Šta tačno radi reditelj kada režira po svom scenariju sem što misli da kara scenaristu baš kako ovaj voli?
Pogledajte ovaj prelepi promo plakat za Apichatpong Weerasethakulovog (u nastavku samo AW iz očiglednih razloga) kanskog pobednika Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives. Gledao sam taj film i kad se pojavio čubaka iz pakla pomislio sam da je to najbolji film IKADA! Nažalost, AW nije učinio mnogo da taj moj utisak poživi i desetak minuta. Tu i tamo mogu da kažem da sam ponešto razumeo iz tog filma, ali u celini moj mozak je doživeo frontalni sudar. Koji mu nije prijao. Ostala je samo želja da se pogleda još neki film ovog tajlandskog reditelja. I tako i bi.
I tako i bi.
Syndromes And A Century. Trebalo je, barem, naslov da me odvrati, ako ne od gledanja ovog filma, ono barem od pomisli da ću tek ovde nešto razumeti tj da je tek ovde neko nešto zamislio da se razume.
Priznajem još u toku filma otišao sam na metacritic da pročitam par recenzija, čisto da ne mislim da sam lud i da pre kraja "pohvatam koju" da ne ispadne da sam film gledao kao krava Miroovo platno. U recenzijama sam saznao da je sasvim OK da ništa ne razumem, kao i da je super što je reditelj podelio pres materijal pre projekcije filma, pa su skoro svi kritičari posle mogli da pišu da kao nije ni bitno da li znamo šta je AW hteo (to je njegova fiks-priča o tome kako su se upoznali njegovi roditelji), već treba da se prepustimo filmu.
AW nije sklon vizuelnim čudesima kao Terence Malick. Njegov film izgleda ružno, podjednako između četiri zida i na otvorenom. To napominjem, jer mi je predloženo da mu se prepustim.
AW i nema neke glumce, ili su meni tajne (dramske) kulture ostale neprikazane. A ni ti glumci nemaju bog zna šta da glume. Film, istina obećavajuće počinje- sa nekakvim redovnim intervjuem lekara koji obavlja drugi lekar(ka). Glumci se obraćaju kameri i mi ne znamo odmah o čemu se radi. Potom shvatamo da je "neki tip koji se tu muva" zaljubljen u lekarku i to joj saopštava. Potom ona počinje da mu priča kako ju je muvao neki farmer. Ni u jednom ni u drugom segmentu nema posebno zanimljivih momenata, ni na planu priče, ni psihologije, ni režije (osim ako očajnički ne želite da ovde vidite nešto post-Antonionijevsko što je meni promaklo). Nešto od psihologije samog podnebnlja dolazi u vidu satirične scene sa budističkim monahom koji traži načina da se dokopa pilula za spavanje.
Nakon toga, film počinje iz početka, iz drugih uglova, sa nešto izmenjenom dijalog listom. Više ne pratimo lekarku koja je intervjuisala, već njega koji je bio intervjuisan. Nalazimo se u nekoj sajbermodernoj bolnici, potom u hodnicima susrećemo pacijente koji igraju tenis sa vratima, mnogi ljudi imaju pomagala, neka lekarka počinje da leči nekog mladića homeopatskim metodom i taman kad sam pomislio da će mi pozliti od ovog elsidizovanog Lost Highway momenta AW pušta sve balone i film postaje nekakva mešavina dokumentarca o aktivnostima ljudi na Tajlandu i trećerazredne realizacije Malickove ideje da "planetu treba pustiti da nam sama govori".
Ne vidim poentu filma koji do ove mere muči gledaoca simbolima i dekodiranjem, nema šanse da će se iko prepustiti ovom filmu, delom i zbog toga što neće imati u čemu da uživa. Syndromes and a Century (i dalje nemam pojma zašto se ovako zove) je bezumna sprdačina.
SELEKTAH: 1/10
Pogledajte ovaj prelepi promo plakat za Apichatpong Weerasethakulovog (u nastavku samo AW iz očiglednih razloga) kanskog pobednika Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives. Gledao sam taj film i kad se pojavio čubaka iz pakla pomislio sam da je to najbolji film IKADA! Nažalost, AW nije učinio mnogo da taj moj utisak poživi i desetak minuta. Tu i tamo mogu da kažem da sam ponešto razumeo iz tog filma, ali u celini moj mozak je doživeo frontalni sudar. Koji mu nije prijao. Ostala je samo želja da se pogleda još neki film ovog tajlandskog reditelja. I tako i bi.
I tako i bi.
Syndromes And A Century. Trebalo je, barem, naslov da me odvrati, ako ne od gledanja ovog filma, ono barem od pomisli da ću tek ovde nešto razumeti tj da je tek ovde neko nešto zamislio da se razume.
Priznajem još u toku filma otišao sam na metacritic da pročitam par recenzija, čisto da ne mislim da sam lud i da pre kraja "pohvatam koju" da ne ispadne da sam film gledao kao krava Miroovo platno. U recenzijama sam saznao da je sasvim OK da ništa ne razumem, kao i da je super što je reditelj podelio pres materijal pre projekcije filma, pa su skoro svi kritičari posle mogli da pišu da kao nije ni bitno da li znamo šta je AW hteo (to je njegova fiks-priča o tome kako su se upoznali njegovi roditelji), već treba da se prepustimo filmu.
AW nije sklon vizuelnim čudesima kao Terence Malick. Njegov film izgleda ružno, podjednako između četiri zida i na otvorenom. To napominjem, jer mi je predloženo da mu se prepustim.
AW i nema neke glumce, ili su meni tajne (dramske) kulture ostale neprikazane. A ni ti glumci nemaju bog zna šta da glume. Film, istina obećavajuće počinje- sa nekakvim redovnim intervjuem lekara koji obavlja drugi lekar(ka). Glumci se obraćaju kameri i mi ne znamo odmah o čemu se radi. Potom shvatamo da je "neki tip koji se tu muva" zaljubljen u lekarku i to joj saopštava. Potom ona počinje da mu priča kako ju je muvao neki farmer. Ni u jednom ni u drugom segmentu nema posebno zanimljivih momenata, ni na planu priče, ni psihologije, ni režije (osim ako očajnički ne želite da ovde vidite nešto post-Antonionijevsko što je meni promaklo). Nešto od psihologije samog podnebnlja dolazi u vidu satirične scene sa budističkim monahom koji traži načina da se dokopa pilula za spavanje.
Nakon toga, film počinje iz početka, iz drugih uglova, sa nešto izmenjenom dijalog listom. Više ne pratimo lekarku koja je intervjuisala, već njega koji je bio intervjuisan. Nalazimo se u nekoj sajbermodernoj bolnici, potom u hodnicima susrećemo pacijente koji igraju tenis sa vratima, mnogi ljudi imaju pomagala, neka lekarka počinje da leči nekog mladića homeopatskim metodom i taman kad sam pomislio da će mi pozliti od ovog elsidizovanog Lost Highway momenta AW pušta sve balone i film postaje nekakva mešavina dokumentarca o aktivnostima ljudi na Tajlandu i trećerazredne realizacije Malickove ideje da "planetu treba pustiti da nam sama govori".
Ne vidim poentu filma koji do ove mere muči gledaoca simbolima i dekodiranjem, nema šanse da će se iko prepustiti ovom filmu, delom i zbog toga što neće imati u čemu da uživa. Syndromes and a Century (i dalje nemam pojma zašto se ovako zove) je bezumna sprdačina.
SELEKTAH: 1/10
najgore filmsko sranje koje sam ikada pogledao
ReplyDeleteA Lost hajvej je najbolje filsko sranje koje sam ikada odgledao
ReplyDelete