RIHANNA - Unapologetic (Def Jam)

I u dobru i u zlu

Rihanni bi se sigurno dopao Klip. Toliko o tome.

Sedmi album stiže jedva godinu dana nakon prethodnog, baš kao i onaj pre njega, i onaj pre njega, a možda i onaj pre njega. Strategija je jasna: biti ne-isti, biti prisutan, biti samo svoj. Nekada davno zvezde su tako živele od svog posla, a tek mnogo kasnije moglo im se i da po par godina ne snimaju ništa. Rihanna je očigledno izračunala da joj se ovako više isplati. Moje mišljenje je da u percepciji javnosti ona egzistira samo kao izbacivač singlova koji su vazda veći ili manji hitovi, ali hitovi. Nisam siguran koliko je ona interesantna kao album izvođač, a cifre o prodavanosti istih direktno su povezane sa količinom i jačinom hitova. Sa uvedenom praksom od jednog albuma godišnje Rihanna praktično usaglašava dinamiku muzičke kreativnosti sa onom koja vlada u fashion industriji. Svake godine treba izaći sa nečim novim, zadržati nešto staro ("klasično"), ali i uvesti nešto novo ("radikalnije"). Zato o novom Rihanninom albumu treba govoriti kao o nečemu što joj stoji dobro ili loše odnosno kao o nečemu što je dobro ili loše po mejnstrim scenu koju ona okupira.

Nakon nekoliko preslušavanja mogu da kažem da (nepotrebno provocirajuće naslovljeni) Unapologetic zvuči bolje nego Talk Talk Talk, ima više hitova i uprkos činjenici da se vrzma među istim "kreatorima" kao i prošli put deluje svežije. Možda navodno što je "ličniji". Možda zato što Rihanna ovaj put sa malo više emocija brani svoje pravo da brani koga je već izabrala da brani.

Od stare ekipe tu su StarGate, Chase & Status i The-Dream (koji je verovatno producirao dve najbolje stvari na albumu). Od nove ekipe svakako je trebalo prvo polomiti ruke i noge Davidu Guetti zbog prebednog pokušaja da svom bekspirijans hausu da dabstep tvist (u Phresh On The Runway i Right Now) i tako se predloži za još jednu rundu demoliranja američkog r'n'b-ija. Nesrećni dabstep, ovaj put u Skrillexičnoj zamisli Ighile sačekuje nas i u bezumnom dabstep pokušaju kreiranja arena-balade u What Now. Isto važi i za mučeni StarGate-ov pokušaj sa Lost In Paradise koji nije ništa drugo do neuspeo pokušaj razbijačke pop himne kakva je bila Only Girl In The World. Novi Muse očigledno ima fanove u Americi. Na deluks izdanju posle ove pesme sledi vam solidan post-2010-Coldplay pobačaj u autokontemplativnoj Half Of Me. Jedini primer dobrog silovanja dabstepa nalazi se u budućem klupskom bengeru (da ga testiram 14. decembra na splavu 20/44?) Jump u kome su Chase & Status zajedno sa StarGateom i par delova Ginuwineovog megahita Pony pokazali da se Rihanna i seks teško razdvajaju.

Na prvo slušanje ja sam zavoleo Numb (fičering Eminem) koja ima efektan i defanzivno osmišljen refren i sooooo 80s polu-baladu Love Without Tragedy/ Mother Mary (The-Dreamova produkcija) koja mi već sada deluje kao da će naći mesto na toliko željenom Greatest Hits setu. U drugom krugu simpatije su pokupile old-skul balada Stay (sa Mikky Ekkom) za koju se negde u Holivudu upravo snima viskobudžetni "kraj filma", kao i duet sa youknowwho-om u Nobody's Business koji me na pogrešan način podsetio na to koliko je Whitney volela Bobby-ja. A ovaj džordžmajklovski pophaus i zvuči kao nešto što bi Clive Davis izabrao za pokojnu Whitney, i jedino u toj verziji ova stvar bi jedino mogla da zvuči bolje. Otprilike u istoj kvalitet/tempo ravni je i aktuelni singl Diamonds kojim su se StarGate daleko više proslavili izbacujući Riri u prvi plan, a bez prdećih basova.

Unapologetic ovaj put ima temu, njegova autorka deluje angažovanije nego pre, čak možemo govoriti i o dominirajućem produkcijskom stilu (mahom sve ono što ne valja), ali Rihanna i dalje nema želju da oko sebe okupi pesme, kao Beyonce na 4, i proba da se pozicionira i kao umetnik/autor, a ne samo izvođač. Ako sam ovo već pre pisao, to znači da sam i pre ovoga znao da sam u pravu.

SELEKTAH: 7/10