Kao i kod svih filmova o odrastanju i kvalitet ovoga najviše zavisi od toga koliko daleko ste i vi sami dogurali u tome
Nisam čitao ništa o ovom filmu. Ali preočigledno je da se radi o autobiografskom ostvarenju Davida Chasea. Douglas, glavni junak ovog filma, italijanskog je porekla kao i Chase (pravo prezime DeCesare), obojica odrastaju u Njudžerziju i obojica su bila bliska sa Jamesom Gandolfinijem (igra Dougovog oca Pata). Doug je smoren porodicom, životom, Vijetnamom. Ima rok bend u kome od bubnjara avanzuje do frontmena kada preostali članovi (sem pevača) procene da on najbolje peva. Bend je kao Strokes (najviše zbog Dougove Alber Hammond Jr-ovske kovrdžave kosice) samo sa malo više upliva destilovanog rolingstonovskog bluza. Nisu loši. Pretpostavljam da je jedina razlika u odnosu na to kako su se stvari zaista odigrale ta što originalni Chase nije imao tako dobru cicu kao što je Dougova (francuskasta Bella Heathcote). Umetničke slobode i (ne)ostvareni snovi.
Uspeh Not Fade Away (inače ime velikog hita Buddy-ja Holly-ja i naziv zlosutno natkriljen sličnošću sa Neil Youngovim stihovima It's better to burn out, than to fade away, koje je Cobain zloupotrebio za svoje samoubistvo), nažalost, mora da se meri sa Chaseovim najuspešnijim čedom, serijom Sopranos odnosno njenim odmakom od svega mafijaškog kako smo pre toga navikli. Sentimentalizam, nostalgija i sve ostalo na stranu, ali Not Fade Away po osnovnoj strukturi i dobrom delu rešenja liči na priče koje smo već toliko puta čuli bilo unutar žanra "coming of age", podžanra "coming of age of a rock musician" ili žanra "rock" filma, sa minimalnim varijacijama. Autoritativni otac, gloženja u bendu, pucanje prijateljstava usled umetničkih neslaganja, ljubav, ambicije, miris epohe u pozadini- sve je tu. Jedino što Not Fade Away deluje kao nekakvo mirenje sa prošlošću, pokušaj da se retroaktivno isprave stvari.
Tako se isprva zaoštreni odnos sa ocem, obolelim od raka, završava suprotno našim očekivanjima- njegovom podrškom mladom Dougu i neočekivano hladnim, skoro prezrivim odnosom prema istoj takvoj i statirajućoj majci. I na terenu prijatelja okupljenih oko benda i njihovih razmirica Chase ližući nezarasle rane (i verovatno neostvarene snove) pokušava da opravda i sebe i druge, skoro tretirajući ovu žanrovsku okosnicu kao životnu neminovnost (obično je obrnuto). Na kraju, ipak, pobeđuje prijateljstvo, a kako Dougova sestra kaže (koja je, inače, i bizarni narator ovog filma- otuda je njegova "autentičnost" diskutabilna)- Dougov bend samo je jedan od miliona njih za koje nikada nismo čuli.
Verovatno najzanimljiviji momenti ovog filma dešavaju se pred kraj, kada on izmiče i žanrovskoj klasifikaciji (ako je to bitno) i zapravo pretenduje da bude više nego što jeste. Kao što sam rekao pred epiloški kraj (epizoda u Eleju) otac menja stav i svom posrnulom sinu i rokeru daje pare da se snađe u Holivudu, dok po majci pada hladan tuš, a i sestra ostaje u Džerziju, tako da je valjano pretpostaviti da je ostatak priče tek plod njene mašte (ili moje).
Doug u Elej odlazi sa curom, međutim ona nestaje na jednoj žurci, na kojoj se spominje i prisustvo Micka Jaggera, dok je Charlie Watts viđen. I ono što bi mogao da bude ceo jedan zaseban film, kod Chasea je samo epilog. Jedna žurka i gorak ukus u ustima tokom solo afterparty-ja. Chase nam u par poteza slika L.A. početka sedamdesetih i u skoro Lynchovski histeričnom finalu vraća njegovu sestru, sada kao radnicu u dajneru, koja filmskoj "otužnoj veroispovesti" daje "mitsko finale". Ljubav prema bratu (samim tim brata prema sestri) ili Chaseova mudra "skromnost"? Not Fade Away ostvaruje svoju misiju (ne bledi i ne nestaje) time što je sestra ovu priču sačuvala od zaborava, a ako znamo šta je Chase kasnije postigao u Holivudu čitav film bio je samo intro u jednu drugu borbu.
Mislim da će vam Not Fade Away prijati.
SELEKTAH: 7/10
Nisam čitao ništa o ovom filmu. Ali preočigledno je da se radi o autobiografskom ostvarenju Davida Chasea. Douglas, glavni junak ovog filma, italijanskog je porekla kao i Chase (pravo prezime DeCesare), obojica odrastaju u Njudžerziju i obojica su bila bliska sa Jamesom Gandolfinijem (igra Dougovog oca Pata). Doug je smoren porodicom, životom, Vijetnamom. Ima rok bend u kome od bubnjara avanzuje do frontmena kada preostali članovi (sem pevača) procene da on najbolje peva. Bend je kao Strokes (najviše zbog Dougove Alber Hammond Jr-ovske kovrdžave kosice) samo sa malo više upliva destilovanog rolingstonovskog bluza. Nisu loši. Pretpostavljam da je jedina razlika u odnosu na to kako su se stvari zaista odigrale ta što originalni Chase nije imao tako dobru cicu kao što je Dougova (francuskasta Bella Heathcote). Umetničke slobode i (ne)ostvareni snovi.
Uspeh Not Fade Away (inače ime velikog hita Buddy-ja Holly-ja i naziv zlosutno natkriljen sličnošću sa Neil Youngovim stihovima It's better to burn out, than to fade away, koje je Cobain zloupotrebio za svoje samoubistvo), nažalost, mora da se meri sa Chaseovim najuspešnijim čedom, serijom Sopranos odnosno njenim odmakom od svega mafijaškog kako smo pre toga navikli. Sentimentalizam, nostalgija i sve ostalo na stranu, ali Not Fade Away po osnovnoj strukturi i dobrom delu rešenja liči na priče koje smo već toliko puta čuli bilo unutar žanra "coming of age", podžanra "coming of age of a rock musician" ili žanra "rock" filma, sa minimalnim varijacijama. Autoritativni otac, gloženja u bendu, pucanje prijateljstava usled umetničkih neslaganja, ljubav, ambicije, miris epohe u pozadini- sve je tu. Jedino što Not Fade Away deluje kao nekakvo mirenje sa prošlošću, pokušaj da se retroaktivno isprave stvari.
Tako se isprva zaoštreni odnos sa ocem, obolelim od raka, završava suprotno našim očekivanjima- njegovom podrškom mladom Dougu i neočekivano hladnim, skoro prezrivim odnosom prema istoj takvoj i statirajućoj majci. I na terenu prijatelja okupljenih oko benda i njihovih razmirica Chase ližući nezarasle rane (i verovatno neostvarene snove) pokušava da opravda i sebe i druge, skoro tretirajući ovu žanrovsku okosnicu kao životnu neminovnost (obično je obrnuto). Na kraju, ipak, pobeđuje prijateljstvo, a kako Dougova sestra kaže (koja je, inače, i bizarni narator ovog filma- otuda je njegova "autentičnost" diskutabilna)- Dougov bend samo je jedan od miliona njih za koje nikada nismo čuli.
Verovatno najzanimljiviji momenti ovog filma dešavaju se pred kraj, kada on izmiče i žanrovskoj klasifikaciji (ako je to bitno) i zapravo pretenduje da bude više nego što jeste. Kao što sam rekao pred epiloški kraj (epizoda u Eleju) otac menja stav i svom posrnulom sinu i rokeru daje pare da se snađe u Holivudu, dok po majci pada hladan tuš, a i sestra ostaje u Džerziju, tako da je valjano pretpostaviti da je ostatak priče tek plod njene mašte (ili moje).
Doug u Elej odlazi sa curom, međutim ona nestaje na jednoj žurci, na kojoj se spominje i prisustvo Micka Jaggera, dok je Charlie Watts viđen. I ono što bi mogao da bude ceo jedan zaseban film, kod Chasea je samo epilog. Jedna žurka i gorak ukus u ustima tokom solo afterparty-ja. Chase nam u par poteza slika L.A. početka sedamdesetih i u skoro Lynchovski histeričnom finalu vraća njegovu sestru, sada kao radnicu u dajneru, koja filmskoj "otužnoj veroispovesti" daje "mitsko finale". Ljubav prema bratu (samim tim brata prema sestri) ili Chaseova mudra "skromnost"? Not Fade Away ostvaruje svoju misiju (ne bledi i ne nestaje) time što je sestra ovu priču sačuvala od zaborava, a ako znamo šta je Chase kasnije postigao u Holivudu čitav film bio je samo intro u jednu drugu borbu.
Mislim da će vam Not Fade Away prijati.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment