Crna hronika
Kad nemaš sreće u životu...
... onda se rodiš u Africi
kao crnac
onda ti selo napadnu pobunjenici
i ti preživiš
onda te nateraju da ubiješ oca i majku
da bi mogla da im se pridružiš
onda te otac i majka progone kao duhovi
jer ih nisi sahranila kako treba
onda te zbog toga vođa pobunjenika izabere za svoju vešticu
da mu donosiš sreću
onda odlučiš da pobegneš
sa svojim momkom,
koji je albino crnac
onda te pobunjenici pronađu
i...
Ima još dosta do kraja filma.
Ne znam da li je to deo nekog novog društvenog trenda ili je reditelj Kim Nguyen (da, shvatam da se zove kao korejska striperka) poreklom sa ovog kontinenta, ali Rebelle je već njegov drugi film koji se bavi Afrikom i njenim problemima. On sam poreklom je iz Montreala.
Za razliku od drugog filma koji se bavi sličnom tematikom (decom borcima u Africi), Johnny Mad Dog (recenzija ovde), Rebelle je daleko manje brutalan, diskretniji je, manje eksplicitan, namenjeniji Oskarima, ali, ipak, nije bljutav, patetičan i prepun izliva ljubavi nevladinim organizacijama koje su pomogle njegovu realizaciju. Nguyen priču tretira bez dodatne glamurizacije ili preakcentovanja "spornih" stvari. Njegovi aduti su snažna želja za pričanjem priče tj prepuštanje priči i glavna akterka, Rachel Mwanza, koja igra dvanaestogodišnju devojčicu Komonu (kako se btw zove i producentska kuća koja stoji iza filma...), čijih dve godine života pratimo u ovom filmu.
Mala Mwanza, baš kao i ostatak kasta, deluju kao da su kako juče iščupani iz kandži događaja koje nam sada prikazuju. Njihova lica imaju koprenu pomirenosti sa mukom koja ih okružuje i koja ih svako malo tera da preispituju odluku da požive još jedan dan. Nguyen ne osuđuje, on priču prepušta sudovima i odlukama svoje junakinje, ponekad nemilosrdnim, ponekad tinejdžerskim. Skoro sva izneta osećanja data su posredno (kao ljubav prema roditeljima data kroz Komonino sećanje na očeve reči da pristane da se uda samo za momka koji će joj pokloniti belog petla, što je u Africi prava retkost, i poprilično ironično s obzirom da je njen izabranik albino crnac). Rebelle nije samo priča o "vojnom" angažovanju dece u Africi, već i slika "mirnodopskog" (morao sam pod navodnike) života koji tavori u primitivnoj poljoprivredi i stočarastvu prošaran mambo-džambo verovanjima, koja, mahom, "donose sreću".
Verovanto najpogrešniji momenat filma je to što ga je Kim uramio kao Komonino pismo/ispovest svom detetu zbog čega smo povremeno prepušteni nepotrebnim patetičnim pasažima koji samo kvare očiglednu emociju slike, a drugo spoznaja da prisustvujemo flešbeku umanjuje naš strah za junakinju, čime je nepotrebno umrtvljena efektna (para)psihoza samog filma i periodični "horor" efekti.
Rebelle počinje smrću, završava životom, i tu očekivanu simboliku mu ne treba uzeti za zlo. Komona je buntovnica sa razlogom i to protiv stvari koje bi skršile i moćnije armije od jedne dvanaestogodišnjakinje. Treba imati poštovanja. I, mislim, da joj je Kim to pružio.
Ovaj film biće kanadski kandidat za predstojećeg Oskara.
Kad nemaš sreće u životu...
... onda se rodiš u Africi
kao crnac
onda ti selo napadnu pobunjenici
i ti preživiš
onda te nateraju da ubiješ oca i majku
da bi mogla da im se pridružiš
onda te otac i majka progone kao duhovi
jer ih nisi sahranila kako treba
onda te zbog toga vođa pobunjenika izabere za svoju vešticu
da mu donosiš sreću
onda odlučiš da pobegneš
sa svojim momkom,
koji je albino crnac
onda te pobunjenici pronađu
i...
Ima još dosta do kraja filma.
Ne znam da li je to deo nekog novog društvenog trenda ili je reditelj Kim Nguyen (da, shvatam da se zove kao korejska striperka) poreklom sa ovog kontinenta, ali Rebelle je već njegov drugi film koji se bavi Afrikom i njenim problemima. On sam poreklom je iz Montreala.
Za razliku od drugog filma koji se bavi sličnom tematikom (decom borcima u Africi), Johnny Mad Dog (recenzija ovde), Rebelle je daleko manje brutalan, diskretniji je, manje eksplicitan, namenjeniji Oskarima, ali, ipak, nije bljutav, patetičan i prepun izliva ljubavi nevladinim organizacijama koje su pomogle njegovu realizaciju. Nguyen priču tretira bez dodatne glamurizacije ili preakcentovanja "spornih" stvari. Njegovi aduti su snažna želja za pričanjem priče tj prepuštanje priči i glavna akterka, Rachel Mwanza, koja igra dvanaestogodišnju devojčicu Komonu (kako se btw zove i producentska kuća koja stoji iza filma...), čijih dve godine života pratimo u ovom filmu.
Mala Mwanza, baš kao i ostatak kasta, deluju kao da su kako juče iščupani iz kandži događaja koje nam sada prikazuju. Njihova lica imaju koprenu pomirenosti sa mukom koja ih okružuje i koja ih svako malo tera da preispituju odluku da požive još jedan dan. Nguyen ne osuđuje, on priču prepušta sudovima i odlukama svoje junakinje, ponekad nemilosrdnim, ponekad tinejdžerskim. Skoro sva izneta osećanja data su posredno (kao ljubav prema roditeljima data kroz Komonino sećanje na očeve reči da pristane da se uda samo za momka koji će joj pokloniti belog petla, što je u Africi prava retkost, i poprilično ironično s obzirom da je njen izabranik albino crnac). Rebelle nije samo priča o "vojnom" angažovanju dece u Africi, već i slika "mirnodopskog" (morao sam pod navodnike) života koji tavori u primitivnoj poljoprivredi i stočarastvu prošaran mambo-džambo verovanjima, koja, mahom, "donose sreću".
Verovanto najpogrešniji momenat filma je to što ga je Kim uramio kao Komonino pismo/ispovest svom detetu zbog čega smo povremeno prepušteni nepotrebnim patetičnim pasažima koji samo kvare očiglednu emociju slike, a drugo spoznaja da prisustvujemo flešbeku umanjuje naš strah za junakinju, čime je nepotrebno umrtvljena efektna (para)psihoza samog filma i periodični "horor" efekti.
Rebelle počinje smrću, završava životom, i tu očekivanu simboliku mu ne treba uzeti za zlo. Komona je buntovnica sa razlogom i to protiv stvari koje bi skršile i moćnije armije od jedne dvanaestogodišnjakinje. Treba imati poštovanja. I, mislim, da joj je Kim to pružio.
Ovaj film biće kanadski kandidat za predstojećeg Oskara.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment