Ono kao inteligentan film Inception zon, kad ono al' za malo
Looperu fale emocije. Koliko god osnovna postavka bila originalna i zanimljiva i koliko god njena osrednja realizacija nukala (nesvršeni oblik prema glagolu ponukati) na razmišljanje, naročito iz različitih moralnih aspekata, Looper nije veliki film, jer je emotivno ravan kao daska. Rian Johnson je znao da takve stvari treba da budu u filmu, ali njega to nije zanimalo i onda je ono što je ponudio ispalo ofrlje i polovično i skoro u potpunosti je pokvarilo zanos glavne premise.
Radnja je smeštena u budućnost, u 2030. ako se ne varam. U još daljoj budućnosti ljudi su uspeli da naprave vremensku mašinu, ali ona je, kako to Rian logično eksplicira, završila u rukama mafije. Međutim, iako se to desilo, iz nekog razloga mafija ima ogromne probleme da se ratosilja leša osobe koju je likvidirala, pa je prinuđena da je uz pomoć vremenske mašine, živu, pošalje u prošlost, gde je tzv "luperi" likvidiraju za sredstva priložena sa žrtvom. Iz nekog razloga likvidiranje tih ljudi ne menja ništa u budućnosti, sem što mafija više nema problem koji je imala. Čitav koncept ima rupa, ali o njima je nekako glupo raspitivati se. Ponekad, kada mafija želi da završi posao sa nekim luperom, jer joj se on čini previše rizičnim, ona u prošlost vraća lupera iz budućnosti (tj osobu koja bi ovaj postao u budućnosti). Kada luper ubije sebe, to se zove "zatvaranjem lupa", nakon čega luper sa zarađenim parama odlazi u penziju, kao da se nikada nije bavio tim poslom. Do problema dolazi kada luper, iz razloga radoznalosti ili nesmotrenosti, propusti priliku da ubije samog sebe i kada ovaj luper "stariji" pobegne. To se dešava našem Joeu (Joseph Gordon Levitt). A sve to natkriljeno je sledećim okolnostima: u budućnosti se pojavio izvesni Rainmaker koji zatvara lupove odnosno lupere (ja nisam uspeo da shvatim zašto on to radi) i počinje da širi teror.
Kao što vidite budućnost deluje kao nešto što se dešava samo u jednom gradu, ovom sada i onom u budućnosti (i bolje da nastavimo dalje bez nepotrebnih pitanja). Rian sadašnjost slika kao moderni divlji zapad, ulice su prljave, ljudi se po njima ubijaju zbog gluposti, zakon i oni koji ga sprovode nisu vidljivi, a deluje da gradom (zonom? regionom? državom?) gospodari izvesni Abe (Jeff Daniels) koji drži tim lupera (opet idemo bez podpitanja da li je to jedina udruga istih ili ih ima više).
U prvom delu filma, iako ih ima dva, iako to nije napomenuto, pratimo događaje vezane za pojavu "starog Joea" (igra ga Bruce Willis na način na koji to Bruce Willis uvek radi). Stari Joe beži, mladi Joe mora da ga stigne, za petama su mu Abeovi ljudi, naročito neki debilozni najamnik Kid Blue. A na par minuta u filmu se pojavljuje i Joeov "ljubavni interes" koja kasnije ima mini-kambek (ako sam dobro razumeo), ali zapravo ne služi ničemu. Ovaj deo filma postavljen je kao post-blejdranerovski triler bez kiše u kome je najzajebaniji trenutak kada se dva Joea sretnu, rastanu i ponovo sastanu.
U drugom delu filma iz sci-fi noara prelazimo u sci-fi vestern (čija fotografija i seting neodoljivo podsećaju na North by Northwest) u kome "usamljeni revolveraš" tj mladi Joe brani samohranu majku (udovicu?) i njenog sina od starog Joea i Abeovih najamnika (sam Abe ostaje u prvom delu filma i više praktično nema nikakve svrhe).
E, sad, Rian istina već jeste postavio Joea kao jednog običnog oportunistu koji će izdati i najboljeg prijatelja da bi spasio svoju kožu, tako da nije teško poverovati da će on jednog dana porasti u "starog Joea". Razlog zbog koga se stari Joe vraća u prošlost jeste da ubije Rainmakera, koji je sada tek dete (naslućujete već ko bi to mogao biti), jer samo će u tom slučaju moći da spase svoju ljubav od ubistva u budućnosti. S druge strane, mladi Joe prema majci i njenom sinu razvija osećanja i na svaki način nastoji da ih zaštiti. Nažalost, situacija ima samo jedan izlaz, videćete koji.
U ovom drugom delu ima dosta neizbalansiranosti između različitih aspekata priče (majčina biografija i njeno agresivno prisustvo jedu previše naše pažnje, baš kao i dečakove moći koje odvlače film u nekom sedmom smeru), ali najveći problem je u tome što Rian s jedne strane melodramu starog Joea servira kao montažnu sekvencu sa par sloumoušna misleći da ćemo mi upiti dovoljno emocija iz njih za to vreme, dok s druge strane mladi Joe najveći deo vremena provodi s druge strane nišana samohrane majke, a ono malo vezivanja između njega i nje i deteta uglavnom je sprovedeno kroz prepoznatljive klišee "drugog tate".
Interesantno je razmišljati na temu koji nas postupci čine nama samima i kada bi bili u prilici za koje trenutke svojih života bi se pre borili i pokušavali da ih spasemo, kao i čija je ljubav jača- mladog ili starije Joea? Takođe, interesantim moralnim pitanjima Rian se bavi i kada prepušta svojim junacima da odluče gde tačno treba da povuku liniju u stvarima koje hoće odnosno neće uraditi da bi zaštitili budućnost i ljude u njoj. Da li smo ono što smo već uradili ili ono što bi mogli da uradimo? Da li budućnost valja menjati u sadašnjosti ili (nemogućim) povratkom u prošlost?
Na kraju imate utisak da ste iz jednog velelepno i moćno postavljenog konteksta koji simbolično može da predstavlja neka barokna palata budućnosti prebrzo izašli, u drugom delu filma, na običnu verandu gde je nakon relativno dosadne dokolice jedan neobičan dvojboj razrešio stvar. U opusu Riana Johnsona Brick i dalje ostaje kao nedosegnuti miks originalne ideje, postignute atmosfere i uspostavljenog rediteljskog stila, a Looper, bojim se, sem ovog prvog više nije ni pokušao.
SELEKTAH: 5minus/10
Looperu fale emocije. Koliko god osnovna postavka bila originalna i zanimljiva i koliko god njena osrednja realizacija nukala (nesvršeni oblik prema glagolu ponukati) na razmišljanje, naročito iz različitih moralnih aspekata, Looper nije veliki film, jer je emotivno ravan kao daska. Rian Johnson je znao da takve stvari treba da budu u filmu, ali njega to nije zanimalo i onda je ono što je ponudio ispalo ofrlje i polovično i skoro u potpunosti je pokvarilo zanos glavne premise.
Radnja je smeštena u budućnost, u 2030. ako se ne varam. U još daljoj budućnosti ljudi su uspeli da naprave vremensku mašinu, ali ona je, kako to Rian logično eksplicira, završila u rukama mafije. Međutim, iako se to desilo, iz nekog razloga mafija ima ogromne probleme da se ratosilja leša osobe koju je likvidirala, pa je prinuđena da je uz pomoć vremenske mašine, živu, pošalje u prošlost, gde je tzv "luperi" likvidiraju za sredstva priložena sa žrtvom. Iz nekog razloga likvidiranje tih ljudi ne menja ništa u budućnosti, sem što mafija više nema problem koji je imala. Čitav koncept ima rupa, ali o njima je nekako glupo raspitivati se. Ponekad, kada mafija želi da završi posao sa nekim luperom, jer joj se on čini previše rizičnim, ona u prošlost vraća lupera iz budućnosti (tj osobu koja bi ovaj postao u budućnosti). Kada luper ubije sebe, to se zove "zatvaranjem lupa", nakon čega luper sa zarađenim parama odlazi u penziju, kao da se nikada nije bavio tim poslom. Do problema dolazi kada luper, iz razloga radoznalosti ili nesmotrenosti, propusti priliku da ubije samog sebe i kada ovaj luper "stariji" pobegne. To se dešava našem Joeu (Joseph Gordon Levitt). A sve to natkriljeno je sledećim okolnostima: u budućnosti se pojavio izvesni Rainmaker koji zatvara lupove odnosno lupere (ja nisam uspeo da shvatim zašto on to radi) i počinje da širi teror.
Kao što vidite budućnost deluje kao nešto što se dešava samo u jednom gradu, ovom sada i onom u budućnosti (i bolje da nastavimo dalje bez nepotrebnih pitanja). Rian sadašnjost slika kao moderni divlji zapad, ulice su prljave, ljudi se po njima ubijaju zbog gluposti, zakon i oni koji ga sprovode nisu vidljivi, a deluje da gradom (zonom? regionom? državom?) gospodari izvesni Abe (Jeff Daniels) koji drži tim lupera (opet idemo bez podpitanja da li je to jedina udruga istih ili ih ima više).
U prvom delu filma, iako ih ima dva, iako to nije napomenuto, pratimo događaje vezane za pojavu "starog Joea" (igra ga Bruce Willis na način na koji to Bruce Willis uvek radi). Stari Joe beži, mladi Joe mora da ga stigne, za petama su mu Abeovi ljudi, naročito neki debilozni najamnik Kid Blue. A na par minuta u filmu se pojavljuje i Joeov "ljubavni interes" koja kasnije ima mini-kambek (ako sam dobro razumeo), ali zapravo ne služi ničemu. Ovaj deo filma postavljen je kao post-blejdranerovski triler bez kiše u kome je najzajebaniji trenutak kada se dva Joea sretnu, rastanu i ponovo sastanu.
U drugom delu filma iz sci-fi noara prelazimo u sci-fi vestern (čija fotografija i seting neodoljivo podsećaju na North by Northwest) u kome "usamljeni revolveraš" tj mladi Joe brani samohranu majku (udovicu?) i njenog sina od starog Joea i Abeovih najamnika (sam Abe ostaje u prvom delu filma i više praktično nema nikakve svrhe).
E, sad, Rian istina već jeste postavio Joea kao jednog običnog oportunistu koji će izdati i najboljeg prijatelja da bi spasio svoju kožu, tako da nije teško poverovati da će on jednog dana porasti u "starog Joea". Razlog zbog koga se stari Joe vraća u prošlost jeste da ubije Rainmakera, koji je sada tek dete (naslućujete već ko bi to mogao biti), jer samo će u tom slučaju moći da spase svoju ljubav od ubistva u budućnosti. S druge strane, mladi Joe prema majci i njenom sinu razvija osećanja i na svaki način nastoji da ih zaštiti. Nažalost, situacija ima samo jedan izlaz, videćete koji.
U ovom drugom delu ima dosta neizbalansiranosti između različitih aspekata priče (majčina biografija i njeno agresivno prisustvo jedu previše naše pažnje, baš kao i dečakove moći koje odvlače film u nekom sedmom smeru), ali najveći problem je u tome što Rian s jedne strane melodramu starog Joea servira kao montažnu sekvencu sa par sloumoušna misleći da ćemo mi upiti dovoljno emocija iz njih za to vreme, dok s druge strane mladi Joe najveći deo vremena provodi s druge strane nišana samohrane majke, a ono malo vezivanja između njega i nje i deteta uglavnom je sprovedeno kroz prepoznatljive klišee "drugog tate".
Interesantno je razmišljati na temu koji nas postupci čine nama samima i kada bi bili u prilici za koje trenutke svojih života bi se pre borili i pokušavali da ih spasemo, kao i čija je ljubav jača- mladog ili starije Joea? Takođe, interesantim moralnim pitanjima Rian se bavi i kada prepušta svojim junacima da odluče gde tačno treba da povuku liniju u stvarima koje hoće odnosno neće uraditi da bi zaštitili budućnost i ljude u njoj. Da li smo ono što smo već uradili ili ono što bi mogli da uradimo? Da li budućnost valja menjati u sadašnjosti ili (nemogućim) povratkom u prošlost?
Na kraju imate utisak da ste iz jednog velelepno i moćno postavljenog konteksta koji simbolično može da predstavlja neka barokna palata budućnosti prebrzo izašli, u drugom delu filma, na običnu verandu gde je nakon relativno dosadne dokolice jedan neobičan dvojboj razrešio stvar. U opusu Riana Johnsona Brick i dalje ostaje kao nedosegnuti miks originalne ideje, postignute atmosfere i uspostavljenog rediteljskog stila, a Looper, bojim se, sem ovog prvog više nije ni pokušao.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment