Some people keep their brains between their legs
Kad pišem o plesnoj muzici imam taj problem što nemam ni za šta konkretno da se uhvatim, a pri tome sam skoro ugušen osećajem da recenzije plesnih albuma skoro nikoga ne zanimaju. S druge strane, s hip hop izdanjima imam problem što tek u guantanamo uslovima mogu da se nateram da obratim pažnju na rime tj o čemu se repuje. Prvo, ne interesuje me, drugo, uglavnom brzaju i mumlaju, pa to zamara, treće i repovanje i muzička matrica dolaze mi kao jedinstven zvuk. Kao u death metalu. Tu i tamo, čitajući intervjue ili druge recenzije saznam ili nasluitm koje su teme. Ponekad, i to obično na "njujorškim" izdanjima, kao što je aktuelni album Roca Marcianoa Reloaded, autor me bez mnogo napora vezuje za svoje stihove kao hemoglobin kiseonik (a? a?).
Mykki Blanco je umetnički transdžender pseudonim/profil/alter-ego Njujorčanina Michaela Davida Quattlebauma Jr-a.
Meni dovoljno da budem zainteresovan.
Mykki je pre objavljivanja svog debi mixtapea objavio par Soundcloud singlova, a sa svojom pratećom postavom Mutant Angels (navodno) je uradio i jedan mini-album na etiketi Uno NYC (na kojoj je i fantastična Fatima Al Qadiri) menjajući producente kao žene uloške. Ako ste nešto i čuli pretpostavljam da su vam Wavvy i Join My Militia najpoznatije. Obe zvuče kao da se autor podjednako rve sa onim što treba da izgovori i onim što tome treba da ritam. Za Mykkija repovanje je očigledno mini-egzorcizam.
To mi je najviše privuklo pažnju.
Baš kao i Death Grips, u većoj ili manjoj meri Le1f, Dominic Lord, Haleek Maul i Lil B, i Mykki zlorabi i/ili koketira sa nasleđem industriala, (post)dubstepa i nešto apstraktnijih elektronskih formi, koji njegovom vokalnom i konceptualnom izrazu dopuštaju da bez većih problema izađe iz matrice "keš, kolica i sisica" i publici koja nije hardkorno odana hip hopu ponudi nešto drugačije. Da, i Mykki i većina ostalih pobrojanih autora ne obraća se hip hop publici primarno i ne i bez razloga ima više uspeha van nje. Publika van hip hopa u međuvremenu nije postala samo multikulturalna, već i multiseksualna, multipolitičnija, multireligioznija... A i broj hipstera svakim danom sve je veći.
Cosmic Angel nije baš nešto čime ćete zaliti pivo i pečenje na terasi svoje vikendice u sred leta. Pre ćete uz njega gutati droge koje magle pogled ka jedinom prozoru na stanu koji ionako gleda na bok trotoara. Ostavljam mogućnost da i privatne zabave Karla Lagerfelda nemaju razloga da prođu bez Mykkijeve muzike. Baš kao nekada Tricky (na Pre-Millennium Tension), Portishead (na Drugom albumu) ili Massive Attack (na Mezzanine) ni Mykki ne ostavlja mnogo prostora za disanje u svojoj muzici. Ritmovi su potmuli, hladni, tvrdi i nemilosrdni, zvukovi samo pojačavaju klaustrofobiju, a vokali su čak i u svom izvornom obliku na dve distance od vas. A obično su premodulirani, ubrzani, izbaritonirani, režeći, na svaki način mutantni. Hip hop ovde nije izraz čoveka, već krik mašine u koju se čovek pretvorio. Nekima od nas, producenti poput Sindena, Boody-ja, Brenmara, Gatekeepera i Flosstradamusa poznati su kao ljudi koji mogu da pomognu takvoj mašini. I na momente zaista je fascinatno kako je Mykki uspeo da toliku grupu ljudi integriše u svoju viziju i pred nas izađe sa albumom tako jedinstvene energije. I energičnosti.
Nemam pojma o čemu Mykki peva. Ali u naslovima pesama možete naići na sledeće reči: haze, fuckin, riot, wavvy, beach, assassin, squanto, teenage, california. Neretko reči su spojene u neizgovorljive kovanice (YungRhymeAssassin). Ne zaboravite on sve to izvodi sa perikom, potpuno našminkan u dopičnjaku ispod koga viri kita. Lady Chuck Dee.
Ide uz i nadovezuje se na Crystal Castles.
Za sve nas koji najviše nervnih završetaka imamo u egu.
SELEKTAH: 8minus/10
Kad pišem o plesnoj muzici imam taj problem što nemam ni za šta konkretno da se uhvatim, a pri tome sam skoro ugušen osećajem da recenzije plesnih albuma skoro nikoga ne zanimaju. S druge strane, s hip hop izdanjima imam problem što tek u guantanamo uslovima mogu da se nateram da obratim pažnju na rime tj o čemu se repuje. Prvo, ne interesuje me, drugo, uglavnom brzaju i mumlaju, pa to zamara, treće i repovanje i muzička matrica dolaze mi kao jedinstven zvuk. Kao u death metalu. Tu i tamo, čitajući intervjue ili druge recenzije saznam ili nasluitm koje su teme. Ponekad, i to obično na "njujorškim" izdanjima, kao što je aktuelni album Roca Marcianoa Reloaded, autor me bez mnogo napora vezuje za svoje stihove kao hemoglobin kiseonik (a? a?).
Mykki Blanco je umetnički transdžender pseudonim/profil/alter-ego Njujorčanina Michaela Davida Quattlebauma Jr-a.
Meni dovoljno da budem zainteresovan.
Mykki je pre objavljivanja svog debi mixtapea objavio par Soundcloud singlova, a sa svojom pratećom postavom Mutant Angels (navodno) je uradio i jedan mini-album na etiketi Uno NYC (na kojoj je i fantastična Fatima Al Qadiri) menjajući producente kao žene uloške. Ako ste nešto i čuli pretpostavljam da su vam Wavvy i Join My Militia najpoznatije. Obe zvuče kao da se autor podjednako rve sa onim što treba da izgovori i onim što tome treba da ritam. Za Mykkija repovanje je očigledno mini-egzorcizam.
To mi je najviše privuklo pažnju.
Baš kao i Death Grips, u većoj ili manjoj meri Le1f, Dominic Lord, Haleek Maul i Lil B, i Mykki zlorabi i/ili koketira sa nasleđem industriala, (post)dubstepa i nešto apstraktnijih elektronskih formi, koji njegovom vokalnom i konceptualnom izrazu dopuštaju da bez većih problema izađe iz matrice "keš, kolica i sisica" i publici koja nije hardkorno odana hip hopu ponudi nešto drugačije. Da, i Mykki i većina ostalih pobrojanih autora ne obraća se hip hop publici primarno i ne i bez razloga ima više uspeha van nje. Publika van hip hopa u međuvremenu nije postala samo multikulturalna, već i multiseksualna, multipolitičnija, multireligioznija... A i broj hipstera svakim danom sve je veći.
Cosmic Angel nije baš nešto čime ćete zaliti pivo i pečenje na terasi svoje vikendice u sred leta. Pre ćete uz njega gutati droge koje magle pogled ka jedinom prozoru na stanu koji ionako gleda na bok trotoara. Ostavljam mogućnost da i privatne zabave Karla Lagerfelda nemaju razloga da prođu bez Mykkijeve muzike. Baš kao nekada Tricky (na Pre-Millennium Tension), Portishead (na Drugom albumu) ili Massive Attack (na Mezzanine) ni Mykki ne ostavlja mnogo prostora za disanje u svojoj muzici. Ritmovi su potmuli, hladni, tvrdi i nemilosrdni, zvukovi samo pojačavaju klaustrofobiju, a vokali su čak i u svom izvornom obliku na dve distance od vas. A obično su premodulirani, ubrzani, izbaritonirani, režeći, na svaki način mutantni. Hip hop ovde nije izraz čoveka, već krik mašine u koju se čovek pretvorio. Nekima od nas, producenti poput Sindena, Boody-ja, Brenmara, Gatekeepera i Flosstradamusa poznati su kao ljudi koji mogu da pomognu takvoj mašini. I na momente zaista je fascinatno kako je Mykki uspeo da toliku grupu ljudi integriše u svoju viziju i pred nas izađe sa albumom tako jedinstvene energije. I energičnosti.
Nemam pojma o čemu Mykki peva. Ali u naslovima pesama možete naići na sledeće reči: haze, fuckin, riot, wavvy, beach, assassin, squanto, teenage, california. Neretko reči su spojene u neizgovorljive kovanice (YungRhymeAssassin). Ne zaboravite on sve to izvodi sa perikom, potpuno našminkan u dopičnjaku ispod koga viri kita. Lady Chuck Dee.
Ide uz i nadovezuje se na Crystal Castles.
Za sve nas koji najviše nervnih završetaka imamo u egu.
SELEKTAH: 8minus/10
ma kakav mYki kakvi bakraci, slusaj tame impala. like, seriously.
ReplyDelete