Unije za narodni pokret, pre i posle toga bio ministar unutrašnjih poslova i finansija, da bi potom postao kandidat za, a potom i predsednik Francuske. Sarkozy vam može, a ne mora biti, zanimljiv samo zbog toga što je muž Carle Bruni, već i zbog toga što je za pet godina svog mandata ozbiljno zadesničario Francuskom, pooštrio politiku prema imigrantima, ali i na sebe navukao bedu mnogih sumnjivih finasijskih afera.
Film (TV) reditelja Xaviera Durringera ne obrušava se svim oružijima na (sad već pobeđenog) Sarkozy-ja pokušavajući da na jeftin način pribere sebi nešto pažnje i još više Eura. Naprotiv. Sarkozy je samo političar. U fokusu ovog filma je njegov odnos sa suprugom Ceciliom tj raspad njegovog braka od koga se Nicolas nikada nije emotivno oporavio.
Cecilia je na početku bila šef njegovog stafa i najpoverljiviji savetnik. U filmu postoji samo jedna ambivalentna scena koja prikazuje Sarkozy-ja sa drugom ženom (i to nakon razlaza sa Cecilijom), tako da se o njegovom neverstvu, kao povodu njihovog razlaza, ne može govoriti. O njenom može. Međutim do njega dolazi tek kada se Cecilia u potpunosti razočara Sarkozy-jem kao političarem i kada shvati da je u njegovom odnosu prema njoj prevladalo to da je ona deo njegovog stafa, a ne njegova supruga.
Scene u kojima on patetično i grozničavo koristi njihova zajednička pojavljivanja pred javnošću (na koje je ona teškom mukom pristala nakon razlaza) pretužne su zbog njegovog napora da ih iskoristi da otme od nje malo nežnosti i uživi se u ideju da je sve kao i pre. S druge strane, razlaz sa Cecilijom, ma koliko bolan bio, nije zaustavio Sarkozy-ja u njegovom osvajanju trona Francuske i to je možda najbolja teza Durringerovog filma, ona koja nenametljivo otkriva o kavom "ričardu trećem" se ovde radi.
Meni je bilo ultrazabavno da vidim i kako su Jacque, i supruga mu Bernadette, Chirac uzgajali malog Sarkozy-ja (inače šale na njegovu visinu su nemilosrdne) da ih ujede, a Durringer uspešno održava satirični ton koji paradoksalno doprinosi većoj uverljivosti rekonstrukcije.
La Conquete nije veliki film zato što ni Sarkozy van Francuske nije velika ličnost i dosta detalja u vezi sa njim i ljudima oko njega i propratnim događajima ostaće/ostaje nejasno i nedovoljno zanimljivo neupućenom gledaocu. Ni njegova karijera nije imala neke, za svet, bitne momente koji bi ovaj film na tom istorijskom nivou učinili visoko relevantnim. Ali, politika kao istorija podmetanja i saplitanja i ovde radi svoj posao, čak i u slučajevima kada mali Sarkozy to radi licem u lice i bez rukavica, što mu je bila omiljena strategija.
Ako vas zanima...
SELEKTAH: 7plus/10
La Conquete pripada žanru filmova koje rado gledam čak i kada sa svih strana dopiru glasovi da se ne radi o naročitom uratku (ovde to nije slučaj). U pitanju su ekranizacije kompletnih biografija ili "najzanimljivijih delova" istih aktuelnih (Special Relationship) ili bivših političara (Frost/Nixon) ili "društvenih radnika" (The Queen) koje sa manje ili više satire, a na bazi memoarske literature (sumnjivog ili nesumnjivog kvaliteta), pokušavaju da nam dočaraju kako izgleda svet oko nas iza zatvorenih vrata. To je kao virenje iza pozorišnih kulisa ili gledanje "making of"-a filmova koji su vam već poznati. Radoznalost da saznamo i prisustvujemo kaljenju istorije je sveprožimajuća za mene.
La Conquete kroz dve vremenske zone, 2002. i 2007., otkriva kako je i pod kojim okolnostima Nicola Sarkozy, doskorašnji francuski predsednik, došao na čelo konzervativaca i njihove Unije za narodni pokret, pre i posle toga bio ministar unutrašnjih poslova i finansija, da bi potom postao kandidat za, a potom i predsednik Francuske. Sarkozy vam može, a ne mora biti, zanimljiv samo zbog toga što je muž Carle Bruni, već i zbog toga što je za pet godina svog mandata ozbiljno zadesničario Francuskom, pooštrio politiku prema imigrantima, ali i na sebe navukao bedu mnogih sumnjivih finasijskih afera.
Film (TV) reditelja Xaviera Durringera ne obrušava se svim oružijima na (sad već pobeđenog) Sarkozy-ja pokušavajući da na jeftin način pribere sebi nešto pažnje i još više Eura. Naprotiv. Sarkozy je samo političar. U fokusu ovog filma je njegov odnos sa suprugom Ceciliom tj raspad njegovog braka od koga se Nicolas nikada nije emotivno oporavio.
Cecilia je na početku bila šef njegovog stafa i najpoverljiviji savetnik. U filmu postoji samo jedna ambivalentna scena koja prikazuje Sarkozy-ja sa drugom ženom (i to nakon razlaza sa Cecilijom), tako da se o njegovom neverstvu, kao povodu njihovog razlaza, ne može govoriti. O njenom može. Međutim do njega dolazi tek kada se Cecilia u potpunosti razočara Sarkozy-jem kao političarem i kada shvati da je u njegovom odnosu prema njoj prevladalo to da je ona deo njegovog stafa, a ne njegova supruga.
Scene u kojima on patetično i grozničavo koristi njihova zajednička pojavljivanja pred javnošću (na koje je ona teškom mukom pristala nakon razlaza) pretužne su zbog njegovog napora da ih iskoristi da otme od nje malo nežnosti i uživi se u ideju da je sve kao i pre. S druge strane, razlaz sa Cecilijom, ma koliko bolan bio, nije zaustavio Sarkozy-ja u njegovom osvajanju trona Francuske i to je možda najbolja teza Durringerovog filma, ona koja nenametljivo otkriva o kavom "ričardu trećem" se ovde radi.
Meni je bilo ultrazabavno da vidim i kako su Jacque, i supruga mu Bernadette, Chirac uzgajali malog Sarkozy-ja (inače šale na njegovu visinu su nemilosrdne) da ih ujede, a Durringer uspešno održava satirični ton koji paradoksalno doprinosi većoj uverljivosti rekonstrukcije.
La Conquete nije veliki film zato što ni Sarkozy van Francuske nije velika ličnost i dosta detalja u vezi sa njim i ljudima oko njega i propratnim događajima ostaće/ostaje nejasno i nedovoljno zanimljivo neupućenom gledaocu. Ni njegova karijera nije imala neke, za svet, bitne momente koji bi ovaj film na tom istorijskom nivou učinili visoko relevantnim. Ali, politika kao istorija podmetanja i saplitanja i ovde radi svoj posao, čak i u slučajevima kada mali Sarkozy to radi licem u lice i bez rukavica, što mu je bila omiljena strategija.
Ako vas zanima...
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment