Kako god okreneš Italijani su horor
Pročitajmo prvo šta je Giallo.
Berberian Sound Studio može da bude omaž (onome što mi, ne-Italijani) zovemo "giallo". Može da bude meta-giallo. A u izvesnoj meri može da bude i novi (ultimativni?) giallo. Ovo obilje filmske esejistike neće uskratiti "običnom" gledaocu uživanje u filmu, ali će mu čitav sklop ostati nejasniji nego nama.
Imamo dakle Gilderoya (snađeni Toby Jones). Po svemu što smo iz filma mogli da saznamo on živi sa mamom u Engleskoj, ima kokoške i malu šupicu od koje je napravio svoju laboratoriju zvuka. Gilderoy najčešće biva angažovan kao mikser zvuka u produkcijama dečijih emisija i onih naučno-popularnih. Međutim, on je toliko dobar da producent giallo filmova (on se, naravno, ne referiše tako prema njima i čak ne dopušta ni reč "horor") Santini odlučuje da ga angažuje na svom novom filmu o stradanju veštica i njihovoj potonjoj, krvavoj osveti. Zbog toga Gilderoy putuje u Italiju i njegovim dolaskom počinje film.
Berberian Sound Studio Petera Stricklanda (čiji debi Katalin Varga traži mesto pod mojim suncem od juče) možda je najbolje opisati kao audio-vizuelnu kulisu kroz koju virimo u jednu (para)psihološku dramu. Strickland je previše pametan da bi nam prikazao i kadrić Santinijevog filma (vidimo samo animiranu špicu za isti), ali zato nas pušta da ga slušamo i da u svojoj mašti kreiramo kako on izgleda i da osetimo više jeze nego što bismo da ga gledamo. On svoj "giallo" gradi sa ove strane realnosti.
Već na prvom koraku Gilderoya sačekuje (tipična?) arogantna neljubaznost Italijana, koja se potom produbljuje kroz narcisoidna ponašanja reditelja, producenta i njihove rodbine i filmskog osoblja koje u njemu vidi uljeza. Na taj način Strickland priprema teren unutar koga će se Gilderoy osećati izolovano i usamljeno, i zbog koga će posao koji je došao da radi na njega početi da deluje pogubnije nego što je mogao da zamisli.
Gilderoy iz fabrike dečijih snova i pravljenja zvučne palete za engleske dokumentarce o njihovim pastoralnim lepotama dolazi u svet u kome veštice umiru na najbrutalnije načine (vreo žarač gura im se u vaginu), u kome imamo sva moguća ubijanja hladnim oružjem i neprekidno smo okruženi šaputanjima i vriscima glavnih junakinja. Prolaz ka paranoji je otvoren. Tome naročito pomaže klaustrofobija koju je Strickland kreirao praktično niti jednim jedinim eksterijerom. Jedan jedini put kada se Gilderoy uželi Engleske on pušta zvuk svitaca i gazi po lišću u studiju. A paralelno sa ovim elementima, Gilderoy postaje svestan eksploatacije glumica, koje su slično likovima koje igraju u filmovima, predmet seksualnog iskorišćavanja autora filma, koji i prema njima i njihovom radu imaju nipodaštavajući i poprilično neprijatan odnos. Sedamdesete su to.
Svet "s ove strane filma" koji nam Strickland dočarava i koji u izvesnoj meri otkriva (i raskrinkava) magiju giallo filmova je besprekorno dat- od načina na koji se postižu određeni zvuci (kasapljenjem lubenica postiže se zvuk kasapljenja tela), kako se odvija sam proces snimanja zvuka, do vizije koju autori pomalo nerealno imaju o važnosti svog filma. Dodajte na to fantastičnu fotografiju, autentičnu scenografiju i efektne montažne rezove koji tretiraju radni proces kao horor film i dobićete film kompaktne atmosfere koji vas i rukama i nogama drži u grču.
Najveći, i verovatno, jedini problem ovog filma je scenario. Dok dve trećine filma pedantno promiču u kadrovima ispunjenim detaljima koji zatvaraju svet oko Gilderoya i pretenduju da ga uguše svojom silinom, poslednja trećina filma beži od svega toga i želi da se nametne kao ključna za interpretaciju filma. (slede spojleri!) Strickland iz svog realistički vođenog filma losthajvejovski beži u nešto nalik Lynchu, gde odjednom Gilderoy postaje junak jednog novog giallo filma, sve sa lošim italijanskim nahom, a tranzicionu scenu predstavlja momenat u kome svoj život u studiju odjednom vidi na platnu samo kroz prizmu svih onih horor efekata kojima je svojim radom doprinosio. U filmu postoji jedan nejasan detalj- kada računovođe Gilderoy saopštavaju da let kojim je on navodno došao ne postoji - koji otvara put različitim tumačenjima- od toga da Gilderoy već stiže sa svojim iluzijama do toga da on, zapravo, niotkuda nije ni došao, već da je kao i čitav staf studija i on jedan od njih, tj deo filma- samo neko zabeležen na traci. Obilje mogućnosti, bez meni jasnog ključa (anyone?!), stvara konfuziju, razbija temeljno postavljenu atmosferu i nepotrebno je zamenjuje jednom drugom. Giallo koji guta realnost svakako je najveći kompliment samom žanru, koji ovaj film pravi, i ponuđena misterija koja time nastaje svakako i sam Berberian Sound Studio žanrovski profiliše kao giallo, ali kao što rekoh na uštrb suptilnosti i jasnoće.
SELEKTAH: 7/10
Pročitajmo prvo šta je Giallo.
Berberian Sound Studio može da bude omaž (onome što mi, ne-Italijani) zovemo "giallo". Može da bude meta-giallo. A u izvesnoj meri može da bude i novi (ultimativni?) giallo. Ovo obilje filmske esejistike neće uskratiti "običnom" gledaocu uživanje u filmu, ali će mu čitav sklop ostati nejasniji nego nama.
Imamo dakle Gilderoya (snađeni Toby Jones). Po svemu što smo iz filma mogli da saznamo on živi sa mamom u Engleskoj, ima kokoške i malu šupicu od koje je napravio svoju laboratoriju zvuka. Gilderoy najčešće biva angažovan kao mikser zvuka u produkcijama dečijih emisija i onih naučno-popularnih. Međutim, on je toliko dobar da producent giallo filmova (on se, naravno, ne referiše tako prema njima i čak ne dopušta ni reč "horor") Santini odlučuje da ga angažuje na svom novom filmu o stradanju veštica i njihovoj potonjoj, krvavoj osveti. Zbog toga Gilderoy putuje u Italiju i njegovim dolaskom počinje film.
Berberian Sound Studio Petera Stricklanda (čiji debi Katalin Varga traži mesto pod mojim suncem od juče) možda je najbolje opisati kao audio-vizuelnu kulisu kroz koju virimo u jednu (para)psihološku dramu. Strickland je previše pametan da bi nam prikazao i kadrić Santinijevog filma (vidimo samo animiranu špicu za isti), ali zato nas pušta da ga slušamo i da u svojoj mašti kreiramo kako on izgleda i da osetimo više jeze nego što bismo da ga gledamo. On svoj "giallo" gradi sa ove strane realnosti.
Već na prvom koraku Gilderoya sačekuje (tipična?) arogantna neljubaznost Italijana, koja se potom produbljuje kroz narcisoidna ponašanja reditelja, producenta i njihove rodbine i filmskog osoblja koje u njemu vidi uljeza. Na taj način Strickland priprema teren unutar koga će se Gilderoy osećati izolovano i usamljeno, i zbog koga će posao koji je došao da radi na njega početi da deluje pogubnije nego što je mogao da zamisli.
Gilderoy iz fabrike dečijih snova i pravljenja zvučne palete za engleske dokumentarce o njihovim pastoralnim lepotama dolazi u svet u kome veštice umiru na najbrutalnije načine (vreo žarač gura im se u vaginu), u kome imamo sva moguća ubijanja hladnim oružjem i neprekidno smo okruženi šaputanjima i vriscima glavnih junakinja. Prolaz ka paranoji je otvoren. Tome naročito pomaže klaustrofobija koju je Strickland kreirao praktično niti jednim jedinim eksterijerom. Jedan jedini put kada se Gilderoy uželi Engleske on pušta zvuk svitaca i gazi po lišću u studiju. A paralelno sa ovim elementima, Gilderoy postaje svestan eksploatacije glumica, koje su slično likovima koje igraju u filmovima, predmet seksualnog iskorišćavanja autora filma, koji i prema njima i njihovom radu imaju nipodaštavajući i poprilično neprijatan odnos. Sedamdesete su to.
Svet "s ove strane filma" koji nam Strickland dočarava i koji u izvesnoj meri otkriva (i raskrinkava) magiju giallo filmova je besprekorno dat- od načina na koji se postižu određeni zvuci (kasapljenjem lubenica postiže se zvuk kasapljenja tela), kako se odvija sam proces snimanja zvuka, do vizije koju autori pomalo nerealno imaju o važnosti svog filma. Dodajte na to fantastičnu fotografiju, autentičnu scenografiju i efektne montažne rezove koji tretiraju radni proces kao horor film i dobićete film kompaktne atmosfere koji vas i rukama i nogama drži u grču.
Najveći, i verovatno, jedini problem ovog filma je scenario. Dok dve trećine filma pedantno promiču u kadrovima ispunjenim detaljima koji zatvaraju svet oko Gilderoya i pretenduju da ga uguše svojom silinom, poslednja trećina filma beži od svega toga i želi da se nametne kao ključna za interpretaciju filma. (slede spojleri!) Strickland iz svog realistički vođenog filma losthajvejovski beži u nešto nalik Lynchu, gde odjednom Gilderoy postaje junak jednog novog giallo filma, sve sa lošim italijanskim nahom, a tranzicionu scenu predstavlja momenat u kome svoj život u studiju odjednom vidi na platnu samo kroz prizmu svih onih horor efekata kojima je svojim radom doprinosio. U filmu postoji jedan nejasan detalj- kada računovođe Gilderoy saopštavaju da let kojim je on navodno došao ne postoji - koji otvara put različitim tumačenjima- od toga da Gilderoy već stiže sa svojim iluzijama do toga da on, zapravo, niotkuda nije ni došao, već da je kao i čitav staf studija i on jedan od njih, tj deo filma- samo neko zabeležen na traci. Obilje mogućnosti, bez meni jasnog ključa (anyone?!), stvara konfuziju, razbija temeljno postavljenu atmosferu i nepotrebno je zamenjuje jednom drugom. Giallo koji guta realnost svakako je najveći kompliment samom žanru, koji ovaj film pravi, i ponuđena misterija koja time nastaje svakako i sam Berberian Sound Studio žanrovski profiliše kao giallo, ali kao što rekoh na uštrb suptilnosti i jasnoće.
SELEKTAH: 7/10
Ja pokušao da kapiram da je Gilderojev italijanski plod njegovog beskonačnog boravka i rada na filmu (naučio čovek). Kao beskonačna "Loop" magnetofonska traka koju vidimo u jednoj od scena. Slažem se da su sastojci odlični, ali jelo je ipak ispalo bljutavo. Na žalost. Moja baba bi napisala bolji skript. Meni je 5/10 bliža ocena. Inače, da je jučerašnji prekid projekcije ovog filma, zbog želje za srpskim prevodom (film počeo samo sa engleskim titlom), prošao sa npr. sa nekim vriskom, bilo bi to u funkciji filma, zar ne.
ReplyDeleteGledao potom i Cezar mora da umre. Perfektan, veliki film! Hoće li biti i njegovog prikaza/kritike?
@V
ReplyDeletebio na toj projekciji.
a o cesaru sam pisao http://mislitemojomglavom.blogspot.com/2012/09/cesare-deve-morire.html
sumnjam da ćemo se složiti, ali me zanima šta ti misliš
rado bih odmah sasuo par "nečega" u odbranu Cezara (a nisam Antonije), ali moram na projekciju Iza brda. Pročito sam ono što si ti MTG o filmu, a što ja MMG pišem uskoro.
Delete