Neumoljiva lakoća postojanja
Nedavno sam (po prvi put u životu) gledao Ozuov Tokyo Story (koji je u nedavnom izboru magazina Sight And Sound izabran za treći najbolji film svih vremena). Možda sam na projekciju stigao sa kojih sedamdeset godina zakašnjenja, možda sam u međuvremenu gledao previše filmova na koje je ovaj film uticao (među njima i božanstveni Koreedin Even If You Walk And Walk) pa zato nisam bio impresioniran i nisam baš shvatio šta ga čini toooliko velikim filmom. To je jedna sasvim obična priča o starim roditeljima koji po prvi put posećuju svoju decu u Tokiju- melodramatična, nostalgična, sa nežnom mešavinom života i smrti, uz puno detalja koji naslućuju sporedne sudbine, malčice moralizatorska, realistička... Nešto kao Čehov u Japanu.
A Simple Life, prvi film kineske veteranke Ann Hui koji sam gledao u životu (a ima ih još 27!), deluje kao omaž/varijacija/nastavak te priče. Ah Tao izgubila je oca kao mala devojčica, nakon čega ju je majka (pro)dala u Hong Kong kod bogate porodice u kojoj ova provodi šezdeset (!) godina u vernoj službi. Nakon što preživi moždani udar ona odulučuje da se penzioniše i preseli u starački dom, a brigu o njoj preuzima filmski producent Roger, kod koga je službovala poslednjih godina i koga je praktično, baš kao i njegovu braću i sestre, podizala od malena.
Nakon četrdesetak minuta ovog filma rekao sam Žozefini- ovo do sada je bilo skoro savršeno. Hui, koja i sama ima godina koliko i njena glavna junakinja, očigledno je ispekla zanat posmatranja ljudi i već kroz nekoliko uvodnih scena dvoje glavnih protagonista živi su ispred nas do najsitnijih detalja. Ah Tao je vredna, požrtvovana, poštena, jedna od onih što znaju šta je dobro za druge. Roger je pomalo narcisoidan (možda i closeted gay), hladan, disciplinovan, uredan, dečak. Hui nas prvo navodi da pomislimo da ima nečeg pomalo neprijateljskog, hladnog, nipodaštavajućeg u njegovom odnosu prema njoj i nečega pomalo podaničkog u njenom kućnopomoćnisanju, ali kad smrt kucne na vrata sve to počinje da dolazi na svoje mesto otkrivajući jedan velelepan "thank you note" jednoj ženi.
A Simple Life je neverovatno plemenit i neverovatno kosmopolitski film. Ono što ga čini čudesnim jeste činjenica da deluje uverljivo, da nije suvoparan i patetičan, nametljiv i poučan. Sva njegova filozofija dolazi iz poruke- vidite da nije teško, iako može da bude. U drugoj polovini filma Hui je možda malo preterala sa količinom nedvosmisleno lepog ponašanja prema staroj pomoćnici (kad su u pitanju Rogerova braća i sestre), ali je našla načina da opravda dobar deo toga (Rogerova majka kroz domaćicu vidi i sopstveni kraj, dok su humor i zajebancija odgovarajuće sredstvo da se i Rogerovi prijatelji zahvale na dvorenju koje im je Ah Tao priređivala kad su svraćali kod Rogera). Ono što je posebno lepo jeste što i sama Ah Tao dobija priliku da vidi da je njen život i način na koji ga je provela imao smisla, tj da lepo ume lepim da se vraća. Najteža od svih lekcija, znam.
Hui vanserijski precizno odeva svoje junake (poigravanje sa Rogerovim stilom), osmišljava njihov životni prostor (obratite pažnju na milje na Rogerovom trosedu, kao i kada je on tu, a kada nije), dok je odabrani starački dom zlokobno okupljalište poluzaboravljenih duša. Međutim, on ne izgleda kao kuća na kraju sela, već kao filijala neke banke ugurana između par stambenih zgrada u sasvim običnoj honkoškoj ulici. On nije skrajnut, on je tu, i dalje deo svega. Svaki od stanovnika doma predstavlja jednu od mogućih sudbina koje je Ah Tao izbegla, i ona posmatrajući sve to shvata da njen život nije bio samo pranje i peglanje. Taj momenat posmatranja- Ah Tao koja posmatra svoje saborce pred poslednjim tunelom, Roger posmatra sudbine u domu i suočava se sa životom koji je daleko od momačkih zabava u kojima on uživa, njegova majka kroz Ah Tao počinje da sabira i svoje životne učinke. Svi nekako preispituju svoje službe, kao i kome su one učinile dobro. Ako tražite dobre hrišćane u ovom filmu ih ima dosta, a da bog ili crkva nisu ni spomenuti. Samo kažem.
Ako se osećate izgubljenim, ako mislite da ste sasvim sami, ako ste izgubili svaku nadu, pogledajte A Simple Life. Iza svakog života krije se još jedan koji ima svašta da kaže o vašem.
SELEKTAH: 9/10
Nedavno sam (po prvi put u životu) gledao Ozuov Tokyo Story (koji je u nedavnom izboru magazina Sight And Sound izabran za treći najbolji film svih vremena). Možda sam na projekciju stigao sa kojih sedamdeset godina zakašnjenja, možda sam u međuvremenu gledao previše filmova na koje je ovaj film uticao (među njima i božanstveni Koreedin Even If You Walk And Walk) pa zato nisam bio impresioniran i nisam baš shvatio šta ga čini toooliko velikim filmom. To je jedna sasvim obična priča o starim roditeljima koji po prvi put posećuju svoju decu u Tokiju- melodramatična, nostalgična, sa nežnom mešavinom života i smrti, uz puno detalja koji naslućuju sporedne sudbine, malčice moralizatorska, realistička... Nešto kao Čehov u Japanu.
A Simple Life, prvi film kineske veteranke Ann Hui koji sam gledao u životu (a ima ih još 27!), deluje kao omaž/varijacija/nastavak te priče. Ah Tao izgubila je oca kao mala devojčica, nakon čega ju je majka (pro)dala u Hong Kong kod bogate porodice u kojoj ova provodi šezdeset (!) godina u vernoj službi. Nakon što preživi moždani udar ona odulučuje da se penzioniše i preseli u starački dom, a brigu o njoj preuzima filmski producent Roger, kod koga je službovala poslednjih godina i koga je praktično, baš kao i njegovu braću i sestre, podizala od malena.
Nakon četrdesetak minuta ovog filma rekao sam Žozefini- ovo do sada je bilo skoro savršeno. Hui, koja i sama ima godina koliko i njena glavna junakinja, očigledno je ispekla zanat posmatranja ljudi i već kroz nekoliko uvodnih scena dvoje glavnih protagonista živi su ispred nas do najsitnijih detalja. Ah Tao je vredna, požrtvovana, poštena, jedna od onih što znaju šta je dobro za druge. Roger je pomalo narcisoidan (možda i closeted gay), hladan, disciplinovan, uredan, dečak. Hui nas prvo navodi da pomislimo da ima nečeg pomalo neprijateljskog, hladnog, nipodaštavajućeg u njegovom odnosu prema njoj i nečega pomalo podaničkog u njenom kućnopomoćnisanju, ali kad smrt kucne na vrata sve to počinje da dolazi na svoje mesto otkrivajući jedan velelepan "thank you note" jednoj ženi.
A Simple Life je neverovatno plemenit i neverovatno kosmopolitski film. Ono što ga čini čudesnim jeste činjenica da deluje uverljivo, da nije suvoparan i patetičan, nametljiv i poučan. Sva njegova filozofija dolazi iz poruke- vidite da nije teško, iako može da bude. U drugoj polovini filma Hui je možda malo preterala sa količinom nedvosmisleno lepog ponašanja prema staroj pomoćnici (kad su u pitanju Rogerova braća i sestre), ali je našla načina da opravda dobar deo toga (Rogerova majka kroz domaćicu vidi i sopstveni kraj, dok su humor i zajebancija odgovarajuće sredstvo da se i Rogerovi prijatelji zahvale na dvorenju koje im je Ah Tao priređivala kad su svraćali kod Rogera). Ono što je posebno lepo jeste što i sama Ah Tao dobija priliku da vidi da je njen život i način na koji ga je provela imao smisla, tj da lepo ume lepim da se vraća. Najteža od svih lekcija, znam.
Hui vanserijski precizno odeva svoje junake (poigravanje sa Rogerovim stilom), osmišljava njihov životni prostor (obratite pažnju na milje na Rogerovom trosedu, kao i kada je on tu, a kada nije), dok je odabrani starački dom zlokobno okupljalište poluzaboravljenih duša. Međutim, on ne izgleda kao kuća na kraju sela, već kao filijala neke banke ugurana između par stambenih zgrada u sasvim običnoj honkoškoj ulici. On nije skrajnut, on je tu, i dalje deo svega. Svaki od stanovnika doma predstavlja jednu od mogućih sudbina koje je Ah Tao izbegla, i ona posmatrajući sve to shvata da njen život nije bio samo pranje i peglanje. Taj momenat posmatranja- Ah Tao koja posmatra svoje saborce pred poslednjim tunelom, Roger posmatra sudbine u domu i suočava se sa životom koji je daleko od momačkih zabava u kojima on uživa, njegova majka kroz Ah Tao počinje da sabira i svoje životne učinke. Svi nekako preispituju svoje službe, kao i kome su one učinile dobro. Ako tražite dobre hrišćane u ovom filmu ih ima dosta, a da bog ili crkva nisu ni spomenuti. Samo kažem.
Ako se osećate izgubljenim, ako mislite da ste sasvim sami, ako ste izgubili svaku nadu, pogledajte A Simple Life. Iza svakog života krije se još jedan koji ima svašta da kaže o vašem.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment