Postapokaliptični power-electro za tinejdžere i sve one koji na Von Trierovu Melancholiu gledaju kao na logično finale svih naših Boljih života
(dernjam se na sav glas)
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
(a ona zapravo kaže)
I AM THE PLAGUE
Crystal Castles su sada već veliki bend. Imaju iza sebe dva albuma i saradnju sa Robertom Smithom. Witchhouse, pravac kome su bili saborci, izvorno je umro i postoji samo još u srcima fanova Mater Suspira Vision, dok u mutantnoj varijanti kao nešto što mejnstrim kritika naziva "(Skrillex) dubstepom" uspeva da stigne i do novog Rihanninog albuma. Međutim, CC i na III (zovimo ga Trojka) na sličan način beže od njega kao i pre i zapravo ne odmiču mnogo u kristalizaciji svog vešticastog elektro popa. Najveći problem (ako je to problem) je i dalje produkcija. Koje nema. Slušajte ovaj album kao loš vebrip i na vinilu i skoro da nećete primetiti razliku. Zapravo, moj utisak je da je on tako produciran da bolje podmiruje slušalačke potrebe na jeftinom smartphoneu sa kakvim god slušalicama. Sve je previše kompresovano, pršti, imate utisak da svi vokali i instrumenti na albumu imaju tek par boja na raspolaganju i to je to, sve ostalo je ne toliko moćna kombinatorika. Na prvom albumu to je moglo biti punk, na drugom stil, ali na trećem pomalo deluje da se CC ne trude mnogo.
Ako je verovati njihovim intervjuima, to je posledica nomadskog života kome su se prepustili. Članovi benda nigde ne žive, sem u hotelskim sobama na turneji, nemaju nepokretnu imovinu, tek nešto malo pokretne, komponuju usput, a snimaju gde stignu. To je sve lepo opravdanje, ali ne menja mnogo osnovni utisak. S druge strane njihove teme obrađene kroz hermetične slike koje tek ponekim pojmom ili stihom naslućuju da se bend bavi svetom/svetovima posle sveta ili tekućom tranzicionom fazom ka sve izvesnijem kraju nekako deluju prirodnije kada znamo da i sami članovi benda žive u nekakvom socijalnom limbu, žutoj traci, isključivo i samo u trenutku, bez prava na privremenu večnost sećanja.
Kao i pre, pesme se mogu podeliti na brze, vrištuće, pucajuće (Kerosene, Insulin...) i sporije, melodičnije, više pop (Affection, Transgender, Child I Will Hurt You). Ove prve nekako su definisale zvuk Crystal Castles (iako je, paradoksalno, njihov prvi, a možda i najveći hit, zapravo remiks/rimejk Crimewave koja je zvučala kao meki Ladytron), a ove druge, popičnije, sve očiglednije ukazuju na svoj dug muzici New Order (Violent Youth) i Pet Shop Boys (Affection, Sad Eyes), i njihovih potonjih klonova i sledbenika. Fanovi CC uživaće u onome što vole, malčice razočarani što njihov omiljeni bend radikalnije ne testira neke druge muzičke pravce, dok će slučajni prolaznici (koji su čuli nešto o tome) biti iznenađeni prijemčivošću materijala (govorim, naravno, o ljudima čiji muzički svet ne čine samo JLo, Prljavo Kazalište i/ili Wilco).
Ono što nekako postaje sve jasnije jeste da su Crystal Castles koliko god mi imali sumnji u razmere njihovog talenta uspeli da se nametnu kao "generacijski bend": slika + zvuk + koncept + moda za jednu generaciju koja odrasta sa smartphoneom u rukama i tek mutnom idejom da je jednom davno bio neki grandž. Ne znam šta njih zanima, ne znam ni šta ih profiliše, imam tek blag utisak da oni zahtevaju jako puno vremena da bi se odredili prema svetu i da su užasno nervozni što im svet ne daje ni desetinu traženog. Rekao bih da ih možda pojašnjava taj hronični osećaj "u-prolaznosti", sretanja i mimoilaženja sa ljudima, stvarima, informacijama. Njihov život nema zaustavnu stanicu. On ne poznaje koncept zaustavne stanice. Sve je privremeno. I samo je privremenost nepromenljiva. Ako ste deo svega toga ili umete da se uživite u takav doživljaj sveta Crystal Castles serviraju dovoljno adekvatnih emocija da se u tom večitom iščekivanju osećate strašno sami i kao da vam neko stalno pravi društvo. Uvek neko drugi.
SELEKTAH: 7plusplus/10
(dernjam se na sav glas)
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
I HAVE PLAGUE
(a ona zapravo kaže)
I AM THE PLAGUE
Crystal Castles su sada već veliki bend. Imaju iza sebe dva albuma i saradnju sa Robertom Smithom. Witchhouse, pravac kome su bili saborci, izvorno je umro i postoji samo još u srcima fanova Mater Suspira Vision, dok u mutantnoj varijanti kao nešto što mejnstrim kritika naziva "(Skrillex) dubstepom" uspeva da stigne i do novog Rihanninog albuma. Međutim, CC i na III (zovimo ga Trojka) na sličan način beže od njega kao i pre i zapravo ne odmiču mnogo u kristalizaciji svog vešticastog elektro popa. Najveći problem (ako je to problem) je i dalje produkcija. Koje nema. Slušajte ovaj album kao loš vebrip i na vinilu i skoro da nećete primetiti razliku. Zapravo, moj utisak je da je on tako produciran da bolje podmiruje slušalačke potrebe na jeftinom smartphoneu sa kakvim god slušalicama. Sve je previše kompresovano, pršti, imate utisak da svi vokali i instrumenti na albumu imaju tek par boja na raspolaganju i to je to, sve ostalo je ne toliko moćna kombinatorika. Na prvom albumu to je moglo biti punk, na drugom stil, ali na trećem pomalo deluje da se CC ne trude mnogo.
Ako je verovati njihovim intervjuima, to je posledica nomadskog života kome su se prepustili. Članovi benda nigde ne žive, sem u hotelskim sobama na turneji, nemaju nepokretnu imovinu, tek nešto malo pokretne, komponuju usput, a snimaju gde stignu. To je sve lepo opravdanje, ali ne menja mnogo osnovni utisak. S druge strane njihove teme obrađene kroz hermetične slike koje tek ponekim pojmom ili stihom naslućuju da se bend bavi svetom/svetovima posle sveta ili tekućom tranzicionom fazom ka sve izvesnijem kraju nekako deluju prirodnije kada znamo da i sami članovi benda žive u nekakvom socijalnom limbu, žutoj traci, isključivo i samo u trenutku, bez prava na privremenu večnost sećanja.
Kao i pre, pesme se mogu podeliti na brze, vrištuće, pucajuće (Kerosene, Insulin...) i sporije, melodičnije, više pop (Affection, Transgender, Child I Will Hurt You). Ove prve nekako su definisale zvuk Crystal Castles (iako je, paradoksalno, njihov prvi, a možda i najveći hit, zapravo remiks/rimejk Crimewave koja je zvučala kao meki Ladytron), a ove druge, popičnije, sve očiglednije ukazuju na svoj dug muzici New Order (Violent Youth) i Pet Shop Boys (Affection, Sad Eyes), i njihovih potonjih klonova i sledbenika. Fanovi CC uživaće u onome što vole, malčice razočarani što njihov omiljeni bend radikalnije ne testira neke druge muzičke pravce, dok će slučajni prolaznici (koji su čuli nešto o tome) biti iznenađeni prijemčivošću materijala (govorim, naravno, o ljudima čiji muzički svet ne čine samo JLo, Prljavo Kazalište i/ili Wilco).
Ono što nekako postaje sve jasnije jeste da su Crystal Castles koliko god mi imali sumnji u razmere njihovog talenta uspeli da se nametnu kao "generacijski bend": slika + zvuk + koncept + moda za jednu generaciju koja odrasta sa smartphoneom u rukama i tek mutnom idejom da je jednom davno bio neki grandž. Ne znam šta njih zanima, ne znam ni šta ih profiliše, imam tek blag utisak da oni zahtevaju jako puno vremena da bi se odredili prema svetu i da su užasno nervozni što im svet ne daje ni desetinu traženog. Rekao bih da ih možda pojašnjava taj hronični osećaj "u-prolaznosti", sretanja i mimoilaženja sa ljudima, stvarima, informacijama. Njihov život nema zaustavnu stanicu. On ne poznaje koncept zaustavne stanice. Sve je privremeno. I samo je privremenost nepromenljiva. Ako ste deo svega toga ili umete da se uživite u takav doživljaj sveta Crystal Castles serviraju dovoljno adekvatnih emocija da se u tom večitom iščekivanju osećate strašno sami i kao da vam neko stalno pravi društvo. Uvek neko drugi.
SELEKTAH: 7plusplus/10
No comments:
Post a Comment