Solondzovo možda najmizantropskije izdanje do sada
Todd Solondz ne mari mnogo za svoju karijeru. Nakon uspeha sa Happiness sa kojim je mogao da se Holivudu nametne kao novi Steven Soderbergh on se prepustio seriji filmova (Storytelling, Palindromes) nad kojima su i njegovi najhardkoričniji fanovi nervozno coktali (me, me, me!). Life During Wartime je bio pokušaj reanimacije karijere sa neformalnim nastavkom pomenutog Happiness, ali svet je već odjahao dalje i našao sličnog partnera u postelji Alexandera Paynea ili Jasona Reitmana. Predvidljivo, Solondz se sveti publici koja mu je okrenula leđa filmom koji demolira junaka koji bi, inače, u njegovim filmovima "dobio devojku".
U izvesnoj meri, Dark Horse se može tretirati i kao spinof Happiness, u tom smislu da glavni junak, Abe, u velikoj meri podseća na Allena (Philip Seymour Hoffman), što gojaznošću, što luzerskim profilom, što činjenicom da puca na ribe van svog domašaja. Ovaj put, umesto predivne Lare Flynn Boyle imamo podjednako atraktivnu Mirandu (Selma Blair), koja je, baš kao i Lara, depresivna spisateljica, samo što su nekadašnje seksualne potrebe za sadćudatejebem ljubavnikom ovde zamenjene lamentom za bivšim ljubavnikom (koji možda jeste, a možda nije prikriveni gej).
Abe (Jeff Garlinovski simpatični Jordan Gelber) živi sa roditeljima i radi u firmi kod oca (voštani Christopher Walken). Živi jer mora, a ne radi ništa. Njegova opsesija su gikovsko sakupljanje figurica iz stripova sa super junacima (i slično) i ispijanje Diet Cokea. On je slika (debeljuškast i proćelav na temenu) i prilika (svi misle da je luzer) neostvarenja američkog sna. Jedina osoba koja veruje u njega je tatina sekretarica (lošiji model MILF-a), koja se u njegovim sanjarenjima javlja kao bolji model MILF-a, voljna da ga posavetuje i podigne mu moral. Abe za sebe veruje da je "dark horse" u životnoj trci. Na kraju filma ima jedan veoma tužan momenat kada shvatimo i zašto je on toliko ubeđen u to.
Za razliku od prethodnih (boljih) Solondzovih filmova zapleta i nema. Dark Horse je serija skičica nekoliko događaja koji linearno poniru u mrak nakon što Abe odluči da se oženi sa Mirandom. Sve što se desi predstavlja još jedan newsflash u Abeovo lice koji mu ponavlja da je lenji i nesposobni luzer sa nerealnim ambicijama čiji je najveći problem što toga nije svestan. Solondz poput Von Triera u Dancer In The Dark nemilosrdno dodaje so na njegove sve bolnije rane dok ga i duhovno i fizički ne prepusti pepelu. Za razliku od Von Triera to baš nije urađeno na način najurnebesniji i sa dozom saosećanja za junaka. Solondz ne mrzi Abea, on ga se odrekao čim je stigao. Abe je sam i ostavljen od svih. Ima samo nas, ali ne čini baš puno da bi nas zadržao uz sebe. I za sve to kriv je Solondz.
Smena statičnih kadrova u kojima junaci iz blagog polu-profila razgovaraju jedni sa drugima više ne funkcioniše kao Solondzovo potelevizijavljenje (sad sam izmislio reč!) pozorišta, već podseća na to da on i dalje tvrdoglavo ne želi da unapredi svoj stil (mislim da sam ovo isto napisao i za Life During Wartime) čime neminovno dovodi do toga da ovaj uradak (uz temu kojom se bavi) osećamo kao nastavak prethodnih filmova. I to kao neuspešniji uradak, jer smo sve ovo već videli.
Dark Horse deluje odveć rutinski, a njegov tvorac kao da je bio nateran na tako nešto.
SELEKTAH: 5minus/10
Todd Solondz ne mari mnogo za svoju karijeru. Nakon uspeha sa Happiness sa kojim je mogao da se Holivudu nametne kao novi Steven Soderbergh on se prepustio seriji filmova (Storytelling, Palindromes) nad kojima su i njegovi najhardkoričniji fanovi nervozno coktali (me, me, me!). Life During Wartime je bio pokušaj reanimacije karijere sa neformalnim nastavkom pomenutog Happiness, ali svet je već odjahao dalje i našao sličnog partnera u postelji Alexandera Paynea ili Jasona Reitmana. Predvidljivo, Solondz se sveti publici koja mu je okrenula leđa filmom koji demolira junaka koji bi, inače, u njegovim filmovima "dobio devojku".
U izvesnoj meri, Dark Horse se može tretirati i kao spinof Happiness, u tom smislu da glavni junak, Abe, u velikoj meri podseća na Allena (Philip Seymour Hoffman), što gojaznošću, što luzerskim profilom, što činjenicom da puca na ribe van svog domašaja. Ovaj put, umesto predivne Lare Flynn Boyle imamo podjednako atraktivnu Mirandu (Selma Blair), koja je, baš kao i Lara, depresivna spisateljica, samo što su nekadašnje seksualne potrebe za sadćudatejebem ljubavnikom ovde zamenjene lamentom za bivšim ljubavnikom (koji možda jeste, a možda nije prikriveni gej).
Abe (Jeff Garlinovski simpatični Jordan Gelber) živi sa roditeljima i radi u firmi kod oca (voštani Christopher Walken). Živi jer mora, a ne radi ništa. Njegova opsesija su gikovsko sakupljanje figurica iz stripova sa super junacima (i slično) i ispijanje Diet Cokea. On je slika (debeljuškast i proćelav na temenu) i prilika (svi misle da je luzer) neostvarenja američkog sna. Jedina osoba koja veruje u njega je tatina sekretarica (lošiji model MILF-a), koja se u njegovim sanjarenjima javlja kao bolji model MILF-a, voljna da ga posavetuje i podigne mu moral. Abe za sebe veruje da je "dark horse" u životnoj trci. Na kraju filma ima jedan veoma tužan momenat kada shvatimo i zašto je on toliko ubeđen u to.
Za razliku od prethodnih (boljih) Solondzovih filmova zapleta i nema. Dark Horse je serija skičica nekoliko događaja koji linearno poniru u mrak nakon što Abe odluči da se oženi sa Mirandom. Sve što se desi predstavlja još jedan newsflash u Abeovo lice koji mu ponavlja da je lenji i nesposobni luzer sa nerealnim ambicijama čiji je najveći problem što toga nije svestan. Solondz poput Von Triera u Dancer In The Dark nemilosrdno dodaje so na njegove sve bolnije rane dok ga i duhovno i fizički ne prepusti pepelu. Za razliku od Von Triera to baš nije urađeno na način najurnebesniji i sa dozom saosećanja za junaka. Solondz ne mrzi Abea, on ga se odrekao čim je stigao. Abe je sam i ostavljen od svih. Ima samo nas, ali ne čini baš puno da bi nas zadržao uz sebe. I za sve to kriv je Solondz.
Smena statičnih kadrova u kojima junaci iz blagog polu-profila razgovaraju jedni sa drugima više ne funkcioniše kao Solondzovo potelevizijavljenje (sad sam izmislio reč!) pozorišta, već podseća na to da on i dalje tvrdoglavo ne želi da unapredi svoj stil (mislim da sam ovo isto napisao i za Life During Wartime) čime neminovno dovodi do toga da ovaj uradak (uz temu kojom se bavi) osećamo kao nastavak prethodnih filmova. I to kao neuspešniji uradak, jer smo sve ovo već videli.
Dark Horse deluje odveć rutinski, a njegov tvorac kao da je bio nateran na tako nešto.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment