Lepa Lana lepo peva i lepo je zabole
Jedini razlog zašto pišem o ovom osmo/deveto/jedanaestopesmnom izdanju (zavisi gde ga kupite) jeste što mi se toliko jebeno sviđa na tako dobar način. I to toliko da nemam problem da ovo bude najseljačkija recenzija koju sam ikada napisao (spreman sam da čujem šta bi po vama bila "ozbiljna konkurencija").
Kao što znate, Lana i ja se volimo. A sada se i obožavamo.
Paradise EP je sve što želim od pop izdanja- seksi, intrigantan, prelepo otpevan, čežnjiv, mističan, bezobrazan, banalan, maštajući, Chris Isaak u besmrtnoj Wicked Game, duhovit. My pussy tastes like Pepsi Cola... kaže Lana na samom početku pesme Cola. Stih koji bi danas (a možda i pre) sahranio Madonnu, koji bi u ustima većine pop pevačica delovao izveštačeno i bezveze, a u Rihanninim čak i... izlapelo? Ali Lana je seksi, intrigantna, prelepo peva, udara čežnju, udara mistiku (vašarski, ali nema veze), zna šta je bezobrazno, ne plaši se banalnosti (ona i njena beba non stop rajduju jedno drugo), voljna je da nas uzme u zagrljaj i prepusti maštanjima, ona je game u wicked game. A meni je duhovito, više nego bila šta drugo, kada Lana, znajući šta sve misle i pričaju o njoj, na početku Body Electric peva Elvis is my father, Marylin is my mother, Jesus is my bestest friend, I don't need nobody cause we got each other. It's funny coz it's true, dodajem ja. Hebiga, saborci, ali Blue Velvet zvuči kao da je napisana za Lanu Del Rey. Za nekoga ko izgleda i peva i zove se Lana Del Rey.
Materijal na Paradise EP-iju je, rekao bih, ujednačeniji, goth linija je pojačana, tempo je usporen i obrisi onoga što smo do sada svi prepoznavali kao "delrejasto" sada su jasniji i daleko samouvereniji. Lana sebe vidi kao klasik, retro u dizajnu, univerzalan i večan u temama, moderan u detaljima. Nije bez razloga pesma Burning Desire i Lana pored nje sela na haubu Jaguara u kros-promociji za ovo izdanje. A svakako ko se jednom vozio u Jaguaru reći će vam da once you go Jag you can never go Mini again. Ili tako nešto. Jedina pesma koja štrči malo više nego drugo jeste balada Yayo pre svega svojim aranžmanskim rešenjem koji preslikava seksipil Marylin Monroe i setu Edith Piaf. Ova blazirana egizibicija zapravo je najveći podjebavač na izdanju, jer u isto vreme uverava i razuverava u fejknes zvani LDR. A sve što zainteresovani svet treba da uradi jeste da prihvati da ispod (prepoznatljivog) stila stoji dovoljno autentičan ili, barem, "izbalansiran" sadržaj. U ostalom o snazi "brenda" tj njegovoj prilagodljivosti govori i to da je Burning Desire lako mogla (danas ili svojevremeno) biti singl Love And Rockets. I čik da vas čujem da kažete da nije!
Uvodna Ride je verovatno njen najlepši singl i ne znam da li ga više volim u originalu ili u Photekovom remiksu (kombinacija najfalseto Lane i 80s white housea kakav je Dr Robert realizovao na singlu Wait sa Kym Mazelle). Uticaj U2 je očigledan. Iako biste vi pre rekli Coldplay. Rick Rubin ko-producirao! American je najbliže fileru na ovom izdanju pre svega zbog toga što su svi "delrejasti" momenti podjednako istaknuti i možda je pesmu najbolje prihvatiti kao autosubverziju ili samoironizaciju, Lane ili "američkog". Cola, (i meni na ovom setu verovatno najdraža, a nije obrada Sisters Of Mercy) Body Electric, Blue Velvet i Gods and Monsters vrzmaju se po nešto gotskijem terenu nego što nas je Lana navikla. Cola u nekim trenucima podseća na Lullaby od The Cure u Princeovoj verziji. Ako zavirite iza kulisa ove verzije Blue Velvet ona plaši svojim (pre)savršenim dimenzijama.
Ne znam zašto je Paradise EP realizovan kao EP- ima devet pesama što je u odnosu na neka današnja izdanja i brojem i kvalitetom dovoljno za normalan album, ali je daleko pogubnije što se/će se na njega gledati kao na prirepak Born To Die, realizovan da pred Božić pospeši njegovu prodaju u novom deluks izdanju. Paradise EP je bolji, lepši i više Lanin nego Born To Die.
Naravno, vi imate pravo da tražite neki drugi ukus.
SELEKTAH: Jebeš objektivnost, it's Lana Del Rey! 10/10
Jedini razlog zašto pišem o ovom osmo/deveto/jedanaestopesmnom izdanju (zavisi gde ga kupite) jeste što mi se toliko jebeno sviđa na tako dobar način. I to toliko da nemam problem da ovo bude najseljačkija recenzija koju sam ikada napisao (spreman sam da čujem šta bi po vama bila "ozbiljna konkurencija").
Kao što znate, Lana i ja se volimo. A sada se i obožavamo.
Paradise EP je sve što želim od pop izdanja- seksi, intrigantan, prelepo otpevan, čežnjiv, mističan, bezobrazan, banalan, maštajući, Chris Isaak u besmrtnoj Wicked Game, duhovit. My pussy tastes like Pepsi Cola... kaže Lana na samom početku pesme Cola. Stih koji bi danas (a možda i pre) sahranio Madonnu, koji bi u ustima većine pop pevačica delovao izveštačeno i bezveze, a u Rihanninim čak i... izlapelo? Ali Lana je seksi, intrigantna, prelepo peva, udara čežnju, udara mistiku (vašarski, ali nema veze), zna šta je bezobrazno, ne plaši se banalnosti (ona i njena beba non stop rajduju jedno drugo), voljna je da nas uzme u zagrljaj i prepusti maštanjima, ona je game u wicked game. A meni je duhovito, više nego bila šta drugo, kada Lana, znajući šta sve misle i pričaju o njoj, na početku Body Electric peva Elvis is my father, Marylin is my mother, Jesus is my bestest friend, I don't need nobody cause we got each other. It's funny coz it's true, dodajem ja. Hebiga, saborci, ali Blue Velvet zvuči kao da je napisana za Lanu Del Rey. Za nekoga ko izgleda i peva i zove se Lana Del Rey.
Materijal na Paradise EP-iju je, rekao bih, ujednačeniji, goth linija je pojačana, tempo je usporen i obrisi onoga što smo do sada svi prepoznavali kao "delrejasto" sada su jasniji i daleko samouvereniji. Lana sebe vidi kao klasik, retro u dizajnu, univerzalan i večan u temama, moderan u detaljima. Nije bez razloga pesma Burning Desire i Lana pored nje sela na haubu Jaguara u kros-promociji za ovo izdanje. A svakako ko se jednom vozio u Jaguaru reći će vam da once you go Jag you can never go Mini again. Ili tako nešto. Jedina pesma koja štrči malo više nego drugo jeste balada Yayo pre svega svojim aranžmanskim rešenjem koji preslikava seksipil Marylin Monroe i setu Edith Piaf. Ova blazirana egizibicija zapravo je najveći podjebavač na izdanju, jer u isto vreme uverava i razuverava u fejknes zvani LDR. A sve što zainteresovani svet treba da uradi jeste da prihvati da ispod (prepoznatljivog) stila stoji dovoljno autentičan ili, barem, "izbalansiran" sadržaj. U ostalom o snazi "brenda" tj njegovoj prilagodljivosti govori i to da je Burning Desire lako mogla (danas ili svojevremeno) biti singl Love And Rockets. I čik da vas čujem da kažete da nije!
Uvodna Ride je verovatno njen najlepši singl i ne znam da li ga više volim u originalu ili u Photekovom remiksu (kombinacija najfalseto Lane i 80s white housea kakav je Dr Robert realizovao na singlu Wait sa Kym Mazelle). Uticaj U2 je očigledan. Iako biste vi pre rekli Coldplay. Rick Rubin ko-producirao! American je najbliže fileru na ovom izdanju pre svega zbog toga što su svi "delrejasti" momenti podjednako istaknuti i možda je pesmu najbolje prihvatiti kao autosubverziju ili samoironizaciju, Lane ili "američkog". Cola, (i meni na ovom setu verovatno najdraža, a nije obrada Sisters Of Mercy) Body Electric, Blue Velvet i Gods and Monsters vrzmaju se po nešto gotskijem terenu nego što nas je Lana navikla. Cola u nekim trenucima podseća na Lullaby od The Cure u Princeovoj verziji. Ako zavirite iza kulisa ove verzije Blue Velvet ona plaši svojim (pre)savršenim dimenzijama.
Ne znam zašto je Paradise EP realizovan kao EP- ima devet pesama što je u odnosu na neka današnja izdanja i brojem i kvalitetom dovoljno za normalan album, ali je daleko pogubnije što se/će se na njega gledati kao na prirepak Born To Die, realizovan da pred Božić pospeši njegovu prodaju u novom deluks izdanju. Paradise EP je bolji, lepši i više Lanin nego Born To Die.
Naravno, vi imate pravo da tražite neki drugi ukus.
SELEKTAH: Jebeš objektivnost, it's Lana Del Rey! 10/10
ah da ti voliš ovakve ribe. i najzad 10 ka ..i to da docekam da vidim . respect ...
ReplyDeletemeni licno ona onako lici suvise kalkulisano .
I approve this message.
ReplyDeletehaha, slatko me je nasmejala ova oda radosti ;))
ReplyDeletezapravo je sasvim tacno, uz basove i baritone imali bi jedan socan american gothic. frapantno!! svasta mudro ima ovde da se procita, kudos to you!