ArGO FUCK YOURSELF!
Još uvek nisam gledao Affleckov rediteljski prvenac, Gone Baby Gone. Znam, neodgovorno... Nakon The Town sam pomislio da je možda trebalo da gledam taj, a ne ovaj film. Sada, nakon Argo, nisam siguran da li uopšte treba da ga gledam.
Vidite, u filmu Argo, Bena Afflecka, ekipa službenika američke ambasade predvođena CIA stručnjakom za situacije sa taocima pretvara se da istražuje teren za snimanje naučno-fantastičnog filma, kanadske produkcije, u Iranu koji je upravo zahvatio talas pobuna inspirisanih Homeinijem. Zbog ovog poslednjeg narečeni službenici zbrisali su ispred iranskog proleća kod kanadskog amabasadora u rezidenciju i po ideji CIA stručnjaka, koga, naravno igra Ben Affleck, tokom bekstva treba da glume da su filmski radnici kako bi izvukli živu glavu iz Irana.
Ben Affleck je, a vi me ispravite ako grešim, svoj Argo modelovao prema cirkusijadi koja bi nas bez sumnje sačekala u lažnom Argu, naučno-fantastičnoj treš akciji u kojoj Zemljani moraju da se oslobode zlih vanzemaljaca. Njegov Argo je logički, scenaristički, rediteljski, glumački cirkus čija je poenta "ako se ovakve zajebancije dešavaju u svetu i vi mislite da hrabra i plemenita Amerika uz pomoć hrabrih i plemenitih Kanađana i hrabre i plemenite Iranke zaista koristi Holivud za svoje sopstvene ciljeve na ovaj način onda ja ne mogu da snimim gluplji film o tome od ovoga, jer ON NE BI ODGOVARAO ISTINI". Dakle, ako prihvatite Affleckovo treće rediteljsko dete kao nešto što namerno ima Daunov sindrom biće vam lakše da se oko njega više potrudite i pružite mu neophodnu ljubav.
Ako, pak, u vašem srcu nema ljubavi i kroz-endžiove-prosleđenih-CIA para, Argo će vas zbunjivati i zbunjivati i zbunjivati.
Affleck, pre svega za američku publiku, uvodnu pred-priču priprema kao mešavinu strip kaiševa/storiborda i stvarnih, arhivskih snimaka da bi nam ispričao otkud zli iranski šah u Americi i zašto zli Iranci traže da im se on odatle vrati. Iako je uloga Amerike u razvoju ovog proleća eksplicirana do nivoa "mi smo zajebali stvar", to se do kraja filma više ne pominje i nije bitno. Lakoća sa kojom goloruki iranski narod upada u američku ambasadu govori zašto su danas Srbi koji žive u zgradama oko američke ambasade u Kneza Miloša jednom nogom u Americi. Iako su Iranci zarobili 44 taoca, Ameri idu u oslobađanje samo onih šest koji se kriju kod kanadskog ambasadora. Affleck se nije potrudio da (barem meni) pojasni zašto su baš oni ključni (s obzirom da se radi o običnim službenicima i njihovim suprugama koje isto takođe rade u ambasadi!), gde je američki ambasador, kao ni kako izgledaju napori američke administracije da oslobodi ostale taoce. Zbog te neizbalansiranosti vi se, možda, pitate sve isto što i ja.
Da bi se goloruki iranski narod ubedio da kanadska produkcija zaista želi da snima film na njihovom terenu u uslovima "skoro rata sa Amerikom", potrebno je sledeće (jel pišete?): briljantna ideja CIA agenta, jedan debeli producent njegov prijatelj, jedan holivudski producent veteran u penziji, jedan poster i oglas u magazinu Variety, nekoliko kartonskih tabli sa storibordom, jedan telefon na ime lažne produkcijske kuće i, najvažnije od svega- jedan plaćeni scenario! Ako sve to skupite za par dana, a Affleck pokazuje da nema lakše stvari od toga, krenite put Irana!
Kad tamo dođete, recimo, jedna od najlogičnijih stvar biće da "za vreme za koje glumite da obilazite teren" odaberete baš najprometniju lokaciju da iranskim kulturnim poslenicima dokažete čime se vi bavite. O smešnoći egzekucije te scene nemam reči. Da se odnekuda pojavio Daredevil i spasio ih od raspaljene iranske rulje (koja ne voli da bude slikana) stvari ne bi bile ništa manje realne. Ovom sprdanju/nadovezivanju na Bondovski stil obilato doprinose i "last second" rešenja poput stizanja rezervacija za karte u poslednjem trenutku, nepotrebnom trkanju iranske vojske sa avionom Swiss Aira koji poleće i odvozi Amere u zemlju slobode (Švajcarsku). Eh, da se samo neko setio da javi kontroli leta da obustavi let...
Affleck je ovakve logičke nebuloze obilato ispratio vizuelnim preforsiravanjem osamdesetih, koje se pre svega ogleda u maski i kostimu, pa posmatrajući većinu brkatih muških likova samo čekate da poskidaju odeću i da među njima krene karačina. A s obzirom na količinu pažnje koju je posvetio junacima (samo Affleckov agent dobija neko parčence klišeizirane biografije) mislim da vam likovi u pornićima deluju dramski produbljenije.
Affleck je očigledno sve nade položio u metaforičnost i nebuloznost istinitog događaja tj akcije tokom koje je neko žive ljude spasio lažnim filmom. Pa nije li Holivud zbog toga stvoren i ovaj naš posao i moji desetomilionski honorari, pita se Affleck. A filma, niotkuda. Jedna šetnja kroz bazar, par tabli storiborda i poster na zidu. Sve ostalo je serija nekih prebolno viđenih situacija koje već Assayasov Carlos jede sa cerealijama. O ozbiljnijim filmovima koji se bave sličnim špijunsko-terorističkim aktivnostima da i ne govorim (Munchen, Der Baader Meinhoff Komplex). U Argu nema ničeg autentičnog. Ni trunčice. Osim ako ne računate Affleckov vazda tupavi izraz lica.
U to da u jeku krize američko-iranskih odnosa Affleck/Holivud/CIA odlučuje da se bavi baš ovim svjetlim momentom iz svoje centralnointeligencijske prošlosti ne umem da se udubljujem. Pre svega, jer mi nije jasno da li je Affleckov predlog osvajanje infidela ne-ratnim sredstvima (kao što to snimci KFC restorana u Teheranu pokazuju) ili je njegov film neka vrsta podrške Zero Dark Thirty odnosno strategiji "kreativnijeg" razmišljanja unutar Agencije. Kako god, verovatno je najtužnija stvar što Leslie Nielsen nije poživeo da se nađe na čelnom mestu u komandnoj hijerarhiji ove tajne misije.
SELEKTAH: 2minus/10
Još uvek nisam gledao Affleckov rediteljski prvenac, Gone Baby Gone. Znam, neodgovorno... Nakon The Town sam pomislio da je možda trebalo da gledam taj, a ne ovaj film. Sada, nakon Argo, nisam siguran da li uopšte treba da ga gledam.
Vidite, u filmu Argo, Bena Afflecka, ekipa službenika američke ambasade predvođena CIA stručnjakom za situacije sa taocima pretvara se da istražuje teren za snimanje naučno-fantastičnog filma, kanadske produkcije, u Iranu koji je upravo zahvatio talas pobuna inspirisanih Homeinijem. Zbog ovog poslednjeg narečeni službenici zbrisali su ispred iranskog proleća kod kanadskog amabasadora u rezidenciju i po ideji CIA stručnjaka, koga, naravno igra Ben Affleck, tokom bekstva treba da glume da su filmski radnici kako bi izvukli živu glavu iz Irana.
Ben Affleck je, a vi me ispravite ako grešim, svoj Argo modelovao prema cirkusijadi koja bi nas bez sumnje sačekala u lažnom Argu, naučno-fantastičnoj treš akciji u kojoj Zemljani moraju da se oslobode zlih vanzemaljaca. Njegov Argo je logički, scenaristički, rediteljski, glumački cirkus čija je poenta "ako se ovakve zajebancije dešavaju u svetu i vi mislite da hrabra i plemenita Amerika uz pomoć hrabrih i plemenitih Kanađana i hrabre i plemenite Iranke zaista koristi Holivud za svoje sopstvene ciljeve na ovaj način onda ja ne mogu da snimim gluplji film o tome od ovoga, jer ON NE BI ODGOVARAO ISTINI". Dakle, ako prihvatite Affleckovo treće rediteljsko dete kao nešto što namerno ima Daunov sindrom biće vam lakše da se oko njega više potrudite i pružite mu neophodnu ljubav.
Ako, pak, u vašem srcu nema ljubavi i kroz-endžiove-prosleđenih-CIA para, Argo će vas zbunjivati i zbunjivati i zbunjivati.
Affleck, pre svega za američku publiku, uvodnu pred-priču priprema kao mešavinu strip kaiševa/storiborda i stvarnih, arhivskih snimaka da bi nam ispričao otkud zli iranski šah u Americi i zašto zli Iranci traže da im se on odatle vrati. Iako je uloga Amerike u razvoju ovog proleća eksplicirana do nivoa "mi smo zajebali stvar", to se do kraja filma više ne pominje i nije bitno. Lakoća sa kojom goloruki iranski narod upada u američku ambasadu govori zašto su danas Srbi koji žive u zgradama oko američke ambasade u Kneza Miloša jednom nogom u Americi. Iako su Iranci zarobili 44 taoca, Ameri idu u oslobađanje samo onih šest koji se kriju kod kanadskog ambasadora. Affleck se nije potrudio da (barem meni) pojasni zašto su baš oni ključni (s obzirom da se radi o običnim službenicima i njihovim suprugama koje isto takođe rade u ambasadi!), gde je američki ambasador, kao ni kako izgledaju napori američke administracije da oslobodi ostale taoce. Zbog te neizbalansiranosti vi se, možda, pitate sve isto što i ja.
Da bi se goloruki iranski narod ubedio da kanadska produkcija zaista želi da snima film na njihovom terenu u uslovima "skoro rata sa Amerikom", potrebno je sledeće (jel pišete?): briljantna ideja CIA agenta, jedan debeli producent njegov prijatelj, jedan holivudski producent veteran u penziji, jedan poster i oglas u magazinu Variety, nekoliko kartonskih tabli sa storibordom, jedan telefon na ime lažne produkcijske kuće i, najvažnije od svega- jedan plaćeni scenario! Ako sve to skupite za par dana, a Affleck pokazuje da nema lakše stvari od toga, krenite put Irana!
Kad tamo dođete, recimo, jedna od najlogičnijih stvar biće da "za vreme za koje glumite da obilazite teren" odaberete baš najprometniju lokaciju da iranskim kulturnim poslenicima dokažete čime se vi bavite. O smešnoći egzekucije te scene nemam reči. Da se odnekuda pojavio Daredevil i spasio ih od raspaljene iranske rulje (koja ne voli da bude slikana) stvari ne bi bile ništa manje realne. Ovom sprdanju/nadovezivanju na Bondovski stil obilato doprinose i "last second" rešenja poput stizanja rezervacija za karte u poslednjem trenutku, nepotrebnom trkanju iranske vojske sa avionom Swiss Aira koji poleće i odvozi Amere u zemlju slobode (Švajcarsku). Eh, da se samo neko setio da javi kontroli leta da obustavi let...
Affleck je ovakve logičke nebuloze obilato ispratio vizuelnim preforsiravanjem osamdesetih, koje se pre svega ogleda u maski i kostimu, pa posmatrajući većinu brkatih muških likova samo čekate da poskidaju odeću i da među njima krene karačina. A s obzirom na količinu pažnje koju je posvetio junacima (samo Affleckov agent dobija neko parčence klišeizirane biografije) mislim da vam likovi u pornićima deluju dramski produbljenije.
Affleck je očigledno sve nade položio u metaforičnost i nebuloznost istinitog događaja tj akcije tokom koje je neko žive ljude spasio lažnim filmom. Pa nije li Holivud zbog toga stvoren i ovaj naš posao i moji desetomilionski honorari, pita se Affleck. A filma, niotkuda. Jedna šetnja kroz bazar, par tabli storiborda i poster na zidu. Sve ostalo je serija nekih prebolno viđenih situacija koje već Assayasov Carlos jede sa cerealijama. O ozbiljnijim filmovima koji se bave sličnim špijunsko-terorističkim aktivnostima da i ne govorim (Munchen, Der Baader Meinhoff Komplex). U Argu nema ničeg autentičnog. Ni trunčice. Osim ako ne računate Affleckov vazda tupavi izraz lica.
U to da u jeku krize američko-iranskih odnosa Affleck/Holivud/CIA odlučuje da se bavi baš ovim svjetlim momentom iz svoje centralnointeligencijske prošlosti ne umem da se udubljujem. Pre svega, jer mi nije jasno da li je Affleckov predlog osvajanje infidela ne-ratnim sredstvima (kao što to snimci KFC restorana u Teheranu pokazuju) ili je njegov film neka vrsta podrške Zero Dark Thirty odnosno strategiji "kreativnijeg" razmišljanja unutar Agencije. Kako god, verovatno je najtužnija stvar što Leslie Nielsen nije poživeo da se nađe na čelnom mestu u komandnoj hijerarhiji ove tajne misije.
SELEKTAH: 2minus/10
I ovaj, Holivud o Holivudu aspekt http://www.newyorker.com/online/blogs/movies/2012/10/argo-on-memory-lane.html
ReplyDeleteMeni je donekle razumljivo zašto ne prati tok priče o otetim službenicima ambasade. Američka vlada ne pregovara sa otmičarima (na papiru), bar ne direktno, tako da je to ostavljeno po strani.
Nema Leslija Nilzena, ali je tu Džon Gudman, koji praktično vodi šiz paradu, zajedno sa Alanom Arkinom (radosti!).
A Aflek kao glumac... ipak je dosta bolji od Tarantina. Mada sam sebi mnogo čestita na tome.
I pored predvidljivo razvodnjene (političke) postavke, Ben ume da napravi napet film, ako me razumeš. Uzima kretensko-umetničke slobode, a opet, nije mi dosadno. Štaviše. Šteta što nije dublje od toga. No, ipak je to Ben Aflek.