Ako (više) ne (možete da) slušate Darkwoode...
U Srbiji navodno postoji rokenrol i ako je verovati Popboksu i Jelen pivu on je u prilično dobrom stanju iako se slabo kreće i uz dosta napora održava komunikaciju sa drugima. Ja ga ne vidim i ne čujem. Ako slušate Moć veštica onda znate kojih par srpskih izvođača volim, hvalim i volim da puštam i svestan sam koliko je to premalo i "nepatriotski" s moje strane. Ali, baš kao i za strane autore, tako i za ove "naše", važi isti kriterijum- moraju da zatandrljaju po mom srcu nečim.
Pred vama su dva albuma koja, obrni-okreni, jesu objavljena i nisu objavljena ove godine. Nijedan u "fizičkom formatu", ako je to bio ili i dalje jeste kriterijum za "objavljenost", a potom i dostupnost u maloprodaji. Oni jesu objavljeni i jesu dostupni, ali na način koji kako kod nas, tako i u svetu, favorizuje tzv "silom prilika" industrija.
Devojke masovnog uništenja, Nimani Teenage Riot meni je dostupan od prošle godine (a verujem i većini njihovih prijatelja), ali je tek nedavno okačen na Soundcloud čime je i zvanično predat sudu javnosti. Movies, Karnevala još od marta (ako se ne varam) digitalno čuči i čeka zainteresovane na njihovoj Bandcamp stranici, dok je u bogatoj i specijalnoj verziji sa posterom i u DVD pakovanju dostupan onima koji vole da spavaju sa svojom omiljenom muzikom.
Pišem o njima, jer ne želim da skliznu u zaborav. Već u istoriju.
Iza projekta Nimani Teenage Riot stoji ljuti Ljotićevac Dimitrije Vojnov, čovek od podjednakog interesa za srpske državne službe koliko i za njenu filmsku industriju, i dva studenta Bogoslovije (Nenad Jovanović i Ivan Velisavljević). Priča kaže da su ova trojica nakon sedmodnevnih bahanalija na Adi Bojani sa grupom Beograđanki (i jednom curom sa Kosova) odlučili da se na muzički način zahvale svima njima za nezaboravne trenutke i par napuklih srca.
Devojke masovnog uništenja je elektro-gitar-pop album koji sebe vidi kao konceptualnog nadovezivača na e(ste)tiku urbanog (treba li napominjati?) Beograda osamdesetih. Otuda je obrada Beogradskih devojaka, Maxa i Introa, efektan i duhovit ključ za razumevanje ovog albuma. A tu su još i (kao što i sami možete da vidite) i devojke iz Obraza, LDP-a, Kosmosa, Teretane, pa čak i sa Divxa... I dok je muzika (bez potcenjivanja) fetišizacija zvuka Lakih Pingvina, Kozmetike, Duran Duran, Laboratorije zvuka, U škripcu, Wham!, snaga ovog albuma leži u samom konceptu i njegovoj tekstualnoj/lirskoj elaboraciji koja vrvi duhovitim i aktuelnim opservacijama. Ako jednoga dana uragan Palma satre ovo malo preostale beogradske kasabe, iskopavanjem ovog albuma moći ćete bolje da razumete duh Beograda tj ono što je stvarno bio/mogao da bude duh ovoga grada. Bedan je broj objavljenih albuma u poslednje dve decenije za koje bih to mogao da kažem, i uglavnom su u pitanju hip hop izdanja. Pesme na ovom albumu uvezane su za svet, ljude i događaje oko nas, one su lični, ali target grupi lako razumljivi komentari i opservacije, Nimani Teenage Riot ne beže od srpske stvarnosti. Pored toga ovo je album koji se bori sa surovim modernim vremenima i koji kroz "pristajanje" na Soundcloud zapravo hvata korak sa svetom. Samizdat, svetski, a naš.
Ostavljam ozbiljnim kritičarima da se bave kvalitetom produkcije i sviračko-pevačkim potencijalom VIS Nimani Teenage Riot kako bi ovaj album i "akademski" bio ispoštovan.
(Istinitost nekih činjenica iznetih u tekstu svakako treba proveriti, ali mi se učinilo zgodnim da ih svejedno navedem)
Movies, onemanbandasaprijateljima Karneval, ne može biti dalje od srpske stvarnosti. On je toliko eskapistički da bi na nekom plenumu morao da bude proglašen "izdajničkim" i proteran u tu Evropsku uniju. Dugo sam se razmišljao da li i šta da pišem o njemu. Gazda Mario, vođa benda, mi je vrlo drag prijatelj i naše ćerke će jednoga dana da nastupaju zajedno u "Hitu meseca" kod unuke Duce Marković. Movies nije kul na način koji ja volim- površno i bezobrazno, sirovo i premoderno. On je kul na neki staromodan način, ozbiljan, temeljan, gospodski. Stara (evropska) Srbija.
Movies je omaž filmovima koje Karneval voli. Audio zahvalnica umesto pseudo-saundtraka (ali vi probajte). Sam izbor filmova ukazuje na to gde ćete ove ljude pre sresti- na Festivalu autorskog filma ili Sinemaniji: Fitzcaraldo, Wild At Heart, Dvoje, Vuk Samotnjak, Destino, Le Notti Binache. U muzičkom smislu ovo su barokne elektro-pop kompozicije za čije stvaranje su utrošene flaute, viole, timpani, mugovi, čela, čembala i koncertni klaviri. Nešto što bi pasovalo Scottu Walkeru uz popodnevni čaj, nešto što dolazi iz tradicije Dead Can Dance (i sličnih "ezoteričnih" bendova), nešto što uprkos (pre svega duhovnom) siromaštvu naše svakodnevice sebe želi da vidi i nametne kao "high-art".
S obzirom da ovaj album povremeno slušam već mesecima najsvežiji utisak mi je da pesme na srpskom (ali ne samo zato što su na srpskom, a možda upravo zato!) deluju najzanimljivije i najraskošnije i dosežu taj (možda željeni) Elizabeth Fraser vrh. Jednostavno- zvuči bizarno da slušate srpski jezik na ovaj način! (A možda sam ja samo sentimentalnije vezan za zvuk prethodnog Karneval izdanja Izgubljene himne na koji me ove pesme najviše podsećaju). Glas Milice Krstić svakako je školovaniji za opersko pevanje, ali sada mi se čini da upravo taj momenat, i insistiranje na njemu, gradi dovoljno autentičnu konstrukciju koja jeste svojevrstan pank fakof bilo kakvom prilagođavanju pop/rok konceptu. Kažem vam, staromodaran i gospodski, udara štapom po prstima.
Nimani Teenage Riot SELEKTAH: 7plus/10
Karneval SELEKTAH: 7/10
U Srbiji navodno postoji rokenrol i ako je verovati Popboksu i Jelen pivu on je u prilično dobrom stanju iako se slabo kreće i uz dosta napora održava komunikaciju sa drugima. Ja ga ne vidim i ne čujem. Ako slušate Moć veštica onda znate kojih par srpskih izvođača volim, hvalim i volim da puštam i svestan sam koliko je to premalo i "nepatriotski" s moje strane. Ali, baš kao i za strane autore, tako i za ove "naše", važi isti kriterijum- moraju da zatandrljaju po mom srcu nečim.
Pred vama su dva albuma koja, obrni-okreni, jesu objavljena i nisu objavljena ove godine. Nijedan u "fizičkom formatu", ako je to bio ili i dalje jeste kriterijum za "objavljenost", a potom i dostupnost u maloprodaji. Oni jesu objavljeni i jesu dostupni, ali na način koji kako kod nas, tako i u svetu, favorizuje tzv "silom prilika" industrija.
Devojke masovnog uništenja, Nimani Teenage Riot meni je dostupan od prošle godine (a verujem i većini njihovih prijatelja), ali je tek nedavno okačen na Soundcloud čime je i zvanično predat sudu javnosti. Movies, Karnevala još od marta (ako se ne varam) digitalno čuči i čeka zainteresovane na njihovoj Bandcamp stranici, dok je u bogatoj i specijalnoj verziji sa posterom i u DVD pakovanju dostupan onima koji vole da spavaju sa svojom omiljenom muzikom.
Pišem o njima, jer ne želim da skliznu u zaborav. Već u istoriju.
Iza projekta Nimani Teenage Riot stoji ljuti Ljotićevac Dimitrije Vojnov, čovek od podjednakog interesa za srpske državne službe koliko i za njenu filmsku industriju, i dva studenta Bogoslovije (Nenad Jovanović i Ivan Velisavljević). Priča kaže da su ova trojica nakon sedmodnevnih bahanalija na Adi Bojani sa grupom Beograđanki (i jednom curom sa Kosova) odlučili da se na muzički način zahvale svima njima za nezaboravne trenutke i par napuklih srca.
Devojke masovnog uništenja je elektro-gitar-pop album koji sebe vidi kao konceptualnog nadovezivača na e(ste)tiku urbanog (treba li napominjati?) Beograda osamdesetih. Otuda je obrada Beogradskih devojaka, Maxa i Introa, efektan i duhovit ključ za razumevanje ovog albuma. A tu su još i (kao što i sami možete da vidite) i devojke iz Obraza, LDP-a, Kosmosa, Teretane, pa čak i sa Divxa... I dok je muzika (bez potcenjivanja) fetišizacija zvuka Lakih Pingvina, Kozmetike, Duran Duran, Laboratorije zvuka, U škripcu, Wham!, snaga ovog albuma leži u samom konceptu i njegovoj tekstualnoj/lirskoj elaboraciji koja vrvi duhovitim i aktuelnim opservacijama. Ako jednoga dana uragan Palma satre ovo malo preostale beogradske kasabe, iskopavanjem ovog albuma moći ćete bolje da razumete duh Beograda tj ono što je stvarno bio/mogao da bude duh ovoga grada. Bedan je broj objavljenih albuma u poslednje dve decenije za koje bih to mogao da kažem, i uglavnom su u pitanju hip hop izdanja. Pesme na ovom albumu uvezane su za svet, ljude i događaje oko nas, one su lični, ali target grupi lako razumljivi komentari i opservacije, Nimani Teenage Riot ne beže od srpske stvarnosti. Pored toga ovo je album koji se bori sa surovim modernim vremenima i koji kroz "pristajanje" na Soundcloud zapravo hvata korak sa svetom. Samizdat, svetski, a naš.
Ostavljam ozbiljnim kritičarima da se bave kvalitetom produkcije i sviračko-pevačkim potencijalom VIS Nimani Teenage Riot kako bi ovaj album i "akademski" bio ispoštovan.
(Istinitost nekih činjenica iznetih u tekstu svakako treba proveriti, ali mi se učinilo zgodnim da ih svejedno navedem)
Movies, onemanbandasaprijateljima Karneval, ne može biti dalje od srpske stvarnosti. On je toliko eskapistički da bi na nekom plenumu morao da bude proglašen "izdajničkim" i proteran u tu Evropsku uniju. Dugo sam se razmišljao da li i šta da pišem o njemu. Gazda Mario, vođa benda, mi je vrlo drag prijatelj i naše ćerke će jednoga dana da nastupaju zajedno u "Hitu meseca" kod unuke Duce Marković. Movies nije kul na način koji ja volim- površno i bezobrazno, sirovo i premoderno. On je kul na neki staromodan način, ozbiljan, temeljan, gospodski. Stara (evropska) Srbija.
Movies je omaž filmovima koje Karneval voli. Audio zahvalnica umesto pseudo-saundtraka (ali vi probajte). Sam izbor filmova ukazuje na to gde ćete ove ljude pre sresti- na Festivalu autorskog filma ili Sinemaniji: Fitzcaraldo, Wild At Heart, Dvoje, Vuk Samotnjak, Destino, Le Notti Binache. U muzičkom smislu ovo su barokne elektro-pop kompozicije za čije stvaranje su utrošene flaute, viole, timpani, mugovi, čela, čembala i koncertni klaviri. Nešto što bi pasovalo Scottu Walkeru uz popodnevni čaj, nešto što dolazi iz tradicije Dead Can Dance (i sličnih "ezoteričnih" bendova), nešto što uprkos (pre svega duhovnom) siromaštvu naše svakodnevice sebe želi da vidi i nametne kao "high-art".
S obzirom da ovaj album povremeno slušam već mesecima najsvežiji utisak mi je da pesme na srpskom (ali ne samo zato što su na srpskom, a možda upravo zato!) deluju najzanimljivije i najraskošnije i dosežu taj (možda željeni) Elizabeth Fraser vrh. Jednostavno- zvuči bizarno da slušate srpski jezik na ovaj način! (A možda sam ja samo sentimentalnije vezan za zvuk prethodnog Karneval izdanja Izgubljene himne na koji me ove pesme najviše podsećaju). Glas Milice Krstić svakako je školovaniji za opersko pevanje, ali sada mi se čini da upravo taj momenat, i insistiranje na njemu, gradi dovoljno autentičnu konstrukciju koja jeste svojevrstan pank fakof bilo kakvom prilagođavanju pop/rok konceptu. Kažem vam, staromodaran i gospodski, udara štapom po prstima.
Nimani Teenage Riot SELEKTAH: 7plus/10
Karneval SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment