Seul contre tous (1998.)
Kao što istoričari i arheolozi sa sigurnošću ne znaju kako su napravljene piramide, tako ni ja nemam objašnjenje za to što nisam znao da Gaspar Noe ima još jedan igrani film pre Irreversible, a ne samo par kratkih (pre svega Carne i Sodomites). Šta je tu je, ali ovo neznanje je 2012. otklonjeno.
Gaspar Noe je, inače, moj omiljeni reditelj.
S obzirom na tematiku i pozamašno anti-junaštvo glavnog (i jedinog) lika, formalnu dekoraciju filma sa telopima, moralno-filozofsku premisu kojom se bavi i aktivnu upotrebu naratora Seul contre tous je bez sumnje izraz divljenja mladog Noe mladom Godardu. U izvesnoj meri film se može posmatrati i kao "školska ilustracija" kako je u Francuskoj (ili bilo kojoj drugoj zemlji) rođen, vaspitavan i održan jedan desničar. Noe za njega nema puno milosti, ali ukazuje mu više od trunke razumevanja.
Na početku Noe pravi razliku između toga šta je moral, a šta je pravda. Ako sam dobro razumeo moral je jedno, a pravda moral koji se ostvari pištoljem.
Nakon toga kroz seriju fotografija i novinskih isečaka u jednom duhovitom kolažu Noe nam priča čitavu (pred)istroiju svog junaka ('ello, fuckin Amelie!). Od toga kako mu je otac bio u logoru do toga kako je postao komunista, pa su ga ubili. Sin je od malena bio malčice drugačiji, a kad je porastao postao je mesar. U jednom napadu besa ubio je čoveka misleći da mu je silovao ćerku, a ova je zapravo dobila menstruaciju. Pre toga ga je žena napustila. On je otišao u zatvor, a ćerka na (doživotno) lečenje u instituciju za mentalno obolele. Film počinje njegovim izlaskom iz zatvora i pokušajima da pronađe ikakav život van njega. Pre svega sa novom ženom, koja je trudna, i njenom majkom...
Phillipe Nahon, kao mesar, je fenomenalan. S obzirom da najveći deo filma njegov glas pokriva njegov mizanscen, grč, mučnina i bes koji on nosi u licu i krutom držanju je besprekoran. Noeina Francuska je nikad ružnija. Sve su to neke stare i oronule zgrade, isprana slika starog sjaja i idilične harmonije. Ljudi su na ivici socijalnog i moralnog bankrotstva. A mesar neprekidno sebe bodri, dok njegova ludačka naracija ide dotle da će on jednog dana postati predsednik Francuske i sve sjebati kako njemu odgovara. Noe u više navrata ubrzanim i ispresecanim zumom stavlja do znanja da svog junaka posmatra kao muva sa zida, bez mešanja. Opšti utisak je da je u svakom smislu Seul contre tous sasvim suprotan film, ali zapravo na istu temu, od Le Havre. Njegova divlja energija pojela bi ono govance kao Divine.
Sam kraj daje nadu koju Noe odmah potom zatre čekićem. Ljudi se ne menjaju. Baš kao ni Francuska.
SELEKTAH: 9/10
Kao što istoričari i arheolozi sa sigurnošću ne znaju kako su napravljene piramide, tako ni ja nemam objašnjenje za to što nisam znao da Gaspar Noe ima još jedan igrani film pre Irreversible, a ne samo par kratkih (pre svega Carne i Sodomites). Šta je tu je, ali ovo neznanje je 2012. otklonjeno.
Gaspar Noe je, inače, moj omiljeni reditelj.
S obzirom na tematiku i pozamašno anti-junaštvo glavnog (i jedinog) lika, formalnu dekoraciju filma sa telopima, moralno-filozofsku premisu kojom se bavi i aktivnu upotrebu naratora Seul contre tous je bez sumnje izraz divljenja mladog Noe mladom Godardu. U izvesnoj meri film se može posmatrati i kao "školska ilustracija" kako je u Francuskoj (ili bilo kojoj drugoj zemlji) rođen, vaspitavan i održan jedan desničar. Noe za njega nema puno milosti, ali ukazuje mu više od trunke razumevanja.
Na početku Noe pravi razliku između toga šta je moral, a šta je pravda. Ako sam dobro razumeo moral je jedno, a pravda moral koji se ostvari pištoljem.
Nakon toga kroz seriju fotografija i novinskih isečaka u jednom duhovitom kolažu Noe nam priča čitavu (pred)istroiju svog junaka ('ello, fuckin Amelie!). Od toga kako mu je otac bio u logoru do toga kako je postao komunista, pa su ga ubili. Sin je od malena bio malčice drugačiji, a kad je porastao postao je mesar. U jednom napadu besa ubio je čoveka misleći da mu je silovao ćerku, a ova je zapravo dobila menstruaciju. Pre toga ga je žena napustila. On je otišao u zatvor, a ćerka na (doživotno) lečenje u instituciju za mentalno obolele. Film počinje njegovim izlaskom iz zatvora i pokušajima da pronađe ikakav život van njega. Pre svega sa novom ženom, koja je trudna, i njenom majkom...
Phillipe Nahon, kao mesar, je fenomenalan. S obzirom da najveći deo filma njegov glas pokriva njegov mizanscen, grč, mučnina i bes koji on nosi u licu i krutom držanju je besprekoran. Noeina Francuska je nikad ružnija. Sve su to neke stare i oronule zgrade, isprana slika starog sjaja i idilične harmonije. Ljudi su na ivici socijalnog i moralnog bankrotstva. A mesar neprekidno sebe bodri, dok njegova ludačka naracija ide dotle da će on jednog dana postati predsednik Francuske i sve sjebati kako njemu odgovara. Noe u više navrata ubrzanim i ispresecanim zumom stavlja do znanja da svog junaka posmatra kao muva sa zida, bez mešanja. Opšti utisak je da je u svakom smislu Seul contre tous sasvim suprotan film, ali zapravo na istu temu, od Le Havre. Njegova divlja energija pojela bi ono govance kao Divine.
Sam kraj daje nadu koju Noe odmah potom zatre čekićem. Ljudi se ne menjaju. Baš kao ni Francuska.
SELEKTAH: 9/10
Fridome, samo da te podsetim Irreversible upravo pocinje monologom Filipa koji sedi u nekoj sobi i prica svoje vidjenje zivota nekom tipu, i onda iz njegove sobe mi ulazimo u film...
ReplyDeletePozdrav
@danilo
ReplyDeleteirreversible sam gledao kad se pojavio i potom ponovo nedugo posle. i od tada nisam. meni je taj film remek-delo i ne želim da u ponovnom gledanju nađem mane ili pokvarim utisak.
i da budem potpuno iskren- ja se uopšte ne sećam filipa s početka tog filma.
ali, bojim se da ćeš me sad naterati da ga repriziram i onda ako se smorim ti ćeš biti kriv i dok sam živ to ima da ti pamtim!
inače?
Pa nije ni čudo što si zaboravio na Filipa s obzirom da u filmu ima malo hm.. pa upečatljivijih scena koje se više urežu u sećanje. Da budem iskren i ja nisam obratio pažnju na ovaj detalj dok mi Šok koridorci nisu skrenuli pažnju na tu stvar.
ReplyDeleteAli kad to saznaš čitanje filma dobije još jedno značenje/čitanje. Mi gledamo film o dvoje mladih ljudi koje negde doživljavamo kao liberalne/otvorene osobe ( npr. druže se sa njenim bivšim muzem, idu na zabave na koje dolazi „gradska ekipa“ itd.-to je valjda znak da si liberalan ili grešim? ) dakle bliži su nekim liberalnijim zivotnim strujanjima i stremljenjima (samim tim mozemo pretpostaviti i političkim) nego je to Filip. I onda vidimo njihov sunovrat u pakao/mašinu za mlevenje života i na samom kraju tog sunovrata (koji je hronoloski prebacen na početak filma) tu je Filip (koji je čuvar pakla ili neko ko je njegov dugogodišnji stanovnik? ) čiji prolog može da se samim tim tumači možda i kao zaključak cele stvari.
Ispada da je Gaspar u medjuvremenu od ’98 do ’02 kada je snimio Nepovratno shvatio da ne završavaju samo oni koji su mišljenja i postupaka kao Filip u toj septičkoj jami već da nas jedan korak/trenutak u zivotu deli od toga da svi budemo povučeni tamo. Što bi rekao Curtis Mayfild „ if theres hell below we’re all going to go“
Poz.
D.