HOLY MOTORS

Ja vama
NIŠTA
ne dugujem čak ni to
da
me
RAZUMETE
LI?!

O ovom filmu čitao sam na Gardijanu tokom trajanja Kanskog festivala. Autor recenzije ga je hvalio, ali nije propustio da napomene da je film podelio kansku kritiku, kao i da će to "o čemu se u filmu zapravo radi" biti predmet bezbrojnih rasprava. Ljubitelja Caraxa, hipstera i filmskih zamlatitelja, dodajem ja.

Žozefina misli da je Holy Motors, Leosa Caraxa o glumcu koji ponovo prolazi kroz svoje najveće životne uloge.
Leos bi trebalo da bude srećan zbog toga.

S
P
OJ!
L
E
R
I
Biće ih.

Nisam neki fan Leosa Caraxa. Gledao sam Polu X na nekom od FESTova i da jednom nisam pričao sa Majom o tome zaboravio bih i to. Ona i dan-danas insistira na tome da moram da pogledam Les amants du Pont-Neuf. A ja nikako.

Gledanje filma je prilka da odlutate u druge svetove. Ponekad i da se izgubite. Meni filmovi poput Mullholand Drive izgledaju kao filmovi previše očigledne namene da vas izgube u svom lavirintu. Više volim da sebe zateknem u nekom tajlandskom staračkom domu i osetim bes što ne mogu da uteknem iz njegovih pravougaonih soba protkanih staračkim borama i mirisom smrti.

Holy Motors nije toliko komplikovan film. Jednom kada utvrdite ključ u kome želite da ga čitate on će se pred vama otvoriti kao one slikovnice sa par debelih listova.
PAR DEBELIH LISTOVA

Na početku filma lik koga glumi Leos Carax sedi u svojoj hotelskoj sobi nadomak aerodroma. Dezen na zidu duž cele sobe predstavlja šumu. Lik umesto vrha srednjeg prsta ima ključ koji gura u rupu na jednom mestu tog zida. Pred njim se otvara tunel koji ga vodi u mračnu salu bioskopa u kojoj se prikazuje film. Crno-beli, u lupu, o tipu koji se nateže u navlačenju kanapa sa nekim drugim. Izgleda kao neki nemi film od pre boga.

Aha!
(već tu mislim se u sebi duvajga! Ali, tiho, da ne smetam publici)

Nakon toga, upoznajemo našeg glavnog junaka, on izlazi iz ogromne vile, u očigledno dobro čuvanom naselju, i belom limuzinom u pratnji telohranitelja kreće na svoje svakodnevne aktivnosti. On, naime, ima SASTANKE.
I za svaki od njih on treba da se preobuče, nabaci šminku, masku, da se spremi za ulogu.
I onda izađe iz kola, odglumi, vrati se u kola i sve iz početka.

OK, imali smo takvih momenata u Noriko's Dinner Table i Alps i verovatno još u nekom filmu koga ja ne mogu da se setim, ali ova dva su iz ovog milenijuma, pa već možemo da govorimo O TRENDU, zar NE?!

"Sastanci" koje naš glavni junak ima iskoraci su u "film"/filmsko, nadrealno, podsvest, predstavljaju kritiku društva, ili su čista zajebancija. Ja mislim da je sve u opticaju. Naš junak menja socijalne statuse, odeću i izgled lica, bez ikakvog problema. Ali ono što proživi ne pada mu lako. Carax ne daje jedan ili jasan ključ za razumevanje svih sastanaka. Ponekad su to susreti sa ljudim koji su očigledno u istom biznisu kao i on, ponekad se susreće sa samim sobom (samo u drugoj masci/kontekstu), ponekad je tu za druge (kojima ne može da pomogne, na drugačiji način ili ikako). Neke scene, pak, daju zamaha razmišljanju o društvenoj kritici poput prve gde imamo siromašnu staricu koja prosi i niko je ne konstatuje, zatim onu u kojoj naš junak otima manekenku u sred snimanja editorijala i odnosi je u mračnu pećinu i oblači je u hidžab i potom je tera da paradira pred njim. A dovoljno simbolike nosi i scena u kojoj junak izleće iz kola da bi ubio bogatog bankara.
A možda
SVE TO ZAJEDNO!
Svako od nas šetajući ulicom, susrećući druge ljude, ponekad pomisli da je neko drugi, u nekom drugom kontekstu, svi mi odmaštamo u nečije tuđe svetove. Vođeni egom.

Ali, kraj filma je interesantan. Poslednji junakov sastanak je sa svojom suprugom i njihovo dvoje dece (ako me sećanje ne vara, to je njegova početna situacija). Međutim, limuzina ga odvodi u kuću u kojoj ga dočekuju dva majmuna, poput onih koje koristimo za eksperimente. Ostavljen je prostor da pomislimo da je sve to jedan veliki eksperiment koji se bavi ljudskošću, našim kapacitetima da se bavimo sobom i drugima. Da patimo. Da se radujemo. Da postojimo.

A onda.
Dođu.
Holy Motors.

Holy Motors je garaža u kojoj "spavaju" sve te limuzine, poput one u kojoj se naš junak vozi ceo film, i unutar kojih, kao u filmskim studijima, postoji sve što treba jednom glumcu da uđe u lik (čitavi životi, dakle).
Carax nas ostavlja da čujemo šta te limuzine međusobno razgovaraju, kao deca u sirotištu, pred san. A oni se žale da će uskoro postati nepotrebni ljudima, baš kao i sve ostale mašine.

Kod Caraxa sve, očigledno, ima nečeg ljudskog u sebi.
Poput zabrinutosti.

Holy Motors je možda film o pucanju naše civilizacije i našoj zabrinutosti nad tim. Misilm, Caraxovoj.
To je mindfuck sa našim očekivanjima od klasičnog filmskog narativa i logikom realnosti. Njegov predak Bunuel je radio nešto slično. S tim što je Carax Bunuelovu satiru zamenio korodirajućim egzistencijalizmom. Sve su samo uloge.
Maske.
S
I
TU
a
C
I
JE!

Poput scena u filmovima. Mogu biti bilo kog žanra koji se dogovorimo.
Čini mi se da Leos baš to pokušava da nam stavi do znanja.

Ja bih, ipak, da plivam sa ajkulama koje mogu da mi odgrizu pola tela.

SELEKTAH: 5/10