Ako Evropa ovako nastavi o čemu će zemlje trećeg i četvrtog sveta i Srbija snimati filmove?
Priče o malim ljudima. Volim kada su u pitanju zaista mali ljudi. Ne veći od 60ak centimetara. I ne volim kada mi se umesto njih podvaljuju deca da bi priče ostale "male".
Ne volim ni ovaj film nešto naročito. I ne znam šta hoće od mene? Da poverujem da je u Švici loše?! Pa da stvarno jeste ne bi već četvrta generacija Srbalja odlazila tamo na studije. Možda ja imam pogrešnu predstavu o ovoj večito nezavisnoj zemlji, pa Ursula Meier pokušava da slici Švajcarske kao najpolicijskije od svih zemalja u kojoj je sve kao na omotu Milke razbije makar ram. A pri tome ovu zemlju ne sagledava kroz sudbine nekih izbeglica, dođoša ili Albanaca, već kroz živote dvoje čistokrvnih Švajcaraca (šta god to bilo).
Ursulu Meier sam zapamtio po filmu Home u kome Isabelle Hupert igra majku "sasvim obične porodice" čiji život se menja kada autoput koji prolazi tik uz njihovu kuću proradi nakon što je desetak godina bio napušten (upitanju je bila nenamerna alegorija Srbije devedesetih khm khm...). Mislim da je ideja bila mnogo bizarnija od egzekucije, a to nisam očekivao, kao što to ne očekujem ni od jednog filma u kome Isabelle glumi.
U L'enfant d'un haut (Dete sa vrha ili Dete vrha, jel, francuzi, šta bi bilo pravilnije?), ili kako je preveden u ostatku nešvajcarskog sveta kao Sister (baš kao i na predstojećem Festivalu autorskijeg filma), je manje egzibicionistička priča. U pitanju je socijalna drama koja na svaki način (vizuelno, tematski, idejno) duguje puno toga braći Dardenne, ali njene korene možemo naći i u većini filmova "malih kinematografija" koje su uspele da se dokopaju nekog od viđenijih festivala. Autorskijeg filma.
U srcu naše priče je dečak Simon koji živi zajedno sa odraslom sestrom u jednoj ogavnoj, blokovskoj višespratnici podno popularnog švajcarskog skijališta. Njihov stan nema kupatilo s obzirom da oboje nužde napolju u blizini zgrade. To treba da vam govori ko su i šta su. Prema jednoj Simonovoj priči, za koju ćemo nakon tvista saznati da je lažna, roditelji su im stradali u automobilskoj nesreći. Ona se bavi blejanjem, možda i prostitucijom, a on, siroma', svakoga dana odlazi do skijališta gde na razrađene i utabane načine krade svu moguću skijašku opremu koju potom prodaje deci ispred svoje zgrade i drugim zainteresovanim. Na taj način njih dvoje preživljavaju.
Najviše od svega mi se dopala Ursulina Švajcarska. Od pomena bilo kakve idile ima samo jedan lep i sunčan kadar skijaša i snoubordaša niz padinu. Sve ostalo je blato, zadnji ulazi hotela, olupane kasete za držanje stvari, treći svet na privremenom radu u Švici, ružni ljudi i pocepane čarape na vrhovima prstiju. Ova Švajcarska izgleda, pretpostavljam, kao posleratno okruženje Jahorine.
Dopao mi se i Ursulin način da u dečakove ilegalne aktivnosti unese nekakav tomsojerovski šarm, da ih tretira benigno, ali ostajući u svetu u kome mali-veliki Simon razume šta radi, kao i da to sve radi jer je "man of the house" koji nema drugog izbora. To otvara prostor da ga zagrlimo.
Nije mi se dopao njegov love-hate odnos sa sestrom, ta neizrečena mržnja i neiskaziva ljubav, koja postaje još jasnija nakon efektno plasiranog, ali, ipak, nepotrebnog tvista. Koji po mom mišljenju ne unosi puno toga novog u to kako njihov odnos već izgleda tj kakav je on zapravo. On sa njom deli život. To je istina.
Još manje mi se dopalo gostovanje Gillian Anderson, čije glumačko prisustvo višestruko uznemiruje percepciju drame, jer sve vreme očekujemo da će ona biti "neko bitan". A ne bude. Bude samo glup znak da nam se kaže nešto o Simonu. Divnom dečaku.
Iako ih ne volim, kod braće Dardenne volim što teme kojima se bave, i koliko god njihov potencijal za sve oblike emo-eksplotejšna bio, filtriraju na hladan i distanciran način, jureći pravdu, moralnu raspravu, filozofski smisao, a ne zadihana tela i uzavrela srca svojih junaka. Urusula ne zna šta bi. Ona svakako ne želi toplu ljudsku priču, a ipak ju je na kraju napravila. Ona bi da socijalno izdigne na egzistencijalno, ali u tome ne uspeva.
Konačno, kod Urusule (za razliku od Dardennovih) nema priče. Imamo insert iz života, koji nas čak ne uverava ni da je jedan od mnogih ili onaj- različitih od svih prethodnih. Zavirili smo, videli nešto i nastavili dalje, kao svi oni koji se nećkaju da li da kupe ukradene skije od Simona.
SELEKTAH: 3plus/10
Priče o malim ljudima. Volim kada su u pitanju zaista mali ljudi. Ne veći od 60ak centimetara. I ne volim kada mi se umesto njih podvaljuju deca da bi priče ostale "male".
Ne volim ni ovaj film nešto naročito. I ne znam šta hoće od mene? Da poverujem da je u Švici loše?! Pa da stvarno jeste ne bi već četvrta generacija Srbalja odlazila tamo na studije. Možda ja imam pogrešnu predstavu o ovoj večito nezavisnoj zemlji, pa Ursula Meier pokušava da slici Švajcarske kao najpolicijskije od svih zemalja u kojoj je sve kao na omotu Milke razbije makar ram. A pri tome ovu zemlju ne sagledava kroz sudbine nekih izbeglica, dođoša ili Albanaca, već kroz živote dvoje čistokrvnih Švajcaraca (šta god to bilo).
Ursulu Meier sam zapamtio po filmu Home u kome Isabelle Hupert igra majku "sasvim obične porodice" čiji život se menja kada autoput koji prolazi tik uz njihovu kuću proradi nakon što je desetak godina bio napušten (upitanju je bila nenamerna alegorija Srbije devedesetih khm khm...). Mislim da je ideja bila mnogo bizarnija od egzekucije, a to nisam očekivao, kao što to ne očekujem ni od jednog filma u kome Isabelle glumi.
U L'enfant d'un haut (Dete sa vrha ili Dete vrha, jel, francuzi, šta bi bilo pravilnije?), ili kako je preveden u ostatku nešvajcarskog sveta kao Sister (baš kao i na predstojećem Festivalu autorskijeg filma), je manje egzibicionistička priča. U pitanju je socijalna drama koja na svaki način (vizuelno, tematski, idejno) duguje puno toga braći Dardenne, ali njene korene možemo naći i u većini filmova "malih kinematografija" koje su uspele da se dokopaju nekog od viđenijih festivala. Autorskijeg filma.
U srcu naše priče je dečak Simon koji živi zajedno sa odraslom sestrom u jednoj ogavnoj, blokovskoj višespratnici podno popularnog švajcarskog skijališta. Njihov stan nema kupatilo s obzirom da oboje nužde napolju u blizini zgrade. To treba da vam govori ko su i šta su. Prema jednoj Simonovoj priči, za koju ćemo nakon tvista saznati da je lažna, roditelji su im stradali u automobilskoj nesreći. Ona se bavi blejanjem, možda i prostitucijom, a on, siroma', svakoga dana odlazi do skijališta gde na razrađene i utabane načine krade svu moguću skijašku opremu koju potom prodaje deci ispred svoje zgrade i drugim zainteresovanim. Na taj način njih dvoje preživljavaju.
Najviše od svega mi se dopala Ursulina Švajcarska. Od pomena bilo kakve idile ima samo jedan lep i sunčan kadar skijaša i snoubordaša niz padinu. Sve ostalo je blato, zadnji ulazi hotela, olupane kasete za držanje stvari, treći svet na privremenom radu u Švici, ružni ljudi i pocepane čarape na vrhovima prstiju. Ova Švajcarska izgleda, pretpostavljam, kao posleratno okruženje Jahorine.
Dopao mi se i Ursulin način da u dečakove ilegalne aktivnosti unese nekakav tomsojerovski šarm, da ih tretira benigno, ali ostajući u svetu u kome mali-veliki Simon razume šta radi, kao i da to sve radi jer je "man of the house" koji nema drugog izbora. To otvara prostor da ga zagrlimo.
Nije mi se dopao njegov love-hate odnos sa sestrom, ta neizrečena mržnja i neiskaziva ljubav, koja postaje još jasnija nakon efektno plasiranog, ali, ipak, nepotrebnog tvista. Koji po mom mišljenju ne unosi puno toga novog u to kako njihov odnos već izgleda tj kakav je on zapravo. On sa njom deli život. To je istina.
Još manje mi se dopalo gostovanje Gillian Anderson, čije glumačko prisustvo višestruko uznemiruje percepciju drame, jer sve vreme očekujemo da će ona biti "neko bitan". A ne bude. Bude samo glup znak da nam se kaže nešto o Simonu. Divnom dečaku.
Iako ih ne volim, kod braće Dardenne volim što teme kojima se bave, i koliko god njihov potencijal za sve oblike emo-eksplotejšna bio, filtriraju na hladan i distanciran način, jureći pravdu, moralnu raspravu, filozofski smisao, a ne zadihana tela i uzavrela srca svojih junaka. Urusula ne zna šta bi. Ona svakako ne želi toplu ljudsku priču, a ipak ju je na kraju napravila. Ona bi da socijalno izdigne na egzistencijalno, ali u tome ne uspeva.
Konačno, kod Urusule (za razliku od Dardennovih) nema priče. Imamo insert iz života, koji nas čak ne uverava ni da je jedan od mnogih ili onaj- različitih od svih prethodnih. Zavirili smo, videli nešto i nastavili dalje, kao svi oni koji se nećkaju da li da kupe ukradene skije od Simona.
SELEKTAH: 3plus/10
Ja sam primetio da svi rade osim "Sestre"
ReplyDelete