Old Boy sreće svoju Mother
Gledanje nekih filmova prikazanih na FAF-u bila je prilika da se setim hiljade neodgledanih, ali i stotine drugih za koje više nisam siguran da li sam ih gledao, kao i o čemu se rade. Recimo, kada je u pitanju Kim Ki Duk, sećam se da sam u jednom trenutku naakumulirao brdo njegovih filmova i gledao nekoliko od njih, ali od svega sećam se samo jednog dečaka i jednog dede na nekom splavu i nekakve gužve koja se dešava na nekom trgu koji neko snima i neke žene koja možda jeste ubica, a možda jeste žrtva. Kako ovo ovde nisu akademske studije zabole me da kultivišem svoj rad u precizne naslove i prigodna komparativna prepričavanja. Bitno je da ja imam osećaj (koji samo vas može da vara), a to je da Kim Ki Duk nikada nije bio bliži "žanru" nego sa Pietom.
U istoj toj magli stoji mi i pročitani intervju sa njim (koji nikako ne mogu da izguguluje i podelim sa vama) u kome on priča kako mu je kao inspiracija za ovaj film poslužila Mikelanđelova "Pieta" (što je očigledno) tj pokušaj da se razume kakav bol je morao biti u toj ženi da tako savršeno odsluži svoju ulogu (e, tu već ne znam šta sam ja dodao, a šta je Dukovo).
Pietu, njegov osamanesti film, teško je posmatrati kao realističko ostvarenje. U suprotnom morali bi da se pitamo zašto tolika količina zanatlija živi sa majkom i skoro ima obavezu da se zadužuje kod lokalnih krimosa. Tome da se na premiju za osiguranje za povredu na radu računa kao na neku vrstu ušteđevine možemo samo da se smejemo, baš kao stepenu konzervativnosti u muško-ženskim odnosima, koji uprkos očekivanim, tradicionalnim azijskim načelima, izgleda tek stepen iznad pećinskog.
(slede spojleri- BU!)
Pieta je formalno "žanrovski" film osvete koji iz žanra čupa nešto atipičnija postavka (ženski junak je nosilac osvete) i nekoliko tipičnih arthaus rešenja (mama pomaže junaku da svrši, recimo) koja ovaj film zadržavaju na ekranima ozbiljnih festivalal (već sigurno znate da je ovaj film osvojio Veneciju). Gang-do je sitan i brutalan probisvet koji živi sam i koji za život zarađuje uterujući dugove za lokalnog krimosa. Međutim, njegova sadistička priroda tera ga da se u naplati dugova pre vodi sakaćenjem dužnika ("povrede na radu"), nego nekim, drugim razumnijim pokušajima naplate. U prvih nekoliko scena Duk nas upoznaje sa galerijom luzera koji su sebe doveli u situaciju da moraju da pozajme pare. Njihove situacije deluju dosta ikonografski, skoro kao da je Dukova namera da od svakog od njih napravi mini-mučenika: jedan je hteo da unapredi biznis zbog svoje žene, drugi izdržava majku, treći očekuje bebu i želi da joj pruži normalan život... Svi ovi slučajevi faze su "srećnog života" koji je Gang-dou nepoznat, ili oduzet- ako uzmete u obzir da ga je majka ostavila kad se rodio.
A onda se pojavljuje majka. Pravo niotkuda u Gang-doov život ulazi žena koja ga moli za oproštaj i koja je spremna da trpi psihološka i fizička zlostavljanja s njegove strane, sve dok on ne prihvati da je ona njegova, davno izgubljena, majka. Duk kroz neke sitne detalje ostavlja mogućnost da je Gang-do, ispod krupnih naslaga psihopatskog, zadržao neke tragove ljudskosti- tokom prvog susreta sa majkom Gang-do juri za kokoškom kao dečak, jegulju koja mu je ona poklonila on stavlja u akvarijum, zeca koga je oteo nekoj ženi ne ubija, već čuva u stanu... I tako počinje njihov život, koji zbog načina na koji je Duk postavio priču, ne možemo da tretiramo kao psihološko-realistički prosede, jer se događaji pred nama odvijaju u samo par dana i meni deluje skoro neverovatno da bi s psihološkog aspekta oni stigli da se slegnu onako kako je Duk zamislio. "Žanr" to, pak, dopušta, i zato nakon toga dolazi do tvista (koji sam, majkemi, kao i vi, relativno brzo naslutio) koji nas prepušta "filmu osvete", unutar koga se Duk ne bavi psihološkim aspektima junaka (kako su neki kritičari primetili), već (kako sam ja primetio) pre gleda da utvrdi njihove (nove) moralne pozicije odnosno poteze koje u skladu sa njima moraju da povuku. Barem tako sam ja shvatio majčinu dilemu pre skoka, a ne kao psihološko rastrojstvo (jer ono se nekako podrazumeva u tim okolnostima).
Na kraju, u jednoj skoro crnuhumornoj sceni, imamo dvostruku "majčinsku" osvetu, koju žanr trpi (naročito u Aziji gde što bizarnije, to bolje), a potom i transformaciju glavnog junaka koji suočen sa istinom i samim sobom prihvata kaznu za svoje postupke i prepušta se istoj. (Ali u džemperu pravog majčinog sina- sebično, psihopatski i simpatično s njegove strane)
Nasilje koje je apostrofirano u ovom filmu ni po tipu, ni po obradi ničim ne strči iz "azijskog proseka", a već su filmovi Old Boy i Mother osvetlali (bolje) aspekte i ideju surove kazne odnosno majčinske požrtvovanosti i osvetoljubivosti (to su mi najsvežiji primeri u sećanju).
Verovatno najzabavniji aspekt za promišljanje Piete dolazi od Dukove paralele da je i Isus bio jedan od viđenijih "edipovaca" naše kulture, ali u tom kontekstu intrigira zašto i impresionira što je Duk uzeo očiglednog "antihrista" da na njegovom primeru demonstrira velelepnost majčinske ljubavi. Jer u čitavoj postavci Bog je nekako višak, baš kao i otac koga u čitavom filmu niko nikada ne pominje.
SELEKTAH: 6plus/10
Gledanje nekih filmova prikazanih na FAF-u bila je prilika da se setim hiljade neodgledanih, ali i stotine drugih za koje više nisam siguran da li sam ih gledao, kao i o čemu se rade. Recimo, kada je u pitanju Kim Ki Duk, sećam se da sam u jednom trenutku naakumulirao brdo njegovih filmova i gledao nekoliko od njih, ali od svega sećam se samo jednog dečaka i jednog dede na nekom splavu i nekakve gužve koja se dešava na nekom trgu koji neko snima i neke žene koja možda jeste ubica, a možda jeste žrtva. Kako ovo ovde nisu akademske studije zabole me da kultivišem svoj rad u precizne naslove i prigodna komparativna prepričavanja. Bitno je da ja imam osećaj (koji samo vas može da vara), a to je da Kim Ki Duk nikada nije bio bliži "žanru" nego sa Pietom.
U istoj toj magli stoji mi i pročitani intervju sa njim (koji nikako ne mogu da izguguluje i podelim sa vama) u kome on priča kako mu je kao inspiracija za ovaj film poslužila Mikelanđelova "Pieta" (što je očigledno) tj pokušaj da se razume kakav bol je morao biti u toj ženi da tako savršeno odsluži svoju ulogu (e, tu već ne znam šta sam ja dodao, a šta je Dukovo).
Pietu, njegov osamanesti film, teško je posmatrati kao realističko ostvarenje. U suprotnom morali bi da se pitamo zašto tolika količina zanatlija živi sa majkom i skoro ima obavezu da se zadužuje kod lokalnih krimosa. Tome da se na premiju za osiguranje za povredu na radu računa kao na neku vrstu ušteđevine možemo samo da se smejemo, baš kao stepenu konzervativnosti u muško-ženskim odnosima, koji uprkos očekivanim, tradicionalnim azijskim načelima, izgleda tek stepen iznad pećinskog.
(slede spojleri- BU!)
Pieta je formalno "žanrovski" film osvete koji iz žanra čupa nešto atipičnija postavka (ženski junak je nosilac osvete) i nekoliko tipičnih arthaus rešenja (mama pomaže junaku da svrši, recimo) koja ovaj film zadržavaju na ekranima ozbiljnih festivalal (već sigurno znate da je ovaj film osvojio Veneciju). Gang-do je sitan i brutalan probisvet koji živi sam i koji za život zarađuje uterujući dugove za lokalnog krimosa. Međutim, njegova sadistička priroda tera ga da se u naplati dugova pre vodi sakaćenjem dužnika ("povrede na radu"), nego nekim, drugim razumnijim pokušajima naplate. U prvih nekoliko scena Duk nas upoznaje sa galerijom luzera koji su sebe doveli u situaciju da moraju da pozajme pare. Njihove situacije deluju dosta ikonografski, skoro kao da je Dukova namera da od svakog od njih napravi mini-mučenika: jedan je hteo da unapredi biznis zbog svoje žene, drugi izdržava majku, treći očekuje bebu i želi da joj pruži normalan život... Svi ovi slučajevi faze su "srećnog života" koji je Gang-dou nepoznat, ili oduzet- ako uzmete u obzir da ga je majka ostavila kad se rodio.
A onda se pojavljuje majka. Pravo niotkuda u Gang-doov život ulazi žena koja ga moli za oproštaj i koja je spremna da trpi psihološka i fizička zlostavljanja s njegove strane, sve dok on ne prihvati da je ona njegova, davno izgubljena, majka. Duk kroz neke sitne detalje ostavlja mogućnost da je Gang-do, ispod krupnih naslaga psihopatskog, zadržao neke tragove ljudskosti- tokom prvog susreta sa majkom Gang-do juri za kokoškom kao dečak, jegulju koja mu je ona poklonila on stavlja u akvarijum, zeca koga je oteo nekoj ženi ne ubija, već čuva u stanu... I tako počinje njihov život, koji zbog načina na koji je Duk postavio priču, ne možemo da tretiramo kao psihološko-realistički prosede, jer se događaji pred nama odvijaju u samo par dana i meni deluje skoro neverovatno da bi s psihološkog aspekta oni stigli da se slegnu onako kako je Duk zamislio. "Žanr" to, pak, dopušta, i zato nakon toga dolazi do tvista (koji sam, majkemi, kao i vi, relativno brzo naslutio) koji nas prepušta "filmu osvete", unutar koga se Duk ne bavi psihološkim aspektima junaka (kako su neki kritičari primetili), već (kako sam ja primetio) pre gleda da utvrdi njihove (nove) moralne pozicije odnosno poteze koje u skladu sa njima moraju da povuku. Barem tako sam ja shvatio majčinu dilemu pre skoka, a ne kao psihološko rastrojstvo (jer ono se nekako podrazumeva u tim okolnostima).
Na kraju, u jednoj skoro crnuhumornoj sceni, imamo dvostruku "majčinsku" osvetu, koju žanr trpi (naročito u Aziji gde što bizarnije, to bolje), a potom i transformaciju glavnog junaka koji suočen sa istinom i samim sobom prihvata kaznu za svoje postupke i prepušta se istoj. (Ali u džemperu pravog majčinog sina- sebično, psihopatski i simpatično s njegove strane)
Nasilje koje je apostrofirano u ovom filmu ni po tipu, ni po obradi ničim ne strči iz "azijskog proseka", a već su filmovi Old Boy i Mother osvetlali (bolje) aspekte i ideju surove kazne odnosno majčinske požrtvovanosti i osvetoljubivosti (to su mi najsvežiji primeri u sećanju).
Verovatno najzabavniji aspekt za promišljanje Piete dolazi od Dukove paralele da je i Isus bio jedan od viđenijih "edipovaca" naše kulture, ali u tom kontekstu intrigira zašto i impresionira što je Duk uzeo očiglednog "antihrista" da na njegovom primeru demonstrira velelepnost majčinske ljubavi. Jer u čitavoj postavci Bog je nekako višak, baš kao i otac koga u čitavom filmu niko nikada ne pominje.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment