Najiščekivaniji film godine
Funny Games (1997)
Der siebente Kontinent (1989)
Cache (Hidden) (2005)
Benny's Video (1992)
Code inconnu: Recit incomplet de divers voyages (2000)
Das weisse Band (2009)
Le temps du loup (2003)
71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls (1994)
La pianiste (2001)
Funny Games (USA) (2007)
Das Schloss (1997)
Tim redosledom volim Hanekeove filmove. Mada, zapravo, apsolutno ne podnosim Das Schloss, mislim da je Funny Games USA besmislen, ali cenim samo-prezir kojim je autor izrazio potpuno gađenje prema svemu ostalom vezanom za nastajanje/rimejkovanje ovog filma. I tek treba da proverim koliko zaista mrzim La pianiste. Ali Haneke je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. I nalazi se u krcatom top tenu sigurno!
Amour je Hanekeu osvojio drugu Kansku palmu. Većina kritika koje su tokom Kana i potom usledile vozdizale su ga u filmska nebesa tako da je pored standardne kamare nerealnih očekivanja od Hanekeovog filma napravljen prostor za još jednu. Pred takvim streljačkim strojem stradao bi i bolji film, a ne ovaj. Tako da je, zapravo, najbolje da ga ja za jedno godinu dana ponovo gledam i napišem nešto. A sad čitajte ovo što sledi kao nekakvo kobeljanje iz lavine. Međutim, ono što su brojna repriziranja Hanekeovih filmova u mom slučaju pokazala jeste da skoro nikada nisam bitnije promenio prvi utisak.
Ne znam koliko ste Hanekeovih filmova gledali, ali čitav njegov opus može da se podeli u dve grupe: (ona veća) filmovi koji promišljaju svet oko autora, mešaju ga sa realnošću (obično datom u vidu TV vesti) i pokušavaju da proniknu u korene tektonskih poremaćaja u društvu- od onih "mikro" (kao u Der siebente Kontinent, Benny's Video, Le temps du loup...) do onih "makro" (Code inconnu, Das weisse Band, Funny Games...) i (ona manja grupa) filmovi u kojima je Haneke pokušao da bude ličniji i da se pozabavi svojom emocionalnijom stranom (filmu La pianiste tu se sada pridružio i Amour). Haneke je Austrijanac, intelektualac, (neostvareni) pijanista, školovani psiholog i filozof, predavač na filmskoj režiji. Nije teško pretpostaviti da mu "intelektualnije" ide lakše i bolje od ovog drugog gde treba da propusti zrake i u svoje srce. Realističnost nije njegova jača strana. Isčašena, skoro nemoguća, neverovatna "realističnost", sačinjena od prividnog niza slučajnosti jeste esencija svih njegovih najboljih filmova. Primenjena na njegovu emotivnu stranu, kao u La pianiste, ona završava, kao skoro parodična serija neuverljivih egzibicija junaka čije sudbine pratimo i kao što nam Pajkić jednom reče- filmovi sa ludacima su no-no, jer to je previše otvoren prostor unutar koga imamo previše slobode da dodamo sve što nama odgovara/treba, a ne što proizilazi iz (pretpostavljene) logike njihovog ludila. Drugim rečima, rizikujemo da sve ono što je nama zanimljivo/logično kao "ludačko" ne bude nikome drugome.
U Amour, Haneke odustaje i od tog dela sebe. Zato bi, uz izvesnu ogradu prema pomenutom La pianiste, mogli da govorimo kao o početku nove faze. Ovu prethodnu započeo je na mikro nivou Der siebente Kontinent, a na makro-istorijskom završio sa Das weisse Band. Dakle, priča o ljudskom zlu, njegovoj istoriji, egzibicijama i korenima je sagledana iz dovoljno uglova da kod autora možemo da ustanovimo i tematski i rediteljski pristup i opseg istog. Unuar tog sveta Haneke je razvio pravo malo porodično stablo među likovima, glumcima i dešavanjima. Evo par primera: glumac koji igra Benny-ja u Benny's Video kada poraste vraća nam se u Funny Games. I da li samo meni deluje kao da bi i jednom i drugom ovaj dečak mogao da bude "deda". A Benny će biti nadimak i dečaka u Le temps du loup. Ekranizacija Kafkinog Das Schloss na isti način tretira naraciju kao Das weisse Band. Eva je ime ćerke i u Le temps du loup i u Amour. Code inconnu je fokusiranija razrada, skoro sequel, 71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls. Dok Cache deluje kao spinoff te CCTV-izacije naoko slučajno izabranih ljudi. A za skoro sve filmove iz ovog dela karijere možemo da kažemo da su u manjoj ili većoj meri na primeru porodice krenuli da grade genezu zla odnosno posledica istog. Haneke, čak i kada to nije najočiglednije (kao u Code inconnu, recimo) uvek formira tata-mama-dete sistem i onda nam kroz njega luči otrove. U tom smislu, pozdravljam Hanekeovu odluku da proba nešto drugo, skorrro negde drugde.
Glavni junaci, kao i u većini njegovih filmova, zovu se Georges (Jean-Louis Trinitignant) i Anne (Emmanuelle Riva). Ona je penzionisana učiteljica klavira, a kako mi jedan intervju sa Hanekeom otkriva, i Georges je (to mi je u filmu promaklo). Njih dvoje provode svoje najpoznije dane (oba glumca imaju preko osamdeset godina) u svom udobnom i lepo nameštenom stanu, povremeno odlazeći na koncerte klasične muzike i u ne baš najprisnijim odnosima su (naročito Anne) sa svojom ćerkom Evom (Isabelle Huppert). Jedinu pometnju u njihove živote unosi priča o provalniku koji operiše u njihovom kraju, a onda i nešto što deluje kao neuspeo pokušaj provale u njihov stan. Ovaj momenat Haneke je zamislio kao okidač za tenziju koji će "izazvati" prvi moždani udar kod Anne, dok je većina kritičara i ja sa njima, to doživeo kao metaforičnu provalu smrti u njihove živote. Kako god, Anne doživljava šlog. Prvo jedan, pa drugi. S obzirom da je Georges obećao Anne, posle prvog šloga, da je više nikada neće ostaviti u bolnici, na njega pada briga o sve nepokretnijoj, nervoznijoj, mutavijoj i nesrećnijoj Anne. Baš kao što nas je navikao Haneke nam muke ostarelih partnera prikazuje u svoj svojoj naturalističkoj lepoti.
Sam Haneke kaže da mu namera nije bila da njegovi junaci glume ono što se dešava, već da u što većoj meri prikažu kako bi se stvari odigravale- dakle, Amour je zamišljen kao nesentimentalizovani kvazi-dokumentarac o dosta zlosrećnim okolnostima koji par dramskih trenutaka koristi samo da nasluti razvoj psihologija svojih junaka. Interesantno je da je Haneke geografiju prostora postavio kao kopiju stana svojih roditelja i tu insinuacije na biografski potencijal filma verovatno završavaju. Meni se čini da je Amour ono što Haneke vidi pred sobom, a ne slike koje ga prate iz prošlosti. Horor izvesnosti koji nas sve čeka. Iako to jeste prikazao, Amour je i ostao na tome. I verovatno me je zato ostavio ravnodušnim i prema junacima i prema njihovim mukama. Haneke je premalo pokušavao (scene sa golubom, scena sna, scene priviđanja) da se dramski igra sa ovom pričom, da je stilizuje (a mislim "oneobiči"). Ona pred nama (treba da) stoji kao ogledalo, ali mi nismo u stanju da sebe vidimo u njoj. Junaci su previše "netipični", mlaki, dramski neupadljivi. Svi njihovi odnosi, naročito oni sa ćerkom i drugim ljudima, dati su kroz seriju prepoznatljivih klišea koji ne uspevaju da pariraju onim sa kojima se, rekao bih, po prvi put susrećemo (pevanje osobi sa šlogom, muke osobe sa šlogom...). Situacija poput one kada se Georges vraća sa sahrane i u crnohumornom tonu prepričava šta se tamo dešavalo ima malo. Haneke je samo naslutio da majka i ćerka nisu baš u najprisnijim odnosima, ali se nije pozabavio time da nam iznijansira prirodu ne-odnosa tj posledice koje bi iz toga potekle u novonastalim okolnostima. Ćerka skoro da je višak u filmu. Zapravo i jeste. Ona nas samo podseća na to koliko Haneke nije autentičnije razvio priču da bi i njene reakcije bili van očekivanih. Kako ona doživljava tragediju svojih roditelja, tako i mi doživljavamo film- kao nešto neminovno u čemu učestvujemo sa minimumom suza i pristojnosti. Ako i toliko.
Nisam siguran ni koliko je Amour priča o ljubavi. Mislim, siguran sam da je ono što se dešava između Georgesa i Anne, "u tim godinama", ono što bi svakako trebalo da bude finale jedne duge i iskrene ljubavi. Ali nekako su dokazi te ljubavi (jer ljubav su dokazi ljubavi, davno pročitah to negde) nestali pod viteškim pristankom Georgesa da ostane veran svojoj ljubi i ispunjenju obećanja koje joj je dao. Možda je Haneke zamislio da ljubav bude u tom poslednjem "gestu" koji on čini za nju, ali tu vrstu sopstvenog moralnog i emotivnog žrtvovanja smo već videli. I što je najgore- ona nam ovde nekako deluje kao nešto najlogičnije i najispravnije. Zato je nekako i glupo spominjati eutanaziju kao nekakav "društveni momenat" ovog filma. Meni je najviše falilio njihovog bivšeg života, sećanja na život, nešto što bi tu njihovu, nesporno veliku, ljubav razbacalo izvan zidina stana i vremena koga je sve manje. Prošlosti koja bi nam pojasnila čvrstinu zidova koji njih vežu i zatvaraju u ovo danas. Amour, bez uvrede, malo previše izgleda kao da je umesto provalnika kroz ona vrata ušetao komšija, koji od pre ima simpatije za "staru koku" i koji sada pristaje, da se zarad tog ugarka strasti, brine o njoj i nađe joj se u okolnostima koje nije planirao. Nažalost, Amour nije film o tome, ali njegov emocionalni kapacitet je toliki, i takav.
I Trintignant (čija je jedina mana što me podsećao na Fiću Davida) i Riva su besprekorni. Mislim da su Hanekeu ispunili sve što je tražio od njih, i samo je njegova greška što im nije tražio više. Što im nije tražio da, makar na milisekund, u njihovom pogledu ili ponašanju primetimo njihov lični strah od svega toga. Jer njima tako nešto već diše za vratom. Ipak, scena u kojoj Trintignant juri goluba, kao vesnika smrti (ili kao dušu svoje dragane ili...), po stanu je čudesna. Iako Haneke ne voli i retko improvizuje ovde mu se posrećilo.
Nadam se da će u svom sledećem filmu Haneke da nam prikaže dvoje imućnih staraca čija (obojena) istotakođer matora sluškinja umire pred njihovim očima (kao osamostaljujuća kolonija) i njih dvoje moraju da brinu o njoj, baš kao ona nekad o njima. I neka ga nazove Amour Part Deux.
SELEKTAH (za narednih godinu dana): 5/10
Funny Games (1997)
Der siebente Kontinent (1989)
Cache (Hidden) (2005)
Benny's Video (1992)
Code inconnu: Recit incomplet de divers voyages (2000)
Das weisse Band (2009)
Le temps du loup (2003)
71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls (1994)
La pianiste (2001)
Funny Games (USA) (2007)
Das Schloss (1997)
Tim redosledom volim Hanekeove filmove. Mada, zapravo, apsolutno ne podnosim Das Schloss, mislim da je Funny Games USA besmislen, ali cenim samo-prezir kojim je autor izrazio potpuno gađenje prema svemu ostalom vezanom za nastajanje/rimejkovanje ovog filma. I tek treba da proverim koliko zaista mrzim La pianiste. Ali Haneke je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. I nalazi se u krcatom top tenu sigurno!
Amour je Hanekeu osvojio drugu Kansku palmu. Većina kritika koje su tokom Kana i potom usledile vozdizale su ga u filmska nebesa tako da je pored standardne kamare nerealnih očekivanja od Hanekeovog filma napravljen prostor za još jednu. Pred takvim streljačkim strojem stradao bi i bolji film, a ne ovaj. Tako da je, zapravo, najbolje da ga ja za jedno godinu dana ponovo gledam i napišem nešto. A sad čitajte ovo što sledi kao nekakvo kobeljanje iz lavine. Međutim, ono što su brojna repriziranja Hanekeovih filmova u mom slučaju pokazala jeste da skoro nikada nisam bitnije promenio prvi utisak.
Ne znam koliko ste Hanekeovih filmova gledali, ali čitav njegov opus može da se podeli u dve grupe: (ona veća) filmovi koji promišljaju svet oko autora, mešaju ga sa realnošću (obično datom u vidu TV vesti) i pokušavaju da proniknu u korene tektonskih poremaćaja u društvu- od onih "mikro" (kao u Der siebente Kontinent, Benny's Video, Le temps du loup...) do onih "makro" (Code inconnu, Das weisse Band, Funny Games...) i (ona manja grupa) filmovi u kojima je Haneke pokušao da bude ličniji i da se pozabavi svojom emocionalnijom stranom (filmu La pianiste tu se sada pridružio i Amour). Haneke je Austrijanac, intelektualac, (neostvareni) pijanista, školovani psiholog i filozof, predavač na filmskoj režiji. Nije teško pretpostaviti da mu "intelektualnije" ide lakše i bolje od ovog drugog gde treba da propusti zrake i u svoje srce. Realističnost nije njegova jača strana. Isčašena, skoro nemoguća, neverovatna "realističnost", sačinjena od prividnog niza slučajnosti jeste esencija svih njegovih najboljih filmova. Primenjena na njegovu emotivnu stranu, kao u La pianiste, ona završava, kao skoro parodična serija neuverljivih egzibicija junaka čije sudbine pratimo i kao što nam Pajkić jednom reče- filmovi sa ludacima su no-no, jer to je previše otvoren prostor unutar koga imamo previše slobode da dodamo sve što nama odgovara/treba, a ne što proizilazi iz (pretpostavljene) logike njihovog ludila. Drugim rečima, rizikujemo da sve ono što je nama zanimljivo/logično kao "ludačko" ne bude nikome drugome.
U Amour, Haneke odustaje i od tog dela sebe. Zato bi, uz izvesnu ogradu prema pomenutom La pianiste, mogli da govorimo kao o početku nove faze. Ovu prethodnu započeo je na mikro nivou Der siebente Kontinent, a na makro-istorijskom završio sa Das weisse Band. Dakle, priča o ljudskom zlu, njegovoj istoriji, egzibicijama i korenima je sagledana iz dovoljno uglova da kod autora možemo da ustanovimo i tematski i rediteljski pristup i opseg istog. Unuar tog sveta Haneke je razvio pravo malo porodično stablo među likovima, glumcima i dešavanjima. Evo par primera: glumac koji igra Benny-ja u Benny's Video kada poraste vraća nam se u Funny Games. I da li samo meni deluje kao da bi i jednom i drugom ovaj dečak mogao da bude "deda". A Benny će biti nadimak i dečaka u Le temps du loup. Ekranizacija Kafkinog Das Schloss na isti način tretira naraciju kao Das weisse Band. Eva je ime ćerke i u Le temps du loup i u Amour. Code inconnu je fokusiranija razrada, skoro sequel, 71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls. Dok Cache deluje kao spinoff te CCTV-izacije naoko slučajno izabranih ljudi. A za skoro sve filmove iz ovog dela karijere možemo da kažemo da su u manjoj ili većoj meri na primeru porodice krenuli da grade genezu zla odnosno posledica istog. Haneke, čak i kada to nije najočiglednije (kao u Code inconnu, recimo) uvek formira tata-mama-dete sistem i onda nam kroz njega luči otrove. U tom smislu, pozdravljam Hanekeovu odluku da proba nešto drugo, skorrro negde drugde.
Glavni junaci, kao i u većini njegovih filmova, zovu se Georges (Jean-Louis Trinitignant) i Anne (Emmanuelle Riva). Ona je penzionisana učiteljica klavira, a kako mi jedan intervju sa Hanekeom otkriva, i Georges je (to mi je u filmu promaklo). Njih dvoje provode svoje najpoznije dane (oba glumca imaju preko osamdeset godina) u svom udobnom i lepo nameštenom stanu, povremeno odlazeći na koncerte klasične muzike i u ne baš najprisnijim odnosima su (naročito Anne) sa svojom ćerkom Evom (Isabelle Huppert). Jedinu pometnju u njihove živote unosi priča o provalniku koji operiše u njihovom kraju, a onda i nešto što deluje kao neuspeo pokušaj provale u njihov stan. Ovaj momenat Haneke je zamislio kao okidač za tenziju koji će "izazvati" prvi moždani udar kod Anne, dok je većina kritičara i ja sa njima, to doživeo kao metaforičnu provalu smrti u njihove živote. Kako god, Anne doživljava šlog. Prvo jedan, pa drugi. S obzirom da je Georges obećao Anne, posle prvog šloga, da je više nikada neće ostaviti u bolnici, na njega pada briga o sve nepokretnijoj, nervoznijoj, mutavijoj i nesrećnijoj Anne. Baš kao što nas je navikao Haneke nam muke ostarelih partnera prikazuje u svoj svojoj naturalističkoj lepoti.
Sam Haneke kaže da mu namera nije bila da njegovi junaci glume ono što se dešava, već da u što većoj meri prikažu kako bi se stvari odigravale- dakle, Amour je zamišljen kao nesentimentalizovani kvazi-dokumentarac o dosta zlosrećnim okolnostima koji par dramskih trenutaka koristi samo da nasluti razvoj psihologija svojih junaka. Interesantno je da je Haneke geografiju prostora postavio kao kopiju stana svojih roditelja i tu insinuacije na biografski potencijal filma verovatno završavaju. Meni se čini da je Amour ono što Haneke vidi pred sobom, a ne slike koje ga prate iz prošlosti. Horor izvesnosti koji nas sve čeka. Iako to jeste prikazao, Amour je i ostao na tome. I verovatno me je zato ostavio ravnodušnim i prema junacima i prema njihovim mukama. Haneke je premalo pokušavao (scene sa golubom, scena sna, scene priviđanja) da se dramski igra sa ovom pričom, da je stilizuje (a mislim "oneobiči"). Ona pred nama (treba da) stoji kao ogledalo, ali mi nismo u stanju da sebe vidimo u njoj. Junaci su previše "netipični", mlaki, dramski neupadljivi. Svi njihovi odnosi, naročito oni sa ćerkom i drugim ljudima, dati su kroz seriju prepoznatljivih klišea koji ne uspevaju da pariraju onim sa kojima se, rekao bih, po prvi put susrećemo (pevanje osobi sa šlogom, muke osobe sa šlogom...). Situacija poput one kada se Georges vraća sa sahrane i u crnohumornom tonu prepričava šta se tamo dešavalo ima malo. Haneke je samo naslutio da majka i ćerka nisu baš u najprisnijim odnosima, ali se nije pozabavio time da nam iznijansira prirodu ne-odnosa tj posledice koje bi iz toga potekle u novonastalim okolnostima. Ćerka skoro da je višak u filmu. Zapravo i jeste. Ona nas samo podseća na to koliko Haneke nije autentičnije razvio priču da bi i njene reakcije bili van očekivanih. Kako ona doživljava tragediju svojih roditelja, tako i mi doživljavamo film- kao nešto neminovno u čemu učestvujemo sa minimumom suza i pristojnosti. Ako i toliko.
Nisam siguran ni koliko je Amour priča o ljubavi. Mislim, siguran sam da je ono što se dešava između Georgesa i Anne, "u tim godinama", ono što bi svakako trebalo da bude finale jedne duge i iskrene ljubavi. Ali nekako su dokazi te ljubavi (jer ljubav su dokazi ljubavi, davno pročitah to negde) nestali pod viteškim pristankom Georgesa da ostane veran svojoj ljubi i ispunjenju obećanja koje joj je dao. Možda je Haneke zamislio da ljubav bude u tom poslednjem "gestu" koji on čini za nju, ali tu vrstu sopstvenog moralnog i emotivnog žrtvovanja smo već videli. I što je najgore- ona nam ovde nekako deluje kao nešto najlogičnije i najispravnije. Zato je nekako i glupo spominjati eutanaziju kao nekakav "društveni momenat" ovog filma. Meni je najviše falilio njihovog bivšeg života, sećanja na život, nešto što bi tu njihovu, nesporno veliku, ljubav razbacalo izvan zidina stana i vremena koga je sve manje. Prošlosti koja bi nam pojasnila čvrstinu zidova koji njih vežu i zatvaraju u ovo danas. Amour, bez uvrede, malo previše izgleda kao da je umesto provalnika kroz ona vrata ušetao komšija, koji od pre ima simpatije za "staru koku" i koji sada pristaje, da se zarad tog ugarka strasti, brine o njoj i nađe joj se u okolnostima koje nije planirao. Nažalost, Amour nije film o tome, ali njegov emocionalni kapacitet je toliki, i takav.
I Trintignant (čija je jedina mana što me podsećao na Fiću Davida) i Riva su besprekorni. Mislim da su Hanekeu ispunili sve što je tražio od njih, i samo je njegova greška što im nije tražio više. Što im nije tražio da, makar na milisekund, u njihovom pogledu ili ponašanju primetimo njihov lični strah od svega toga. Jer njima tako nešto već diše za vratom. Ipak, scena u kojoj Trintignant juri goluba, kao vesnika smrti (ili kao dušu svoje dragane ili...), po stanu je čudesna. Iako Haneke ne voli i retko improvizuje ovde mu se posrećilo.
Nadam se da će u svom sledećem filmu Haneke da nam prikaže dvoje imućnih staraca čija (obojena) istotakođer matora sluškinja umire pred njihovim očima (kao osamostaljujuća kolonija) i njih dvoje moraju da brinu o njoj, baš kao ona nekad o njima. I neka ga nazove Amour Part Deux.
SELEKTAH (za narednih godinu dana): 5/10
Zanimljiv dozivljaj filma. Ponovo pogledaj za 10 godina.
ReplyDelete