GRIMES - Visions (4AD)

Zna li neko kako su zvučale Madonnine B-strane iz sredine osamdesetih?

Visions je na Pitchforku dobio 8.5 uz BestNewMusic nalepnicu.
Proglašen je najboljim albumom na Rough Tradeovoj listi za 2012. godinu kao i na renomiranom indi blogu Gorilla Vs Bear.
Drugi je na NME-ijevoj listi albuma za 2012 kao i na listi magazina The Fly.
26. na Stereogumu.
33. mesto na Rolling Stoneovoj listi!
34. na Mojo-ovo listi najboljih albuma za 2012.
50. mesto na Pasteovoj listi.
Među najboljim albumima po izboru magazina Q.
Bytheway, Bob Dylan je zauzeo jebeno SEDMO MESTO na WIRE-ovoj godišnjoj listi!!!
To su sve razlozi zašto sam mu se vratio nakon skoro osam meseci nakon što sam ga izbrisao sa harda kao neobjašnjivu kopiju Madonninih B-strana i remiksa iz sredine osamdesetih.
A voleo sam Grimes pre toga. Ona/oni su bili hipsterski intrigantna mera elektro-eksperimentisanja i retro 80s goth glama. Nešto kao Fever Ray sa Cranes aspiracijama (koji se sada osećaju u pesmi Nightmusic). I manje talenta. Od njih oboje.

Vratio sam se, dakle, na Visions. I na Pitchforkovu recenziju istog (već ste provalili da unutar MMG radi mala debatna radionica sa njima). Lindsay Zoladz priča o Grimes kao o post-Internet cyborg-popu. Gubim interes zajedno sa živcima, jer nigde nije spomenuta Fever Ray koja je izmislila sve te termine i muziku da ih podrži. I šora stojećki po Visions.
Spominje se, s pravom, u toj recenziji i StaceyQ i njen hit Two Of Hearts. Hebote, kakva je to bombonica bila! A i pesma.

Vratio sam se, dakle, na Visions. Da ga preslušam još nekoliko puta. Reči i rečenice koje su pred vama služe kao svedočanstvo o tim, mračnim sešnima.

Ovo je bolji album nego što sam mislio.
Ovo nije album koji zaslužuje one bolje pozicije na svim tim listama.
Ovo je album koji bi mogao da mi se dopadne ako nastavim da ga slušam i slušam i slušam i slušam i slušam. A već sam ga čuo sigurno sedam puta zaredom.
Ovo nije cyborg-pop. Ovo je Oneohtrix Nena.

Najviše mi se sviđa pesma Be A Body. Jer zvuči kao neka stvar koja je mogla da bude na B-strani singla Material Girl ili Holiday i koje se mnogo, mnogo godina kasnije dokopao neki od ovih chillwave dokonaša i zajedno sa Grimes napravio retro 80s pastiš. Druga polovina pesme zvuči kao Fever Ray.

Singl Genesis mi je super. Vokali su rasplinuti kao da je neko razmutio Liz Fraser, a ispod pustio neki ritam koji je Diplo recimo spremio za Ke$hu. A ako u pomenutoj jednačini Liz Fraser zamenite sa Lisom Gerrard i Lisom Simpson dobićete Colour Of Moonlight (Antiochus).

Dobar deo albuma (Oblivion, Eight, Vowels=space and time) zvuči kao osamdesete na koje su nas navikli Not Not Fun, Software i 100% Silk. Jeftine ritam mašine, lenji sintisajzeri, nemaštovite melodije i procesirani vokali. Koncept, a ne srčani mišić.

Circumambient je još jedna Madonnina B-strana.
Visiting Satue je možda mogla da bude demo snimak za The Dreaming Kate Bush. Žena i napaljeni sintisajzer su tu. Baš kao i Skin.
I to su sve komplimenti.

Symphonia IX mi se jako dopada. A kako ne bi kad je prvu petinu napisao Jean-Michel Jarre. Ostalo je Cocteau Twins. I Nightwish.

Know The Way, koja zatvara album zvuči kao tampon Fione Apple.

Ne znam zašto sam sve ovo. Samo nemojte kriviti inat.

SELEKTAH: 6minus/10