Horor film u kome se pored duhova pojavljuje i Lena Dunham (majke mi)
Ti Westa, reditelja ovog filma, nažalost, znam samo po efektnoj, ali ispraznoj stilizaciji B-horora iz osamdesetih, The House Of The Devil, ali ne i po naslovima Trigger Man i Cabin Fever 2: Spring Fever. Nakon odgledanog The Innkeepers bojim se da je moj interes za dalje istraživanje njegovog opusa opravdano svenuo.
Tokom gledanja filma, razne misli rojile su mi se glavom- od toga da je u pitanju lukava i inteligentna (a obe reči možete zameniti i sa post-moderna) subverzija na poznatu priču o ukletom mestu. Potom sa kratkom, efektnom i posve-van-žanra pojavom Lene Dunham učinilo mi se da se radi o nekoj slekerskoj, duhovitoj subverziji na horor klišee koja će rezultirati Scream-efektom samo na žanr sa duhovima. Pre ili posle toga, više se ne sećam, pomišljao sam da Ti pravi neki omaž treš-hororu u kome je asinhronost u glumi, psihologizaciji junaka i tretmanu atmosfere namerna i posledica kreativne sabotaže... Sa pojavom duhova i nenametljivim pravljenjem jeze ponadao sam se da me (tek) čeka majstorski horor...
Međutim, na kraju sam shvatio da ništa od toga ne može biti istina. Čak ni kroz iglene uši.
Baš kao i u House Of The Devil Ti West demonstrira očiglednu nagledanost, ljubav prema žanru, fantastičan osećaj za stilsku simulaciju (o nečem kreativnijem ne mogu da govorim), ali manjka osećajem za ritam, protok vremena, bitne ili nebitne scene, dramsku uverljivost i kovanje horor jeze. Kamo sreće da je ovde sproveden neki dosledan koncept anti-horora, ali ni o tome se ne može govoriti, jer za neke scene sem proizvoljnosti nema drugog opravdanja. Dok za egzekuciju drugih (recimo hororičnih) ne možemo čak da govorimo o anahronosti, već o elementarnoj bolećivosti kurca da se nešto bolje napravi.
A potencijala je bilo. U nekom američkom gradiću, u hotelu koji je pred zatvaranjem (kriza) dvoje radnika hendluje poslednje goste. Majku i dečaka koji budu i odu i skoro da ne služe ničemu. Ostarelu glumicu koju glumi još "ostarelija" Kelly McGuillis (i to je zapravo najstrašniji prizor u filmu!) koja je sad medijum za kontakt sa ljudima s one strane (koja je slučajno u gradu na nekom predavanju) i dedu koju ima vitalniju ulogu u raspletu. Pri tome, radnici (on i ona) su i lovci na duhove iz hobija (!!!). A u hotelu se ubila neka cica pre pedeset godina, jer je verenik ispalio na svadbi...
101 minut mog života.
SELEKTAH: 2minus/10
Ti Westa, reditelja ovog filma, nažalost, znam samo po efektnoj, ali ispraznoj stilizaciji B-horora iz osamdesetih, The House Of The Devil, ali ne i po naslovima Trigger Man i Cabin Fever 2: Spring Fever. Nakon odgledanog The Innkeepers bojim se da je moj interes za dalje istraživanje njegovog opusa opravdano svenuo.
Tokom gledanja filma, razne misli rojile su mi se glavom- od toga da je u pitanju lukava i inteligentna (a obe reči možete zameniti i sa post-moderna) subverzija na poznatu priču o ukletom mestu. Potom sa kratkom, efektnom i posve-van-žanra pojavom Lene Dunham učinilo mi se da se radi o nekoj slekerskoj, duhovitoj subverziji na horor klišee koja će rezultirati Scream-efektom samo na žanr sa duhovima. Pre ili posle toga, više se ne sećam, pomišljao sam da Ti pravi neki omaž treš-hororu u kome je asinhronost u glumi, psihologizaciji junaka i tretmanu atmosfere namerna i posledica kreativne sabotaže... Sa pojavom duhova i nenametljivim pravljenjem jeze ponadao sam se da me (tek) čeka majstorski horor...
Međutim, na kraju sam shvatio da ništa od toga ne može biti istina. Čak ni kroz iglene uši.
Baš kao i u House Of The Devil Ti West demonstrira očiglednu nagledanost, ljubav prema žanru, fantastičan osećaj za stilsku simulaciju (o nečem kreativnijem ne mogu da govorim), ali manjka osećajem za ritam, protok vremena, bitne ili nebitne scene, dramsku uverljivost i kovanje horor jeze. Kamo sreće da je ovde sproveden neki dosledan koncept anti-horora, ali ni o tome se ne može govoriti, jer za neke scene sem proizvoljnosti nema drugog opravdanja. Dok za egzekuciju drugih (recimo hororičnih) ne možemo čak da govorimo o anahronosti, već o elementarnoj bolećivosti kurca da se nešto bolje napravi.
A potencijala je bilo. U nekom američkom gradiću, u hotelu koji je pred zatvaranjem (kriza) dvoje radnika hendluje poslednje goste. Majku i dečaka koji budu i odu i skoro da ne služe ničemu. Ostarelu glumicu koju glumi još "ostarelija" Kelly McGuillis (i to je zapravo najstrašniji prizor u filmu!) koja je sad medijum za kontakt sa ljudima s one strane (koja je slučajno u gradu na nekom predavanju) i dedu koju ima vitalniju ulogu u raspletu. Pri tome, radnici (on i ona) su i lovci na duhove iz hobija (!!!). A u hotelu se ubila neka cica pre pedeset godina, jer je verenik ispalio na svadbi...
101 minut mog života.
SELEKTAH: 2minus/10
jao keli.
ReplyDelete