Trebalo mi je devet meseci
Ovaj tekst je trebalo da "izađe" u prošli petak, ali tog dana sva muzika koju sam pokušao da slušam i eventualno o njoj pišem (Cody ChesNUTT, Raime, Bitipatibi, Grizzly Bear) iz nekih razloga bila mi je razočaravajuća, dosadna i zbog pritiska tih osećanja na kraju i iritantna. Pa sam batalio stvar. I u subotu ujutru konačno odlučio da čujem šta je to "John Talabot".
John Talabot je iz Barselone. Ovo nije samo nepotrebno precizna geografska odrednica, već i kulturološka indikacija za mnoge stvari: pre svega cross-over potencijal, jer u Barseloni se sve meša, sunce i more opasuju grad u jednakoj meri, a domaćini i gosti utrkuju se u odanosti noćnom provodu i brojnim muzičkim festivalima i koncertima koji, čini se, u gradu traju neprekidno. Ako ikada igde budete želeli da probate neku drogu Barselona deluje kao idealno mesto. I za overdouz i da shvatite da vam to nije potrebno.
Album fIN izašao je još u februaru. Iz nekog razloga ja sam ga u glavi klasifikovao kao mešavinu mahom dozlaboga dosadnog chillwavea i housea- najispraznijeg muzičkog pravca na kugli zemaljskoj(sem kad nije i kada je briljantan) i nisam ni pokušavao njime da se bavim. A fIN to, manje-više, sad kada sam ga već nekoliko puta širom otvorenih ušiju preslušao, i jeste. Na ovom albumu leto ne prestaje.
I sad dolazimo do one tačke u kojoj ja više ne znam šta bih vam još pisao o ovom izdanju. Guglujte Pitchforkovu recenziju, tamo se respektabilni Phillip Sherburne, kao poznavalac i zaljubljenik, poprilično potrudio da dočara muzičku kulisu ovog albuma i da akcentuje aranžmanske momente koji ovaj album preporučuju vašim slušalačko-uživalačkim terminima.
Ja ću probati da nabacam par stvari.
Najomiljenija stvar mi je When The Past Was Present koja bukvalno na nekoliko mesta zvuči kao da je Talabot samo malčice preuredio instrumentalne deonice pesama sa Introspective, Pet Shop Boys, i dodao im malo na modernosti i dinamici.
John Talabot je relaksiran producent. Pesme na fIN, kako i sam Sherburne primećuje, traju oko četiri minuta što upućuje na njegovu pop, pre nego, klupsku namenu tj dnevnu pre nego noćnu konzumaciju, a s obzirom na elektro-intelektualizovani italo-disco feel celog albuma čudi da je "extended" opcija isključena. Opet, kako Sherburne ispravno zaključuje, nostalgiji na ovom albumu nema mesta. fIN je mesto sticanja novih (o)sećanja.
Uvodna tema, Depak Ine, zvuči kao susret Vangelisa i Underworld na pustom ostrvu. Ili Johna Carpentera i Orbital.
Ja bih, bez obzira na to što u nekim slučajevima ne bih bio u pravu, svaki put kada mi se učini da je ovde nešto "kao Moby", pre malo lagio sebe da je u stvari "kao Underworld". Čak i u slučaju kada, kao u temi Destiny, Animal Collective očigledno vode kolo.
Isto važi i za Journeys.
Druga najomiljenija pesma mi je verovatno Missing You u kojoj kao da dobar deo pesme ide unazad. I ako razmislite, za pesmu koja se tako zove, nema drugog pravca.
Pred sam kraj čeka vas H.O.R.S.E., jedan chillout Faithless tribjut koji nažalost ne traje koliko putovanje vozom od Beograda do Splita.
Sad još samo da neko Talabota upozna sa Trust. Ili Fever Ray! ILI FEVER RAY!!!
SELEKTAH: 9/10
Ovaj tekst je trebalo da "izađe" u prošli petak, ali tog dana sva muzika koju sam pokušao da slušam i eventualno o njoj pišem (Cody ChesNUTT, Raime, Bitipatibi, Grizzly Bear) iz nekih razloga bila mi je razočaravajuća, dosadna i zbog pritiska tih osećanja na kraju i iritantna. Pa sam batalio stvar. I u subotu ujutru konačno odlučio da čujem šta je to "John Talabot".
John Talabot je iz Barselone. Ovo nije samo nepotrebno precizna geografska odrednica, već i kulturološka indikacija za mnoge stvari: pre svega cross-over potencijal, jer u Barseloni se sve meša, sunce i more opasuju grad u jednakoj meri, a domaćini i gosti utrkuju se u odanosti noćnom provodu i brojnim muzičkim festivalima i koncertima koji, čini se, u gradu traju neprekidno. Ako ikada igde budete želeli da probate neku drogu Barselona deluje kao idealno mesto. I za overdouz i da shvatite da vam to nije potrebno.
Album fIN izašao je još u februaru. Iz nekog razloga ja sam ga u glavi klasifikovao kao mešavinu mahom dozlaboga dosadnog chillwavea i housea- najispraznijeg muzičkog pravca na kugli zemaljskoj(sem kad nije i kada je briljantan) i nisam ni pokušavao njime da se bavim. A fIN to, manje-više, sad kada sam ga već nekoliko puta širom otvorenih ušiju preslušao, i jeste. Na ovom albumu leto ne prestaje.
I sad dolazimo do one tačke u kojoj ja više ne znam šta bih vam još pisao o ovom izdanju. Guglujte Pitchforkovu recenziju, tamo se respektabilni Phillip Sherburne, kao poznavalac i zaljubljenik, poprilično potrudio da dočara muzičku kulisu ovog albuma i da akcentuje aranžmanske momente koji ovaj album preporučuju vašim slušalačko-uživalačkim terminima.
Ja ću probati da nabacam par stvari.
Najomiljenija stvar mi je When The Past Was Present koja bukvalno na nekoliko mesta zvuči kao da je Talabot samo malčice preuredio instrumentalne deonice pesama sa Introspective, Pet Shop Boys, i dodao im malo na modernosti i dinamici.
John Talabot je relaksiran producent. Pesme na fIN, kako i sam Sherburne primećuje, traju oko četiri minuta što upućuje na njegovu pop, pre nego, klupsku namenu tj dnevnu pre nego noćnu konzumaciju, a s obzirom na elektro-intelektualizovani italo-disco feel celog albuma čudi da je "extended" opcija isključena. Opet, kako Sherburne ispravno zaključuje, nostalgiji na ovom albumu nema mesta. fIN je mesto sticanja novih (o)sećanja.
Uvodna tema, Depak Ine, zvuči kao susret Vangelisa i Underworld na pustom ostrvu. Ili Johna Carpentera i Orbital.
Ja bih, bez obzira na to što u nekim slučajevima ne bih bio u pravu, svaki put kada mi se učini da je ovde nešto "kao Moby", pre malo lagio sebe da je u stvari "kao Underworld". Čak i u slučaju kada, kao u temi Destiny, Animal Collective očigledno vode kolo.
Isto važi i za Journeys.
Druga najomiljenija pesma mi je verovatno Missing You u kojoj kao da dobar deo pesme ide unazad. I ako razmislite, za pesmu koja se tako zove, nema drugog pravca.
Pred sam kraj čeka vas H.O.R.S.E., jedan chillout Faithless tribjut koji nažalost ne traje koliko putovanje vozom od Beograda do Splita.
Sad još samo da neko Talabota upozna sa Trust. Ili Fever Ray! ILI FEVER RAY!!!
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment