Ima ta teorija kako nakon trećeg dela franšiza neminovno počinje da se davi u samoj sebi
Paranormal Activity, kao koncept, verovatno drži zlatni gral horora- stvarni snimci onoga što se dešava u ukletoj kući. Navodnike možete da stavite na skoro sve reči u toj rečenici. Paranormal Activity prikazuje sve ono od čega strepimo kad nas muka natera da u gluvo doba noći po mrklom mraku odbauljamo do klonje i sva njena privlačnost potiče od toga što jeza horora nikada nije bila bliža "običnim ljudima" i njihovim najbanalnijim navikama. Horor PA je preko "find footage"-a uparen sa svim elementima (mislim na tehnologiju pre svega) koji čine naš život, on preko njih stiže do nas, mi smo njime okruženi, on računa sa našom radoznalošću, sa našom potrebom da se uplašimo, da proverimo da li su stotine (ne)odgledanih horor filmova "samo film" ili tu možda ima neke istine.
S jedne strane isti ljudi koji su radili PA3 (ko-autori dokumentarca Catfish, Henry Joost i Ariel Schulman) tražili su načina da osveže načine do kojih će tipizovani horor franšize ovaj put stići do nas, ali su sa druge nepotrebno i poprilično bedno pokušali da PA4 uobliče kao tipičnu filmsku horor epizodu.
I ovaj put imamo standardnu porodicu, s tim što je aspekat s roditelja (odraslih) pomeren na decu. Glavna akterka PA4 je tinejdžerka koja zajedno sa svojim momkom sate provodi na Skajpu (pretpostavljam) čime je otvoren prostor da gledamo sve ono što se dešava iza nje, kao i za to da njen momak, upućen u moderne tehnologije, postavi vizuelni "surround" unutar cele kuće uz par zanimljivih, novih momenata (tačkasti efekat neke igrice preko koga je moguće videti i kretanje duhova). Pored toga što tinejdžeri uvode nova sredstva za snimanje (telefon i kompjuter), oni donose i dinamičan odnos prema "mogućnost straha", s jedne strane previše kul da bi ga priznali i s blago ironičnim odnosom prema njemu, a s druge kao deca oni imaju daleko iskrenije i efektnije reakcije na njega, jednom kad se uplaše. I to je ono što je dobro.
Ono što je isto kao pre jeste repriza noćnih i dnevnih snimaka divljanja telekinezom potkovanih duhova, manje-više isti ambijent kalifornijske jednospratnice kao i pre. Čini mi se da bukvalno nije napravljen nikakav napor ni u razmišljanju da se radnja makar prebaci u neko drugo godišnje doba, ako ne već u drugačiju kuću, drugu zemlju, među drugačiji socijalni soj... Svu tu monotonost nepokretne imovine prati umor i neinspirisanost one pokretne - junaci i dalje idu tamo gde bi bilo nelogično da idu, i dalje moraju da prođu kroz gradaciju dešavanja da bi u njih poverovali, dok ih čak ni najverovatnija dešavanja ne uveravaju da treba da spakaju stvari i otpale. Ili makar to probaju da urade.
Ono što je lošije nego pre i što mislim da nije dobar pravac za razvijanje PA franšize jeste pokušaj njenog kontekstualizovanja u narativ koji pre deluje pod filmskim/dramskim zakonitostima, nego kao "spaseno parčence" nekog slučajno (dobro, namerno!) snimljenog materijala. Pre početka naše priče imamo intro koji obezbeđuje genezu horora i objašnjava dešavanja, potom uvodi se Omen-dete koje treba da generiše dodatnu jezu, ali zapravo samo komplikuje tj dovodi u pitanje verovatnost događaja koje pratimo (mama u bolnici, da bi Robbie mogao da dođe kod Wyatta), jer nije postojao način da se snima po Robbie-jevoj kući gde bi Wyattov boravak (na sleepoverima, recimo) bio daleko logičniji. Konačno, repriza veštica ovaj put prikazanih u svojoj animalnoj CGI transformaciji u potpunosti ruši "možda jeste-možda nije" premisu franšize i survava je u nepregledno more indi B-horora koji svoju pripadnost žanru na kraju moraju da dokažu pokleknućem u njegove ofucane klišee.
Mislim da je najbolje da se pravimo da Paranormal Activity 4 uopšte ne postoji.
SELEKTAH: 2minus/10
Paranormal Activity, kao koncept, verovatno drži zlatni gral horora- stvarni snimci onoga što se dešava u ukletoj kući. Navodnike možete da stavite na skoro sve reči u toj rečenici. Paranormal Activity prikazuje sve ono od čega strepimo kad nas muka natera da u gluvo doba noći po mrklom mraku odbauljamo do klonje i sva njena privlačnost potiče od toga što jeza horora nikada nije bila bliža "običnim ljudima" i njihovim najbanalnijim navikama. Horor PA je preko "find footage"-a uparen sa svim elementima (mislim na tehnologiju pre svega) koji čine naš život, on preko njih stiže do nas, mi smo njime okruženi, on računa sa našom radoznalošću, sa našom potrebom da se uplašimo, da proverimo da li su stotine (ne)odgledanih horor filmova "samo film" ili tu možda ima neke istine.
S jedne strane isti ljudi koji su radili PA3 (ko-autori dokumentarca Catfish, Henry Joost i Ariel Schulman) tražili su načina da osveže načine do kojih će tipizovani horor franšize ovaj put stići do nas, ali su sa druge nepotrebno i poprilično bedno pokušali da PA4 uobliče kao tipičnu filmsku horor epizodu.
I ovaj put imamo standardnu porodicu, s tim što je aspekat s roditelja (odraslih) pomeren na decu. Glavna akterka PA4 je tinejdžerka koja zajedno sa svojim momkom sate provodi na Skajpu (pretpostavljam) čime je otvoren prostor da gledamo sve ono što se dešava iza nje, kao i za to da njen momak, upućen u moderne tehnologije, postavi vizuelni "surround" unutar cele kuće uz par zanimljivih, novih momenata (tačkasti efekat neke igrice preko koga je moguće videti i kretanje duhova). Pored toga što tinejdžeri uvode nova sredstva za snimanje (telefon i kompjuter), oni donose i dinamičan odnos prema "mogućnost straha", s jedne strane previše kul da bi ga priznali i s blago ironičnim odnosom prema njemu, a s druge kao deca oni imaju daleko iskrenije i efektnije reakcije na njega, jednom kad se uplaše. I to je ono što je dobro.
Ono što je isto kao pre jeste repriza noćnih i dnevnih snimaka divljanja telekinezom potkovanih duhova, manje-više isti ambijent kalifornijske jednospratnice kao i pre. Čini mi se da bukvalno nije napravljen nikakav napor ni u razmišljanju da se radnja makar prebaci u neko drugo godišnje doba, ako ne već u drugačiju kuću, drugu zemlju, među drugačiji socijalni soj... Svu tu monotonost nepokretne imovine prati umor i neinspirisanost one pokretne - junaci i dalje idu tamo gde bi bilo nelogično da idu, i dalje moraju da prođu kroz gradaciju dešavanja da bi u njih poverovali, dok ih čak ni najverovatnija dešavanja ne uveravaju da treba da spakaju stvari i otpale. Ili makar to probaju da urade.
Ono što je lošije nego pre i što mislim da nije dobar pravac za razvijanje PA franšize jeste pokušaj njenog kontekstualizovanja u narativ koji pre deluje pod filmskim/dramskim zakonitostima, nego kao "spaseno parčence" nekog slučajno (dobro, namerno!) snimljenog materijala. Pre početka naše priče imamo intro koji obezbeđuje genezu horora i objašnjava dešavanja, potom uvodi se Omen-dete koje treba da generiše dodatnu jezu, ali zapravo samo komplikuje tj dovodi u pitanje verovatnost događaja koje pratimo (mama u bolnici, da bi Robbie mogao da dođe kod Wyatta), jer nije postojao način da se snima po Robbie-jevoj kući gde bi Wyattov boravak (na sleepoverima, recimo) bio daleko logičniji. Konačno, repriza veštica ovaj put prikazanih u svojoj animalnoj CGI transformaciji u potpunosti ruši "možda jeste-možda nije" premisu franšize i survava je u nepregledno more indi B-horora koji svoju pripadnost žanru na kraju moraju da dokažu pokleknućem u njegove ofucane klišee.
Mislim da je najbolje da se pravimo da Paranormal Activity 4 uopšte ne postoji.
SELEKTAH: 2minus/10
Uh, kada bi ovaj nastavak bio upola dobar kao ovaj komentar, sa zadovoljstvom bih otisao mozda i u bioskop (iako bih verovatnije sacekao pojavu dobre kopije za kucnu varijantu gledanja)...plasio sam se ovakvog komentara ali i sufiksa 4 i izgleda da je to bilo opravdano. Zahvaljujem na podeljenom iskustvu,
ReplyDeleteSasa