БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ. Арена 28.04.2012.

Ово није рецензија концерта. Ово је како је мени било

Иако је тек крај априла усуђујем се да кажем да Београд и Србија неће имати битнији (страни или српски) концерт ове године. Не зато што су БС толико покидали, већ зато што ниједан други концерт неће имати тако густ и запаљив распоред елемената у културно-друштвено-политичком сазвежђу Србије.

Избори су за осам дана од концерта. БС је распродао Арену (ја сам тамо више људи видео само на Rammsteinu). Србија никада горе није пребацивала из прве у другу. И обрнуто. Сви чекају. Очекивано.

Концерт сам гледао са десне горње трибине и звук није био баш најбољи. Али, заболе ме. Музика пер се свакако није оно због чега сам дошао. Много је битније да БС умеју да се носе са Ареном и присутним хиљадама људи (од 15 до 25, зависи коме верујете), као и да имају и умеју шта да кажу. Својим песмама. Неки би им можда замерили оно између њих.

Хип хоп је зајебан жанр. Тешко је развити емпатију са слушаоцем, а задржати дистанцу. Тешко је саосећати, а бити кул. Тешко је ложити се, а не испасти сељак. Јер публика и ако је глупа, не успева да буде глупа на дуже стазе. Немогуће ју је варати на дуже. Неискреност се не исплати и лако се препозна. Након петнаест година постојања и са далеко мање медијске подршке него некада БС су напунили Арену, нешто што ниједан други српски "урбани" извођач самостално и са оваквом "рекламом" не би успео ових дана. Неискреност се не исплати и лако се препозна. С друге стране истина је и да нешто овакво (спектакуларно или не) не би могло да се деси ван описаног друштвеног контекста. БС је исправно проценио тренутак за "улазак у историју".

Млади људи знају све текстове. Скандирају их заједно са бендом. Кад се заорио Синан на почетку Сведока (исправите ме ако грешим) лепо се види да екипа срцем познаје и тај материјал. То је Србија. Убачена у исто време и у Прву и у Другу.  А при томе вуче на своју страну. То су будући јунаци којима се гостујући Горан Султановић обратио говором мајора Драгутина Гавриловића, а којим је овај поручио браниоцима Београда да је живот био оно до мало пре, а ово сад је историја. Славна. Иако ће неко и то можда оспорити. Факат је да је БС у суботу, а можда мало пре и мало после, исправно артикулисао исто оно неопредељено незадовољство (да се тако изразим) које осећамо и ви и ја. Осећај изданости и безизлазности. Свако од својих, свако из свог света.

БС је поздравио и наше другаре из Републике Српске. Када ја кажем Република Српска, ви кажете Србија. Када ја кажем Косово, ви кажете Србија, поручио је БС. Немам ништа против. Можда нам се само средства до циља разликују. Јес' звучало мало газиместански, али у Србији легитиман патриотизам има тај мали проблем да чим се изрази постаје популизам. Чак и ако није. БС је спасавао паркове. Ромска хип хоп група Граб узвратила је вечерас гостујућим наступом. БС је својевремено на врхунцу сопствене каријере прозрео и презрео говедину. Што се мене тиче они су се испели на довољно барикада.

(Као вечито неиспавани млади родитељ) издржао сам два и по сата, до једанаест. Не знам шта је било после. Не знам да ли је суфлирано, речено или наређено за кога да се гласа. Али сумњам да би то ико послушао. И верујем да су БС паметнији од зајебавања са таквим потенцијалним зајебом. Барем су до сада били.

Када ме Ели једнога дана буде питала- тата, где си био кад је БС био у Арени? - моћи ћу да јој кажем.

Време ће показати да ли је све ово било у интересу историје или будућности.

I WISH

Hirokazu Koreeda je režirao jedan od najboljih filmova koji sam gledao u životu*

Kada kažem da je nešto "felinijevsko" obično mislim da je natopljeno nostalgijom, fragmentarno, bez glavnog junaka, da ima sisatih žena, da je toplo i da se sve vrti oko veće ili manje žaoke. To naravno ne važi za svaki Fellinijev film. To naravno ne važi ni svaki put kada kažem da je nešto "felinijevsko".

Prethodni Koreedin film, Air Doll, bio je poprilično razočarenje. Slika samootuđenog Japana kroz oživljenu lutku nije ponudila dovoljno interesantnu priču za praćenje, a i sama metafora je nekako bila do struka u "već više puta rečenom". Sa I Wish, Koreeda se vraća deci (koji su neretko njegovi glavni junaci), i pravi film koji, uprkos manama, ako se ispravno protumači može da ispadne skororemekdelo.

Priča je zasnovana na dečijoj legendi da ukoliko poželite želju na mestu gde se dva superbrzavoza koja idu 260km/h mimoilaze ona će vam se ostvariti. Dva rođena brata, čiji razvedeni roditelji žive u različitim gradovima, odlučuju da požele da ponovo budu jedna porodica. Na put do mesta gde se vozovi sreću svaki od njih vodi svoj anturaž drugara koji, takođe, imaju svoje "nesređene" živote i želje koje bi radi ostvarili.

Mane filma nisu toliko što akcija oko organizovanja puta na mesto susreta vozova počinje negde na polovini filma, već što se do tog trenutka ne dešava ništa posebno zanimljivo što bi opravdalo sekundarnost tog čina, a možda ga učinilo i svojevrsnim mekgafinom. Utisak jeste da I Wish na kraju nije film o ovome što sam vam ispričao u prethodnom pasusu, već da je to jedna šetnja kroz živote svih aktera (pored dece tu su još i njihovi roditelji i babe i dede, slučajno sretnuti ljudi...), ali nisu svi momenti istog kvaliteta ili poetske snage.

Vrline filma su beskrajno šarmantna deca-glumci čije opaske ili melanholije ponekad zapljusnu sa više gorčine nego što biste očekivali na tom uzrastu. A Koreeda ih pušta i da budu sebični. I kada braća na kraju jedan drugom priznaju da ni jedan ni drugi nisu poželeli da se porodica ponovo okupi, svaki iz svojih razloga, to postaje novi pokazatelj njihove bliskosti i nade da će njih dvojica tokom života ostati nerazdvojni. Jer ne lažu. Jer su prihvatili da život ne može da bude sve što žele. Tako krcnutih snova ima još. Osećaj usamljenosti i nekakve (u Japanu česte) "večite nedovršenosti" provejava kroz sve starije likove, tako da sve ono što se dešava ovim mlađim deluje kao nekakvo objašnjenje kako su ovi stariji postali takvim kakvi su.

Jedan od braće živi u malom mestu podno neprekidno tinjajućeg vulkana. On se neprekidno pita zašto ljudi tu žive. Vulkan može da bude dah smrti, može da bude simbol onoga što se ne može promeniti u životu. I zato je njegova odluka da odustane od želje još potresnija, još ljudskija, još stvarnija, još depresivnija. Ona je pristajanje na nemoć. Na život pod vulkanom.

Kao da je imati neku želju bitnije nego poželeti njeno ostvarivanje.

Osećate li vi nešto "felinijevsko" u svemu ovome što sam vam ispričao?

SELEKTAH:8minus/ 10

*ovaj

MAKING THE BOYS

O dečacima koji su napisali, režirali i igrali u predstavi, a potom i filmu Boys In The Band

Poslednjih godina bilo je dosta (ili, barem, više nego pre) ostvarenja koja se bave gej (pop) kulturom i pokretom (guglujte malo sami, hebiga!). Pretpostavljam da je i Making The Boys, o "jednom od pionirskih ostvarenja na tom polju", deo tog "strateškog" podsećanja da homoseksualci i dalje nemaju prava kao i svi ostali "normalni" ljudi. Kao i da i dalje svi ljudi, a ne samo oni, umiru od Side.

Making The Boys je jedan tužan film. Ispostavlja se.

Fokus priče je na Martu Crowley-u, čoveku i homoseksualcu, koji je napisao Boys In The Band, komad o grupi gejeva koji se nalaze na rođendanu jednog od njih i prožive jednu od onih "prekretnih" noći. Već sam zaboravio čime sam bio podstaknut, ali film pod istim imenom, koji je napravljen nakon velikog uspeha komada, pogledao sam relativno skoro. Režirao ga je William Friedkin i uprkos sjajnoj glumi većine dečaka, radi se o materijalu koji je ozbiljno zastareo u svakom smislu, a konceptualno nije ništa više nego "Tennessee Williams sa pederima" (oprostite un-PC).

Reditelj ovog dokumentarca, Crayton Robey, nije baš imao najjasniju nameru u kojoj meri njegov film treba da bude portret autora komada Boys In The Band, a koliko prilika za priču o "tim vremenima" kada su homoseksualci bili nepriznata i samim tim nepostojeća skupina. Možda priči o Crowley-vom odnosu sa glumicom Natalie Wood baš i nije trebalo toliko mesta u filmu, ali je svakako sama po sebi bila zanimljiva. A Natalie Wood je bila hebeno prelepa!

S druge strane, kada se na kraju izlista da većina kasta (mislim da su svi glumci iz predstave igrali i u filmu), kao i deo okolne ekipe mrtvi, i to umrli od Side, bude vam malo žao što se film nije detaljnije pozabavio i njima. Naročito u kontekstu činjenice da je većina nakon "raspada benda" slabo nalazila nove uloge, uspeh ili sreću u Holivudu i drugim estradnim lokacijama. Bili su previše žigosani sopstvenim "coming out"-om.

Making The Band intervjuiše preživele, prikazuje koliko je starost neprijatna (naročito na licima koja bi da su večno mlada), pokazuje fotke i inserte sa snimanja. Manje-više sve kako smo navikli. Možda su dečaci, ipak, zaslužili da samo oni (još jednom) budu zvezde.

SELEKTAH: 6/10

GAME CHANGE

Prema istinitijem i sumanutijem događaju od onoga koji je poslužio za Fargo

Ovo je TV film.

Ovo je HBO-ov TV film.

Sudio sam mu prema tim standardima.

Ekranizovati stvari koje su se kako juče desile je super. Zašto čekati da stvari postanu istorija da bi imali koristi od njih? Nakon solidnog osvrta na više nego srdačno prijateljstvo Billa Clintona i Tony-ja Blaira (ili Kosovskih krstaša kako su poznati u mom domu) HBO izlazi sa filmom koji se bavi predsedničkom kampanjom Johna McCaina odnosno trenutkom u kome se u istu, u svojstvu budućeg kandidata za zamenika predesednika, uključuje Saraha Pailin. Film je, prema istoimenoj knjizi Marka Helperina, režirao Jay Roach kome komedije nisu strane (ali je i autor, takođe TV filma, Recount koji (tek sad?!!) treba da gledam i koji se bavi onim spletkarenjem sa glasovima na Floridi).

Najveći problem sa Game Change je što će vam biti teško da poverujete da je ono što ste odgledali ono što se stvarno desilo. I baš zato se ovaj film zove Game Change.

Woody Harrleson igra Cainovog savetnika Stevea Schmidta, Ed Harris nešto mršavijeg i bolje izgledajućeg Johna McCaina, dok Julianne Moore razvaljuje kao Sarah Palin. Film počinje u trenutku kada Barack Obama, nakon govora u Berlinu, postaje planetarna zvezda što McCainov štab ne propušta da mu zameri poredeći ga sa Britney Spears. To je prvi aspekt "gejm čejndža". Drugi dolazi sa izborom kandidata za zamenika predesednika koji tu "slavu" treba da pomuti i nadmaši. Izbor pada na guvernerku Aljaske, koja je pre dolaska na tu poziciju od "bavljenja materijom" imala samo gradonačelnikovanje nekim od tamošnjih gradova.

Sarah Palin je verna supruga i požrtvovana majka (i ortodoksna prolajferka- iako je znala da će joj se dete roditi sa Daunovim sindromom nije abortirala) i tokom prvih dana njene promocije za pomenutu ulogu- Amerika je oduševljena. Saraha je spontana, "zvezdasta", odličan govornik, ljudi, a naročito žene, je vole.

A onda dolazi trenutak u kome Sarahu treba spremiti za 1na1 susrete sa američkim medijima. Schmidt to preuzima na sebe. Na njegovo pitanje kako ona vidi nastavak odnosa sa Britanijom. Ona odgovora da bi senator McCain i kraljica trebalo da ih nastave kao do sada. Schmidt primećuje da kraljica ne upravlja Britanijom, na šta Saraha pita- a ko to onda radi. Premijer, odgovara zapanjeni Schmidt.

Tu počinje sve ono čemu se Saturday Night Live (sa neprejebivim imitacijama Palinove u izvedbi Tine Fey) i ostatak sveta iz sve snage rugao. Game Change ne propušta nijedan od tih trenutaka. Ali ono čime se on ozbiljnije i poštenije bavi (što ga i čini genijalnim filmom) jeste: a) šok samog McCainovog štaba zbog toga u šta su se upustili i koliko su se zajebali i b) reakcija same Sarahe Palin na sliku koja se ubrzo o njoj (kao glupači nad glupačama) kreirala u javnosti.

Game Change se pita kako je bilo moguće tako olako i zbrzano otvoriti takvoj osobi priliku za tako važnu državnu poziciju, i pretpostavlja taj trenutak kao ključni zašto je McCain izgubio trku, ali i dobio daleko više glasova nego što bi bez Palinove. S druge strane, portret Sarahe Palin nimalo nije jednodimenzionalan. Ona je iskreno bila impresionirana likom Johna McCaina i odlučna da pomogne koliko može. Njeni stvarni kvaliteti maksimalno su iskorišteni tokom predsedničke trke. Ali ona nije bila spremna na debakl i reperkusije sopstvene neobrazovanosti i potonjih nepromišljenih izjava. Ona je zaista bila pred nervnim slomom zbog svega toga. Da li je i koliko ona sama kriva zbog svega toga?! Hm. Game Change ne daje jednostavan odgovor na to pitanje.

Roach je u potpunosti ispoštovao "nezahtevnu" strukturu TV filma, ritam je perfektan, a film ni jednog trenutka ne kaska mnogo za nečim što bi bila njegova prava holivudska egzekucija.

Ja sam uživao. I smejao se. I smejao. I povremeno mi je bilo neprijatno zbog tog smeha.

SELEKTAH: 9/ 10

MOĆ VEŠTICA 24.04.2012. Možda da se pravimo da nismo već gledali?

via Twitter via b92.fm

Ministry - Jesus Built My Hotrod – Sire - Psalm 69

Karneval - Vuk samotnjak – (još uvek ne znamo) - Movies

Justin Townes Earle - Lower East Side – Bloodshot – Nothing’s Gonna Change The Way You Feel About Me Now

Zambri – Straws  – Kanine - House of Baasa

Damir Avdić - La džigeracion – Samizdat - Mein Kapital.

Loose Tapestries - The Decision - Columbia - Loose Tapestries Present The Luxury Comedy Tapes

Sun Araw, M. Geddes Gengras, The Congos - Food Clothing and Shelter – RVNG Intl - FRKWYS Vol. 9: Sun Araw & M. Geddes Gengras meet The Congos - Icon Give Thank

Bear In Heaven - Sinful Nature – Dead Oceans - I Love You, It's Cool

Poor Moon – Anyplace - Bella Union - Illusion

Melvins-Lite - Worm Farm Waltz – Ipecac - Freak Puke

Martial Canterel – Market – Wierd - You Today

Trembling Bells & Bonnie 'Prince' Billy - I Made A Date (With An Open Vein) – Honest Jons - The Marble Downs

Carter Tutti Void - V2 – Mute - Transverse

Ilya - On Vauxhall Bridge –Self-released  - Fatoms Deep

The Shutes - Bright Blue Berlin Sky – Cross Keys - Echo of Love - EP

Wolfbrigade - Hurricane Veins – Southern Lord - Damned

Chelsea Wolfe - Dissolution / Rehearsal for Morality – Pendu Sound - A Tribute To Rudimentary Peni

M. Ward - I Get Ideas – Bella Union - A Wasteland Companion

Leila - Colony collapse disorder (featuring Mt. Sims) – Warp - U&I

Marlena Shaw - Woman of The Ghetto [Live at Montreux] – Light In The Attic - Listen, Whitey! The Sounds Of Black Power 1967-1974

AUTOPARK - Autopakao (Odličan hrčak)

Do vas je, ne do njih

Recenziju prošlog albuma Autopark nisam pisao, jer mi se nije baš dopao i nisam želeo da svojim prijateljima otežavam ionako obilna saplitanja koja potiču već od samog su-žitija sa rok Srbljima. Ovaj novi mi je do jaja, ali sve do sada se nisam osetio pozvanim da pišem o njemu. Finalnu kopiju nemam, zbirka pesama koju posedujem u mp3 formatu kod mene još uvek stoji u folderu Sad ste najebali, što je bio moj predlog kako da nazovu ovaj album, članovi benda su zbog svog profesionalnog ponašanja u međuvremenu u mom tefteru prebačeni među "ološ", Eli je još uvek premala da je vodim na njihove koncerte, a bez nje idemo samo na Sajsi i БС. A onda je došla i ta recenzija na Popboksu...

Mislim da to nije recenzija koju ovaj bend zaslužuje. Možda samo odabrani čitaoci Popboksa. Ne znam ko je Jovan Ristić i samo tako nemam ništa lično protiv čoveka. Ali, ja ništa dosadnije i besmislenije nisam pročitao na srpskom jeziku još od poslednjeg pokušaja Aleksandre Kovač da nas podseti na svoju estradnu egzistenciju. Čitam u komentarima na isti kako je Ristić nastupio "objektivno". Pa, mislim jebote, idi zidaj objektivne zgrade, projektuj objektivne bioskopske sale, prkosi objektivno izazovima zajedno sa gradonačelnikom Čivasom, ali nemoj, brate, da pišeš recenzije rok albuma na vebzinu "objektivno". Pa jedini ljudi koje zanima "objektivni" sud o umetničkom delu su moroni. Kritika je autor kritike. I stvarno me zabole šta vi mislite tim povodom. U Jovanovoj recenziji ja sam "objektivno" informisan da introspektivna lirika Ognjenke Lakićević otpevana i dalje monotonim glasom nije baš našla najbolje uhlebljenje u samo-robotizaciji, kao ni u ambijentalno-elektronskom setingu. Skoro tim rečima. Da mi članovi benda nisu prijatelji i da zaista ne volim Autopark, pa da me pisanje o njima baš i ne zanima, zaspao bih kao klada posle čitanja prvog pasusa. Literatura o vrstama mahovine koja se hvata oko panjeva deluje na mene na isti način.

Još uvek nisam provalio zašto svaki put kada se potegne priča o Autoparku ili nekom njihovom izdanju ono "najkompetentnije" u, inače, dozlaboga dosadnoj, ekipi "ozbiljnih rok poštovalaca" mora da se oglasi svojim "objektivnim" pokušajima osporavanja kvaliteta i nekvaliteta ovog benda. Više volim one koji AP nazovu "netalentovanim smorovima sa gluvonemom pevačicom". Rokenrol, burazeri!  Gloženje oko mog (fenomenalnog) ukusa i vašeg (očajnog) staro je koliko Salierijeva ljutnja. Pa što onda da ne koristimo prilike?! Nego kao pridajemo sebi lažnu važnost skrivajući se iza "objektivnog".

Autopark sa albumom Autopakao pokazuju da su bolji pop nego rok bend i da im bolje leži da u tom formatu traže nova aranžmanska rešenja. Onaj prošli album (već sam mu i ime zaboravio, majkemi) bio je "kao" pank, ali ja mislim da u samom bendu ne čuče tako akutne, burne i divlje emocije. Mislim da njihov izraz nije reći nešto po svaku cenu, već reći nešto lepo na pametan i duhovit način. Pet Shop Boys pre nego Black Flag. U isto vreme Autopakao daje sve od sebe da nešto što je bendu, iz moje perspektive neopravdano, bilo spočitavano kao mana (Oljino pevanje, recimo) prevaziđe na neke načine koji će biti novi, ali i dalje ostati "autoparkovski".

Novina je da Berček više peva. I meni njegovo šaputanje na jastuku sa Oljom liči na nešto što bi pre uradio Neša Leptir, nego Serge Gainsbourg, i mislim da je šarmantno i da ne mari puno što su Srblji operisani od simpatije za tako nešto (Ovo je ozbiljna zemlja za ozbiljan rokenrol i ozbiljne muzičke fanove). Mislim da svaki put kada se njihovi glasovi ukrste (Autookean, Poštujem te znaš) potencijalna hermetičnost stihova, njihova nežnost, pa i arogancija, dobije jedan smajli pored zbog čega se lakše konzumira i ne deluje toliko pretenciozno (pa čak i u lažno dramatičnoj i štrčećoj Isuviše brzo). Ovo je bend koji ima svoju poetiku, voleli je vi ili ne. I ona je prepoznatljiva i Autopakao se, hvale vredno, poigrava sa njom i uspeva da je efektno proširi na teren koji bi puritanski nastrojeni autoparkovci mogli nazvati izdajom prvobitne "intime".

S druge strane, od svih albuma Autoparka ovaj deluje kao neka pop-Sumatra, samotako eskapizam, kao neki audio-tapet sa prizorima palmi, zgodnih tela, romantičnih pogleda i sitnom, ali vidljivom nuklearnom pečurkom u daljini. Majami je, meni, recimo, takva pesma. Autopakao je trebalo da izađe prošle jeseni ili zime, ako se ne varam. To bi bilo tako pogrešno. Ovo tupavo proleće je pravo vreme za njega. Pokušaj da u farmerke upašemo propale snove i polupane ljubavi, više krajeva nego početaka. Mi pomeramo stvari... kažu dani. Kaže pesma. Najlepše dok vozite bajs. Muziciranje na Autopaklu je opušteno, namazano do bola i ne pati za idolima. Zamislite se malo dublje uz pesme poput Mi uvek imamo ih i čućete Chrisa Reau, Laboratoriju Zvuka, koliko i iskrene fanovske pokušaje da se dosegne lakoća jednog Johnny Marra. Naravno, tu su i "stare", sumornije stvari poput Šaputanja ili Ja bih samo da se smejem (uprkos grozno odrađenom vokoderu).

Budimo objektivni- pa ima li ovakvih bendova i ovakvih njihovih albuma na srpskoj sceni? Mislim koliko još derivata Obojenog Programa, Darkwood Duba i Kazne Za Uši gluvo uvo može da proguta pre nego što prizna da su Autopark, ipak, nešto autohtonija pojava? Ovo je bend koji se trka sa samim sobom. I, za sada, još uvek pobeđuje.

SELEKTAH: 8/10

MOŽDA JE TREBALO I RANIJE

Ballad Of Narayama, Idi i smotri

Možda je trebalo ranije je nova rubrika u kojoj ću vam pisati o nekim "starim" filmovima koje sam "tek sad" gledao.

Ballad Of Narayama, iz 1983., je prvi film Shohei Imamure koji sam gledao u životu. A svakako neće biti ni poslednji. Ako Eli bude sarađivala uskoro bi mogli da se nanižu i Insect Woman, The Pornographers i Vengeance Is Mine.

U ovom filmu Imamura prikazuje "poetiku divljeg". U nekom seocetu, podno samog vrha planine Narayama "na kome žive bogovi", tokom bilo kojeg veka pre devetnaestog, u poluincestuoznoj zajednici živi nekoliko porodica. Oni se bave poljoprivredom i lovom, poštuju starije, opšte sa psima i lopove kažnjavaju "živim pokopom". Između svih tih aktivnosti zbog kojih Hezus suze roni, Imamura lukavo i sa dosta ljubavi provlači trenutke koštane srži ljudskosti- strasti, usamljenosti, starenja i smrti. Na ovako primitivnom nivou života te, od strane modernog čoveka posmatrane, izopačene aktivnosti izgledaju dirljivo u svom kost i koža autfitu. Iako većina balada ima jedan, i najčešće, neveseo kraj, Imamura zapravo prikazuje samo jedan od mnogih ciklusa koji se nemilosrdno vrte u seocetu, ali seta kojom je ovaj film natopljen odogovara senzibilitetu balade.

Nećete biti razočarani. O, ne, nikako.

SELEKTAH: 9minus/10

Come And See ili kako mu je ruski naziv Idi i smotri je (barem sudeći prema imdb-u) poslednji film Elema Kazimova. Snimio ga je sa 52 godine. Ne znam zašto, ali postalo mi je bitno koliko godina je imao reditelj kada je snimio neki film. Intrigira me ukrštanje moje predstave o njegovom psihološkom stanju u tim godinama sa onim čime se pozabavio. Idi i smotri nije nešto što biste očekivali od jednog pedesetogodišnjaka.

Pre svega on odiše, i dalje, sumanutom vizuelnom energijom i rediteljskim postupkom koji biste očekivali kao inovaciju kod nekog mlađeg reditelja, a ne na, kako se ispostavlja, samom začelju jedne karijere (ili njenom vrhuncu, svejedno). U Kazimovom filmu, glumci imaju tendenciju da čitavu scenu iskorače u pozorište obraćanjem u kameru, tj nama. Ovaj momenat koji razbija filmsku realnost paradoksalno upravo doprinosi našem uranjanju u istu. Time što nas provocira i direktno proziva, Kazimov nas grabi i ne pušta iz priče. A kako se priča bavi sa par nedelja iz života beloruskog dečaka tokom divljanja "nemaca" ovom zemljom 1943. jasno vam je da je to poslednje mesto gde želite da budete.

Sve do samog kraja, Kazimovljev film je briljantan. Iako sam na dosta načina video užase različitih ratova, Idi i smotri ima, za mene, novih i autentičnih momenata na pretek. Kazimovljevi šok-efekti uvek su u funkciji neke daleko podmuklije poezije i gledati kako se njegov lik probija kroz ledenu baru bežeći od jednog užasa ka drugom užasnom saznanju preraskošno dočarava tihu jezu rata. Isto važi i za scenu sa kravom. Koliko je ta krava besmisleno poginula... pitaćete se. I pitati...

Kraj, sa kakofoničnim psihoanalitičkim obračunom sa "ocem rata", mi se nije dopao. Baš kao ni ruska osveta pre toga, baš kao ni probijanje partizana kroz šumu koje sledi posle toga. Kraj je trebalo da ostane daleko ličniji, baš kao i početak. Možda u onom prvom metku koji dečak nemoćno ispali u Firerovu sliku.

Svejedno. Progutajte nešto za želudac i pritisnite play.

SELEKTAH: 8plus/ 10

MEDIANERAS

Ako ste u srećnoj ljubavnoj vezi pogledajte ovaj film. Ako niste, nemojte nikako da ga propustite. Ljubav je dizajn. Za sve. Videćete...

Medianeras ili Sidewalls ili "Bočne strane zgrade" (kako ga ja ne bih preveo) je debitantsko ostvarenje četrdesetsedmogodišnjeg Argentinca Gustava Taretta. I predstavlja lep primer da je biti hipster bestežinsko stanje duha, a ne broj godina manji od minutaže žive verzije You Made Me Realize.

Film počinje duhovitom razglednicom Buenos Airesa tokom koje nam glas iz ofa priča o mešavini stilova, uticaja, prenatrpanosti i zatrpanosti, a sve to prati fenomenalna fotografija koja pokazuje baš to s čim of tera šalu. Vi uživate, ali i potajno strepite da ovo ne bude samo zanimljiv dokumentarac o arhitekturi grada, kada priča počinje da se razmotava i na dva lika koja ćemo pratiti, Martina i Marijanu. Istim tonom. Istim osećajem za traženje lepog u enterijeru, kostimu, na licu, grimasi, izgovorenoj reči. Tišini. Usamljenosti. Vremenu koje zuji dok prolazi.

Tarreto je napravio film koji je verovatno neostvareni san svakog dizajnera (i kopirajtera) čije je dupe barem jednom odsedelo desetak sati zarad dobra klijenta. To je film koji sa lakoćom predstavlja havarisanu intimu kao opsesivnokompulsivno uređeni prostor koji u isto vreme predstavlja lični trijumf nad Svetom s one strane, ali i poslednju utvrdu pred njegovim naviranjem. Tarretov film je o post-iPod generaciji koja se već dobrano srodila s idejom da život nije nešto što nužno donosi sreću, ali uvek može lepo da izgleda. Pardon, uvek može kul da izgleda. Marijana je arhitekta koji nikada ništa nije projektovala, sem magičnih rešenja za izloge prodavnica. Martin je veb dizajner čiji je svet postao još virtuelniji nakon što mu je devojka ostavila psa i otišla da traži sreću u Americi. Medianeras je film o tome kako su se njih dvoje (jedva, jebote!) upoznali, iako ih deli samo čitav jedan virtuelni svet i par metara onog stvarnog. Videćete.

Tarreto nikada ne dopušta da njegov humor, njegovo bavljenje likovima i njihovim najtraumatičnijim trenucima bude iznad ili ispod granice prihvatljivog za "neki kul kofitejbl magazin". To je ta, ako mene pitate, ispravno i promišljeno pogođena distanca (i najveći kvalitet ovog filma) koja postoji između samih junaka, reditelja i njih, nas i filma. To je taj mali zeitgeist. "@" od koga bi mogli malo da se pomerimo.

Ima mana. Ali one su vrline.

SELEKTAH: 9/ 10

TWO-LANE BLACKTOP

U jednom od poslednjih brojeva Sight And Sound piše da je ovo kultni film. Na četiri strane

Od holivudskih crno-belih filmova lepši su samo neholivudski filmovi iz sedamdesetih. Oni su uvek, na ovaj ili onaj način, radikalni. Oni film tretiraju kao oružje. Oni su ekstenzija onog autorstva kojim su se pozabavili "francuzi" u šezdesetim. Monte Hellman, za koga sam prvi put čuo sa ovim filmom, je izgleda jedan od takvih autora. Nažalost, Two-Lane Blacktop me nije oduševio.

Možda je problem što ga nisam gledao kada je trebalo. Pet godina pre nego što sam se rodio.

Danas Two-Lane Blacktop pre deluje kao ilustracija aktivnosti troje dokonih i razmaženih tinejdžera nego kao akt bunta protiv svih mogućih oblika ustaljenosti. Likovi su dobrano antipatični, Hellman se ne trudi da nam otvori put u njihova srca, duše ili biografije. Nego se dešava ono najiritantnije- "oni su jednostavno takvi".

A u Two-Lane Blacktop radi se o dva momka koji imaju moćnu mašinu kojom krstare Amerikom i učestvuju na lokalnim, ilegalnim trkama i na taj način zarađuju novac. Isto toliko mutavo koliko su i oni sami pridruži im se i jedna devojka, da bi ubrzo potom oni ušli u mentalnu i četvorotočkašku trku sa nekim napaljenim tipom u srednjim godinama koji laže čim stigne, predstavlja se kao "G.T.O" (korporacija, dakle) i igra ga "Dilindžer". Kroz tu trku momci demonstriraju neočekivano drugarstvo na drumu i u više navrata praktično vraćaju "G.T.O."-a u trku, iako nisu morali. Naročito ako su planirali da pobede. Stvari se malo menjaju kada devojka iz njihovog auta pređe u njegov. No, trka donosi još preokreta...

Hellmanov film izgleda super. Prljav je, mračnjikav, divalj, arogantan, ćutljiv i ćudljiv. Govorim o fotografiji. Da li namerno ili zbog ograničenih budžetskih i autorskih kapaciteta on manjka strašću koju propagira. Mislim da nikada trke automobilima nisu zabeležene tako nestrastveno, sa nekom rutinom kojom kamere CCTV-ija beleže dilere kako dele drogu. Zbog toga čitav film deluje kao ravna linija, bez uzbuđenja. Bez tajni ili misterija. Izaziva dosadu.

Možda je sve u nijansama. U gluvonemom ispoljavanju interesovanja za devojku od strane jednog od momaka i potonjim jurenjem za njom. Možda je sam kraj samoubilački akt zbog slomljenog srca. Možda se od vas očekuje da sve to sami pomislite, a ne da vam se prikaže. Ja, ipak, volim više ovo drugo. Filmovi su za gledanje.

SELEKTAH: 5minus/10

TULPAN

Šta god vi mislili o festivalskom filmu, pitam vas gde ćete drugde da vidite kako čovek ukazuje prvu pomoć "usta na usta" jagnjetu koje se upravo rodilo?

Brat živi sa sestrom, njenim mužem i njihovo troje dece. Pomaže mužu u njegovom poslu. I pokušava da sebi nađe ženu.

Na osnovu priče, i da je u pitanju film iz novog rumunskog talasa- možda bih i pogledao. U suprotnom, zabole me.

Ali, ako sve to prebacite u Kazahstan, u sred neke nedođije kojom jednom u nekada prođe poluraspadnut traktor i ponudi sveže krastavce, dobijate mnogo zanimljiviji pogled na svet oko vas od onoga koji bi mogao da vam ponudi kanal National Geographic ili Discovery. Ovde i najmanja životna aktivnost podjednako elokventno govori i o lepoti života i o njegovoj apsurdnosti.

Tulpan je ime devojke koju ovaj mučenik pokušava da osvoji, uprkos protivljenju njenih roditelja, kojima se ne dopada to što je nezaposlen i što je klempav. Ona je to nešto nedostižno, smisao, potreba. A možda čak i ne postoji, ne znamo, jer smo je samo jednom videli s leđa.

Ovo je topla ljudska priča sa vedrim humorom. Nešto što bi Tornatore mogao da režira i nešto što bi njegovoj publici moglo da se dopadne.

Meni i jeste i nije.

SELEKTAH: 6/ 10

MOĆ VEŠTICA 17.04.2012. Ozbiljan čovek (Niko kao ja)

via Twitter via b92.fm

Hyetal - Searchlight (Night Mix) – Black Acre - Searchlight (Night / Stay+ Mixes) EP

Mariee Sioux – Homeopathic – Grass Roots - Gift for the End

Stimming - Window Shopping (Original Mix) – Diynamic Music - Window Shopping EP

Black Breath - Mother Abyss – Southern Lord - Sentenced To Life

Islet - This Fortune – Shape - Illuminated People

Twist - Dent (Peel Session) - Bootleg

Novac ft Sajsi MC – Frikovi (privju) - http://soundcloud.com/novakaskovic/novac-sajsi-mc-frikovi-preview

Exitmusic – Passage – Jagjaguwar - 7”

The Torques - In My Time Of Dying (Peel Session) - Bootleg

Quantic & Alice Russell - Su Suzy – Tru Thoughts - Look Around the Corner

British Sea Power - Up Against It – Rogh Trade - EP2

Sun Ra - Pink Elephants On Parade – A&M – Stay Awake

Haim – Forever – Self-released – Forever EP

Funkystepz – Jigga – Forever Live Young - Royal Rumble EP

Florence and The Machine - Seven Devils – Island - Ceremonials

Georgia Anne Muldrow - Kali Yuga - SomeOthaShip - Seeds

Angil and the Hiddentracks - I Have Stopped Wondering – We Are Unique - Now

The Mars Volta – Dyslexicon – Interscope - Noctourniquet

M. Ward - Wild Goose – Merge - A Wasteland Companion

KLIP

Jedan život, jedna mladost, cvet bez ljubavi...

Sudeći po prvom, promo klipu Klip je imao solidne šanse da mi se veoma dopadne. Tinejdžeri, serija Skins kao željena, pre nego postignuta, referenca (al' svejedno), kao i (dalje) popularni polu-dokumentarni pristup stvarnosti...

Ali nije. Vrlo nije.

Priče, kao nečega što treba tokom filma da pratimo vođeni empatijom ili antipatijom prema junacima, nema. Iako ovaj film ni ne pretenduje da bude ta vrsta- koja priča neku priču- ovde ponuđena narativna skičica je uvredljiv kliše, koji autorka (rediteljka Maja Miloš) ne pretenduje da prevaziđe, nego, naprotiv, želi da ga produbi nizom "provokativnih" i "kontroverznih" i "sirovo emotivnih" (debeli navodnici!) scena. Ono što na kraju dobijamo uvredljiva je kombinacija opštih mesta, autorkinih ultra-konzervativnih nazora i opasno opasne eksploatacije jednog "nežnog" uzrasta.

Pođimo od skičice. Jaca (zaista fascinirajuće predana projektu Isidora Simijonović) je tinejdžerka koja živi na obodu (svega što možete da zamislite), njen otac je teško bolestan, sudeći po ponašanju i njena majka je ili retardirana ili živi u 1982. Jaca je zaljubljena u svog školskog drugara Đoleta, u ovom filmu zamišljenog kao prototipa regularnog dizelaša iz opskurnog naselja, a zapravo se radi o portretu klasičnog balkanskog psihopate iz mladosti. Kao što i sami vidite svaka sličnost sa sudbinama koje je najčešće dočaravala Mirjana Joković je slučajna.

Sam naziv filma, pretpostavljam, potiče od klipova koje sama junakinja pravi svojim mobilnim telefonom. To su kratki, kakofonični, sirovi snimci sveta koji je okružuje. Privatna kinoteka bola, sreće, tišine, života koji je duboko urezan u njeno srce. Ujedno ti snimci su i ono što ovom filmu treba da da taj, u rediteljskom smislu, inovativni, konceptualni zamah. Samo što nisu. Jaca i Maja snimaju iste stvari na isti način. Skoro svaku hebenu stvar koju je Jaca zabeležila svojim telefonom, zabeležila je sekund pre ili sekund posle ili sekund okolo i sama rediteljka, na isti- "tresem mobilni, vrtim kameru" način. Umesto dve vizure mi smo zapravo dobili film u kome Jaca radi na drugoj kameri, ali gledaocu ne nudi ništa što nije već video kroz Majino "oko", i obrnuto. S druge strane, ako je rediteljska namera bila da se ove dve vizure poistovete radi sudara subjektivnog i "objektivnog" tj njihovog poistovećivanja radi stvaranja "apsolutne" slike stvarnosti mislim da u konačnom ishodu nismo dobili ništa niti novo, niti zanimljivo. Najskloniji sam da poverujem da je ovde jedan, kod tinejdžera vrlo popularni, gedžet nemušto i neinventivno (zlo)upotrebljen zarad kreiranja lažne vizuelne dinamike, pomodne estetike i, naročito, (konceptualne) bliskosti sa ciljnom grupom kojom se film bavi i kojoj će se, u najvećoj meri, obraćati.

Sve što o Jacinom životu saznamo iz prvih deset minuta, kao u nekom danu mrmota pomenute Mirjane Joković, ponavlja se, uvek na isti način. Jaca uvek jede iz dubokih tanjira, uvek "ima da uči" kad je mama pita gde će, sve turbo-folk pijanke izgledaju kao loše sproveden modni editorijal po kome se nemoćno vrzma plastična litarka Lav piva, a Jaca i njena ekipa su manje ili više retardirane u verbalizaciji svog života. I tu nisu krive ove glumice-početnice, već rediteljka koja ih je bez milosti prepustila sebi samima, kao da je autentičnost nešto što se "samo" zabeleži kamerom. Klip ima problem što nije jasno da li je on stilizovana dokumentarizacija stvarnosti ili psihološki utemeljena (kakva-takva) drama. Kao ovo drugo on pada pod serijom klišea (patnja radničke klase u korumpirana četiri zida + regularni set roditelj-tinejdžer nerazumevanja) i loše napisanih scena koje tek u vrlo, vrlo retkim trenucima postižu nekakvu autentičnost zbog koje smo došli (Jaca i devojčica u domu, recimo). Sve "obične" (da tako napišem) scene ovog filma služe kao loša nameštaljka za one "neobične" zbog čega film najviše i deluje kao povod za voajersku onaniju same autorke. Baviti se psihologijom junaka u Klipu značilo bi tragati za nekim parčencetom autentičnog uzroka ili povoda njihovim "ekstremnim ponašanjima", ali toga ovde nema. Kao dokumentarna slika "jedne mladosti" on se ozbiljno muči da prevaziđe seting socijalističke Jugoslavije na koji su nas navikli loši naslednici Crnog talasa i da ponudi nešto novo "krv, sperma & rakija" dramaturgiji čiji su najgori primeri uvek nekako uvezani sa imenom Olega Novkovića.

Potencijalni zamor veriteom srpskog tinejdžera Maja Miloš pokušala je da isprekida "provokativnim", "sirovim" i "eksplicitnim" scenama seksa između Jace i njenog "fatalnog" momka Đoše. Ko imalo zna o tinejdžerima zna da je to period života kada se ono "telesno" po prvi put uključuje kao važan faktor doživljavanja i trpljenja stvarnosti. Drugi pokretački faktor te faze je radoznalost. Spojite te dve stvari i XXI vek i ako vas šokira što tu neko nekom puši, što tu neko nekog šeta kao kuče na povocu, što tu neko nekog jebe u hodniku zgrade, što se tu neko opija do besvesti i pravi sranja, i što sve to beleži kamerom svog mobilnog, vi svakako imate ozbiljne, ali legitimne patrijarhalne nazore. I živite u XIX veku.

Pročitao sam u (predobronamernoj i po upotrebljenim referencama preambicioznoj) Dimitrijevoj recenziji (koju vam svakako preporučujem!) da bi Klip trebalo da bude jedna ljubavna priča, jedna fatalna, "anything goes" ljubavna priča. Sve do poslednje scene ja bih prihvatio tu tezu uprkos bednoj realizaciji iste. Tu se odigrava ono što je najstrašniji momenat ovog filma- kombinacija nekoliko stvari čiji će pogubni koktel iovako retardiranu omladinu okuražiti da je surovo i sirovo zapravo iskreno i emotivno. Kao što su mnogi filmovi u kojima se čaše lome golim rukama pokušavali sa starijom publikom pre toga. U poslednjoj sceni, dakle, (SPOJLER!) Đole dođe i zavali pesnicom Jacu, koju je pre toga odjebao, jer mu je rekla da ga voli i da bi sve uradila za njega, dok ona pleše i ljubi se sa drugim. A potom je jedno par puta sočno šutne na sred partija. Gde ni jedan od njegovih drugara ne oseti potrebu da ga zavali nekom flašom, nego kao coknu neslažući se. Potom Jaca ustane, dogega se do Đoše i onako krvavih usta počne da se ljubi sa njim. Kraj. Filma. Bilo bi efektnije da je uzeo mašinicu za šišanje i oćelavio je pred svima, jel da, Majo? Ne znam zašto nije. Odmah nakon toga pojavi se kukavički ispis koji nas informiše da u igri sa gumenim kurcem nisu učestvovala maloletna lica (za slučaj da ste toliko maloumni da mislite da jesu).

Srbija je opasna sredina da bi joj se ovako nešto prodavalo kao OK momenat za fatalnu ljubav. Da su ovo neki stariji ljudi, čiji je zreli izbor da pesničenjem doživljavaju ljubav, to bi bilo OK. Zaista bi. Sa tinejdžerima čije ovakvo ponašanje nije utemeljeno ni u čemu "društvenom" do tog trenutka do u njihovoj sopstvenoj psihopatologiji (by courtesy of Maja Miloš) ovaj kraj je verovatan i logičan ishod. Ali nezanimljiv, neparadigmatičan, neoriginalan i za ciljnu grupu kojoj se obraća- beskrajno pogrešan. Jaca i Đole nisu produkti svoje sredine i ovaj kraj se ne može braniti time što je fotokopija estradnih (ili drugih) romansi kojima su oni božemoj okruženi. Ovim krajem Jaca i Đole postaju jedan sasvim običan sado-mazo par koji je protraćio sat i po vremena našeg života na upoznavanje sa njihovom dozlaboga dosadnom i ispraznom svakodnevicom.

SELEKTAH: Iako ovde obično numerički protivurečim ideji estetskog suda, mislim da bi Maja Miloš, ipak, radije htela neku reakciju koja parira "provokativnosti" njenog filma. E, pa, evo je- Majo, puši gumeni kurac!

MORRER COMO UM HOMEM

Almodovar plus Pasolini = bijedna replika Žilnikovog Marble Ass

Almadovarovi su tetkasti transvestiti vitkih jezika. Pasolinijevi su momci ružnih penisa, homoseksualna gerijatrija, dokumentarni stil i rudimentarni narativ. Žilnikova je ideja i dobar deo njene realizacije.

Sve se dešava u Portugalu.

Ovaj film bio je deo oficijelne selekcije u Kanu 2010. godine (ako se ne varam). Tu se ja uključujem. Kao fakin snob. Kao radoznali fakin snob!

Morrer Como Un Homem ili To Die Like A Man je jedan relativno naporan, nerelativno nezanimljiv i predug film (2 sata) o ostarelom transvestitu koji umire, koji ima mladog ljubavnika koji je heroinski ovisnik i sina, ljubavnikovih godina, koji ima ozbiljan problem sa homofobijom i sopstvenom homoseksualnošću. Reditelj Joan Pedro Rodrigues prikazuje nam njegove poslednje dane i jalove pokušaje da sklopi nezalepljive paričiće svoga života. Međutim, taj momenat nije tužan, kao što je bio u predivnom Avant que j'oublie.

Rodrigues svoj film započinje konfuznom kombinacijom arthausa i šok filma u sekvenci u kojoj prvo pratimo analni snošaj dva mlada vojnika koji potom nabasaju na kuću u kojoj dva transvestita provode veče za klavirom (Čanak-Mitrović style). Nakon toga jedan vojnik ubije drugog. U nastavku filma ozbiljno se pitamo ima li u ovom svetu uopšte žena (sa vaginom!), a naglašeno interesovanje glavnih junaka za prirodu i životinje stvara utisak o nekakvoj post-apokalipsi u kojoj oni žive, ali o kojoj nemamo nikakvih informacija. Unutar tako postavljenog začudnog sveta odigrava se banalna melodrama između starog i mladog ljubavnika, oca i sina, starosti i mladosti.

Na kraju sve izgleda kao (neki/pomenuti) Žilnikov film koga je ozbiljno osujetio gubitak dve trećine obećanog budžeta iz pokrajninske kase.

SELEKTAH: 2/ 10

MOĆ VEŠTICA 10.04.2012. Ako ste pažljivo lizali...

via Twitter via b92.fm

The Shutes - Echo of Love – Cross Keys - Echo of Love EP

Motor - Man Made Machine (Black Asteroid RMX) – CLR – 12”

Element - Kitten Modulation (Peel Session) - Bootleg

Angil and the Hiddentracks - Swan Song of a Refuge – We Are Unique - Now

Mo Kolours – Twelve - Free Download - EP2: Banana Wine

BadBadNotGood - You Made Me Realise (Feat. Luan Phung) – Self-released - BBNG2

Mark Ernestus ft Jeri-Jeri with Mbene Diatta Seck - Mbeuguel Dafa Nekh – Honest Jons - Mbueguel Dafa Nekh / Dub Dafa Nekh

Merchandise - In Nightmare Room – Katorga Works - Children Of Desire

Alt-J – Breezeblocks (Demo) - Bootleg

Morrissey - Treat Me Like A Human Being – HMV - Viva Hate (Remaster)

Danny Brown - Grown Up - Scion A/V – 7”

Contrepoison - No Need To Dream – Hospital - I Keep On Searching

Mariee Sioux – Swimming Through Stone – Grass Roots - Gift for the End

Martyn - We Are You In the Future (Redshape Remix) – Brainfeeder - Hello Darkness EP

Amiri Baraka - Who Will Survive America – Light In The Attic - Listen, Whitey! The Sounds Of Black Power 1967-1974

The Mary Onettes - A Breaking Heart Is a Brilliant Start – Labrador - Love Forever

Jessie Ware – Running – PMR – 12”

Karneval - Le Notti Bianche – (još uvek ne znamo ko će da objavi) - Movies

ISLET - Illuminated People (Shape)

KST gori. DJ Freedom pušta muziku. Ovo svira

Yo La Tengo su najbolji bend devedesetih iako su ("arguably") njihovi najbolji albumi objavljeni u dvehiljaditim. Iako su poreklom iz Kardifa u Velsu, Islet pripadaju istoj tradiciji kao i Yo La Tengo. I oni su studenti koji su pobegli sa koledža da bi se otisnuli u potragu za mitskom "Amerikanom", put koji će ih, kao u najboljim roudmuvijima, susresti sa raznim ljudima, izložiti još "raznijim" uticajima i odigrati ulogu onog "psiho" u "psihodelično". Yo La Tengo su u nekom trenutku snimili EP sa četiri verzije Sun Ra-ove Nuclear War. Pitanje je meseci kada će Islet napraviti sličan omaž svom sunarodniku Joeu Meeku. Koji takođe nije sa trećeg kamena od Sunca.

Možda bi trebalo da elaboriram zašto su YLT najbolji bend devedesetih?(!) Oni su bili devedesete. Svaki hebeni relevantan gitarski indi-(pod)žanr i više od toga. Možda to vama nije dovoljno, možda to vama nije ni bitno, a možda mene zabole za vas ako se ne slažemo. YLT su bili bend koji se od kopije post-Daydream Nationa vozdigao u sopstvenu vasionu i dizajnirao svoj privatni "daydream nation" sa svakim albumom od Painful (1993.) do I Am Not Afraid Of You And I Will Beat Your Ass (2006.). Oni su u ono "post-nešto" ugurali još jedno "post" i kako nam Islet u 2012. pokazuju kreirali jedno originalno "pre". YLT su bili jedan veoma radoznao bend. Neometen ozbiljnošću.

Illuminated People je debi album ovih Velšana. Još daleke 2010. neki od nas mogli su da nabasaju na njihovo mini-LP izdanje Wimmy koje je bilo sirovo, histerično, obećavajuće, ali i zahtevno. Ja, kad sam bio mlad, vidite, nisam slušao takvu muziku. Nisam slušao ni Yo La Tengo. Da nije bilo grrrl roka i prave i lažne Nirvane ja bih jedva i zavirio u Ameriku tih godina. Sad kad sam mator i preslušan (pre nego naslušan) volim da se prepustim alternativnim verzijama sopstvene mladosti i za te godine kada pica, Coca-Cola i Marlboro nisu izazivali aritmiju Islet predstavljaju vanserijski saundtrak. Ovom pohlepnom privatizacijom ne oduzimam im ni jedan kubni centimetar pažnje koju objektivno zaslužuju.

Illuminated People zvuči kao neki od najboljih albuma YLT osmišljen i snimljen u Velsu u zlatno doba tamošnjeg zvuka (druga polovina devedesetih i prva polovina dvehiljaditih). Svaka pesma je mini-avantura kroz netakodaleku muzičku istoriju, kompilacija neočekivanog i prskana svežinom. Eklektičnost ovde nije dobar termin. Ja govorim o cirkusu u plamenu u kome se stvari tope i tako vrele spajaju jedna sa drugom, u nekakve nove i neobične oblike, o slonu kome iz dupeta viri trapez majstor koji umesto kose ima istopljenu klovnovu cipelu. Vrlo je bitno da zapamtite da u tom plamenu od jednog cirkusa nastaje drugi. Islet su, iako pesmama variraju u trajanju od 3 do 9 minuta jasno fokusirani na to da na kraju sve treba da bude KST klasik koji tamo nikada neće biti pušten.

Libra Man je krautrok satiranje YLT. This Fortune zvuči kao Bearsuit obrada Sun Ra. U Entwined Pines ima pet pesama od kojih su barem dve mogle da se nađu na Goo bez problema. What We Done Wrong je onaj neodigrani trenutak u kome Laetitia Sadier sa Malkmusom deli vokale u nekoj pesmi Pavement objavljenoj još tamo... 1992. A Warrior Who Longs To Grow Herbs je neočekivani brejk na sredini ploče, ambijentalna gitarska buka po kojoj se prolama tugovanka pevačice meni i dalje nepoznatog imena. We Bow je folk preko telefona. Mark Linkusu bi se dopalo (ne znam zašto do sada nisam spomenuo Sparklehorse, a trebalo je, naročito njihov prvi (i jedini)). Filia je još jedan prvo pritajeni, potom rafalni omaž YLT. Funicular podseća, kao i Entwined Pines, na Moonshake (još jedan bend koji je trebalo da ranije pomenem), ali zvuči melodičnije i emotivnije. Shores je Daniel Johnston na svom prvom kosmičkom putovanju do Raja gde ga dočekuju anđeli. A Bear On His Own varira matricu ranog Too Purea kroz taj krautrok bluz u koji svaki instrument može da zađe. The Fall bi mogli sa par ovakvih stvari.

I to vam je ceo album Illuminated People.

Šta će Yo La Tengo kad ovo čuju to me sad jako zanima.

A leto samo što nije.

SELEKTAH: 9/ 10

AURORA

Portret jadnika u zrelom dobu

Nisam gledao film The Death of Mr. Lazarescu. Nisam fan filmova u kojima ljudi umiru od neke bolesti. Kada su neke stvari u pitanju, volim iznenađenja, a ne da znam šta me čeka. Ali znam o čemu se radi u tom filmu.

Aurora je novi film istog reditelja, Cristija Puiua, otprilike sličnog trajanja (3 sata), s tim što ovaj put reditelj nije uspeo da nađe glumca koji bi dočarao glavnog junaka po njegovoj zamisli, pa se sam prihvatio tog posla.

Objasniti šta se dešava u ovom filmu značilo bi tražiti logiku po kojoj ćorava koka nađe zrno. Ako u ovom filmu ima dvesta kadrova, Puiu je nagurao sebe u 190 njih, tako da tu dobijate odgovor na pitanje o čemu se u ovom filmu radi. Kao i većina novijih rumunskih filmova (tzv Novog rumunskog talasa) i ovaj je realizovan kroz polu-dokumentaristički pristup režiji, sa glumcima čiji naturščik-metod glume još jednom oduzima dah i pričom koja se trka sa pužom penzionerom.

Puiu igra muža koji nakon razvoda odlučuje da se brutalno obračuna sa nekim akterima tog dešavanja. To saznate u poslednjih deset minuta filma. Sve pre toga je njegov predugački portret, koji nam do detalja gradi njegovu psihološku sliku kroz seriju povremeno vrlo dobro napetih situacija u kojima psihopatska fizionomija Puiua naročito dolazi do izražaja. I plaši.

Nisam siguran da je cilj vredan ovako dugog putovanja, a nisam siguran ni da je samo putovanje, iaoko u detaljima brižljivo promišljeno, u svakom segmentu zaslužilo svoju "director's cut" verziju. Rezultat takvog pristupa je da čak i najdobronamernijem gledaocu (recimo ja) pažnja počinje da popušta, jer je kontinuirano zasuta obiljem podataka od kojih sve deluju podjednako nebitno (bez zagrada pre i posle "ne"). Praćenju filma ne doprinosi ni to što je Puiujev lik nepojamno antipatičan (ali, nepojamno!!!) i svaki minut proveden sa njim deluje nepodnošljivije od prethodnog.

A možda je u tome bila poenta?

SELEKTAH: 5/ 10

HORS SATAN

Nešto. Negde. Snimljeno filmskom kamerom

U životu sam zaista gledao razne filmove. Neki su trajali i više sati, u nekima su se likovi vrzmali oko rupe na plafonu, u nekima je Vincent Cassel ozbiljno bio nezabrinut što igra u njima, dva ili tri od njih dešavala su se u beloj kocki, gledao sam i Avatar. Od juče u tu grupu mogu da dodam i prošlogodišnji film Bruna Dumonta, Hors Satan. Ono što je zajedničko većini ovih "raznih" filmova jeste što na kraju nisam uspeo da dokučim i razberem najbolje razloge njihovog postojanja i morao sam da se pomirim sa tim da ih ne razumem tj da oni i nisu baš nešto ako je već tako.

Pretpostavljam (pretpostavljam) da je Hors Satan najbolje posmatrati kao avangardno delo, jer veća je verovatnoća da likove i događaje kojima se ovaj film bavi pre drži neka teže dokučiva misao filozofskog uma Bruna Dumonta, nego bilo kakav realistični lepak čijeg ćemo se imena setiti. Bruno je i pre koristio neobične načine i muškobanjaste žene da nam približi žive istine o svetu, ali ovaj put ambiciozno je odustao od želje da i nama bude zabavno.

Prepričavati sadržaj ovog filma verovatno je drugi najsumanutiji zadatak na svetu, odmah iza objašnjenja zašto na predstojećim izborima treba glasati za Demokrate. Ima tu neki tip, on je možda paganski druid, možda običan tip sa stanovitim alančumakovskim potencijalom, đavo, "ono drugo", jebivetar... To "tu" je neka priobalna Francuska, ružna i siromašna do bola. "Tu" živi neka tinejdžerka koja je kao cura od ovog tipa, tačnije oni su dobri ortaci. Onda on rokne njenog očuha koji ju je zlostavljao, pa onda sedenjem i poljupcima izleči neku devojčicu od nečega nalikom "napadu celebralne paralize", onda ubije srnu puškom, pa kamenom... Vidite, da se mučim.

Kadrova nema baš puno. Statični su. Ovaj tip često pada na kolena, i njih dvoje potom "Muslim style" sa okrenutim dlanovima nagore gledaju u sunce. Tekstura prirode fenomenalno se pretapa u teksturu kože i kostima likova. Sve je plavičasto bledo ili smeđe. Nema puno dijaloga. Ali njih dvoje tako zastanu pred prizorom vode koja s krova pada u mlazu u nekakvo bure. Vaš mozak, opijen simbolima, ima dosta prilike da se tetura. Google translator kaže da "Hors Satan" znači "isključen Satanom". Sve, evidentno, radi u interesu Bruna Dumonta.

Hors Satan je možda film o pravdi, o seksu i gresima na koje on nagoni, o erosu i tanatosu i njihovoj međusobnoj isključivosti (koga Satana pokara taj mora da umre, a posle vaskrsne, što samo donekle dovodi u pitanje njegovu prvobitnu smrt...). Možda je ovo film o tome kako redovne delatnosti u prirodi (jači jede slabijeg) prerastaju u grešne aktivnosti u ljudskoj komuni, a Dumont možda misli da ne bi trebalo, već bi stvari trebalo da idu nekim svojim, nearbitriranim redom. Kao lanac ishrane.

Možda je ovo film o načinima na koje Satana treba da se drži na razumnoj udaljenosti i dejstvuje korisno za nas. I o šteti koja nastaje kada se približi.

Možda je ovo jedna dramski tanka demonstracija paganskog koncepta u kojoj sve predstavlja neki od pipaka prirode, i sa čim se treba pomiriti, jer priroda brine o sebi i svojima.

Možda.

Ja sam imao tu neveselu priliku da se inspirišem za sve što sam vam do sada napisao.

Vi ne morate da je tražite.

SELEKTAH: 3/10

NOVE SERIJE

Missing, Bent

Missing je nova serija scenariste filma Danger Zone 3: Steel Horse War. To vam, možda, naslućuje kvalitet materijala. I nešto je što ja nisam znao pre gledanja pilota. Glavnu ulogu ima ona riba iz onog filma u kome nju osude da je ubila muža, a ona nije, pa ona odrobija to, a posle se ispostavi da je on živ, pa ona može da ga ubije, bez da sada bude ponovo osuđena. Ovo je još gluplje.

Ovde ta riba, dakle, igra FBI agenta u penziji, u koju ju je oterala iznenadna smrt njenog supruga, također tajnog agenta. Ona sada vreme provodi u džogingu i baveći se floralnim enterijerom, ali kada njen sin nestane u Rimu, ona odlazi tamo i pretvara se u ženu-ratnicu kakvom su je jednom davno znali. Zaplet je takav da ga ni Brett Ratner ne bi fasovao.

Sve je jezivo naivno, scenario kao da su radili dojučerašnji autori neke dnevne telenovele, pare su spucane na najružnije kadrove evropskih gradova, a ideja je, bez sumnje, potekla nakon ogromnog uspeha Neesonovog daj harda po Evropi Taken.

Užasno i još više negledljivo.

A baš takvim sam zamišljao i novi NBC-ijev sitkom Bent.

U pitanju je prvo autorsko ostvarenje Tad Quilla čoveka koji je kao scenarista i producent na nekim manje-više zabavnim programima kao što su Scrubs ili Samantha Who. Bent ima neobičnu premisu- razvedena žena poziva majstora da joj sredi kuhinju u novoj kući. Majstor je tek izašao iz riheba (ako sam dobro razmeo, pošto smo prvo gledali drugu, pa prvu epizodu) i ima problem da okupi staru ekipu sa kojim je nekada radio. Njegovog oca, koji je neuspeli glumac, igra legenda Jeffrey (između ostalog Arrested Development) Tambor, a dvojicu njegovih radnika J.B. Smoove iz Curb Your Enthusiasm i Jesse Plemons iz Friday Night Lights. Nju igra i dalje zavidno zgodna Amanda Peet.

Kažem premisa je neobična, jer očigledno da nije moguće da cela serija (nekoliko sezona) bude oko toga da on njoj popravlja po kući, ali kao startna pozicija obećava jedan lepuškast i zabavan sitkom koji će se možda dopasti onima kojima se (nije) dopao Cougar Town. Ljubavna tenzija između majstora i poslodavke je očekivano već počela, a tu je i njen drugi udvarač i njeno freaky dete koje kao da je ispalo iz dupeta princa Valijanta.

Ću gledati, jer je oseka sitkoma.

MEDUZOT

Ima tih projekata koji ne umeju da sakriju da dolaze iz srca

Meduzot je debitantski film glumice Shire Geffen (i u ovom filmu pojavljuje se na kratko kao recepcionistkinja) i pisca Etgara Kereta, međutim tamo gde bi se sličnom paru autora desio Beli, beli svet ovde je napravljen jedan jednostavan i fenomenalan film koji, istina, krčmi već dobrano znanu formulu.

A formula je miks naoko nepovezanih priča i likova čije sudbine povezuje jedno čvorno, simbolično mesto, poput magnolije. Ili meduze. Imamo jednu konobaricu koja isključivo radi na svadbama, jednu fotografkinju, jednu glumicu, njenu mamu, jednu filipinsku emigrantkinju, jedan tek venčani par, jednu izgubljenu devojčicu, jednu spisateljicu... Međutim nisu svi oni podjednako važni za priču, već samo za neke likove i to je prvi efikasan način da se postigne autentična dinamika u pričanju priče. Jer smo konstantno pozvani da u sebi nagađamo, naslućujemo, "znamo" kako i u kojoj meri će se sudbine nekih likova ispreplesti. A ne biva uvek kako smo mislili. A naročito ne na način na koji smo to zamislili. I to su čari arčenja poznate formule, na dobar način!

Shira i u postavci likova bira situacije koje su taman toliko kliše i taman toliko ukrašene nekim oneobičavajućim detaljom da svi likovi deluju uverljivo i zanimljivo, dve stvari koje jedan lirski realizam retko pretenduje da ima. Njeni junaci nisu neinteresantno zaneseni, oni nisu neduhoviti, oni su emotivni u istim situacijama u kojima bi i mi bili (zapravo ovaj film efektno postiže taj utisak). U ostalom kako teme poput ljubavi, ljubomore, usamljenosti, smrti, detinjstva, odrastanja mogu da zastare, a Shira im je svima našla mesto u svom filmu. Školski, na svoj način, nenametljivo, iskreno.

Meduzot je film o uzimanju onoga što ti život pruža. Danas si sve, a sutra meduza. U moru. Zalepljena za dno broda. Na plaži. Pržena suncem.

Umeju Izraelci ono što bi Paskaljević i Milena. Valjda im je stalo, dagajebem...

SELEKTAH: 9/10

MOĆ VEŠTICA 03.04.2012. Hajde da slušamo filmove

via Twitter via b92.fm

KARNEVAL SPECIJAL

sa dragim gostom Marijom Eterovićem

Karneval – Mašine – PGP RTS - Izgubljene himne

The 2 Bears - Heart Of The Congos – DFA - Be Strong

Pussy Riot - Putin Has Pissed Himself - Whitelabel

Karneval – Dvoje – (još uvek ne znamo) - Movies

Karneval - Vuk samotnjak – (još uvek ne znamo) - Movies

Michel Houellebecq – Celibataires – Tricatel - Presence Humaine

Karneval - Wild At Heart – (još uvek ne znamo) - Movies

Karneval – Jedra – PGP RTS - Izgubljene himne

Karneval – Destino – (još uvek ne znamo) - Movies

Tim Rose - Snowed In – Cherry Red - Snowed In

Karneval – Fitzcarraldo – (još uvek ne znamo) - Movies

.

AKO HOĆETE pošaljite mejl na karnevalbanda@gmail.com i Mario će vam poslati link za novi album Karnevala Movies. Vi mu zauzvrat otpišite kako vam se dopao AKO HOĆETE.

VEČERAS u emisiji MOĆ VEŠTICA...

... imamo kosmičku premijeru novog albuma grupe Karneval...

... koji se zove Movies i konceptualno je osmišljen tako da je svaka od šest pesama inspirisana ili je omaž jednom filmu.

Koji su to filmovi saznaćete u emisiji.

Ivan Tasovac je već fan.

Mario Eterović je odbio Ivana Ivanovića za premijeru materijala da bi došao kod mene.

Sisa ko ne sluša.

MOĆ VEŠTICA. večeras u 22h

one pill makes you larger and one pill makes you small

.

.

.

ABOUT SCHMIDT

Šta bi u starosti tačno trebalo da zovemo životom?

Nakon što sam ovaj filma pogledao kad se pojavio (2002), vratio sam mu se ponovo ovih dana. I obradovao više nego prvi put. Iako mi je sada daleko očiglednije da je The Descendents zapravo rimejk About Schmidt, samo iz drugog ugla.

Alexander Payne nije baš najveći kosmpolita na planeti. Njegovi likovi nisu preterano simpatični, ali definitivno nisu ni neki neljudi koji zaslužuju sve što im se desi. A to što im se desi pre će biti posledica Payneovog nihilizma i hronične netrpeljivosti prema svim simbolima konvencionalne "ostvarenosti u životu". Payneovim likovima ne da se da budu dobri muževi, a ni roditelji, pa čak ni prijatelji. Oni su samotnjaci koji su dosta sebičnjikavo proživeli svoje živote i sada su došli u fazu kada sve oko njih osporava ispravnost tih odluka i tog života. Oni su, možda kao i Payne, možda kao i ja, možda kao i vi, uhvaćeni u trenutku kada je njihovo samopouzdanje debelo zašlo u crveno. Ili još tačnije- samo samopouzdanje im je i ostalo, kao nešto na šta se mogu osloniti.

Za razliku od The Descendents i Sideways, kojima i tematski i stilski očigledno pripada, About Schmidt je svakako najdepresivniji i leden poput ajskofija. On se bavi "finalnim stadijumom" života.

Schmidt (u dosta nenametljivoj ulozi Jacka Nicholsona) odlazi u penziju, nakon četrdeset i nešto godina rada u osiguravajućem društvu. Ubrzo potom umire mu i žena koju nije toliko ni voleo, ali ga definitivno nije obradovalo saznanje da je ona imala aferu sa njegovim najboljim prijateljem pre nekoliko decenija. On je čovek koji je, na bazi statistika koje je do juče koristio za druge, izračunao da ima još devet godina života. On je čovek koji ne zna kako da započne svoj prvi dan "of the rest of is life".

Kroz venčanje njegove ćerke za nekog tipa koga Schmidt smatra megabolidom Payne pokazuje da su izvesni nivoi sreće u životu mogući, ali s obzirom da on pogled na svet deli sa Schmidtom tj kroz njega- radi se o očiglednim primerima samodebilizacije zarad mira u kući i mira u glavi. Ko zna, možda Schmidt ne želi da njegova ćerka napravi njegove grešku- da dobije četrdesetak godina samodebilizovane sreće. Nije baš najjasnije.

U isto vreme, a to je još jedan Payne-ovski momenat- Schmidt je čovek u potrazi za nekim iskrenim, autentičnim osećanjem. Možda prvim, možda poslednjim u životu. I taj se pojavi na kraju, ne brinite. Ali opet pročišćen kroz filter ego tripa. Ali Payne je zadovoljan time. I ja. A možda ćete i vi.

What if this is as good as it gets?

Uvek se pitam.

SELEKTAH: 8plus/ 10