Nažalost, ovo nije plod zajedničkog rada osoba sa posebnim potrebama
Vidite, ja ne podnosim mjuzikle. To ne znači da ne mogu da ih razumem, kao i da neki od njih (Tommy, Annie, Moulin Rouge) nisu na listi mojih najomiljenijih filmova svih vremena. Ali ljudi koji u filmovima pevaju, a ne daj bože pri tome i plešu, jednostavno traže više od mene nego što ja mogu da im pružim. Ako me već pitate, svakako mislim da mjuziklu pogoduje više artificijelizacija u svakom pogledu, pre nego pokušaji njegovog uklapanja u realističke okvire. Les Miserables, rađen kao ekranizacija brodvejskog hita Alaina Boublila i Claude-Michel Schonberga scenografijom preferira ono prvo, dok mizanscen, drama i gluma, rekao bih, idu ka ovom drugom. Rezultat je jebeno nepodnošljiv.
Film počinje kako je siroti Krleža zamišljao u svojoj glavi master postavku svog Kristofora Kolumba- ogroman jedrenjak približava se francuskoj luci, talasi divljaju, jedino što jedrenjak ne uplovljava u istu, već ga kažnjenici uvlače u luku na reparaciju. Tu međ' složnim hodom robova i međ' kulisama koje podsećaju na robovlasnički Egipat zatičemo zabrađenog Hugha Jackmana kako s mukom vuče i brod i prvi song. Međutim, a to vam kažem najiskrenije i od srca, mirne glave i još mirnije savesti, do prave oluje u vašem mozgu doći će tek kad glas pusti Russell Crowe, zli policajski kapetan. Žozefina i ja nismo znali da li treba da se smejemo. Transfer blama je bio kao da gledate osobu sa posebnim potrebama koja pokušava da uradi nešto, što je i za nas kod kojih se bog više istakao, zahtevan zadatak i smešno vam je, ali znate da nikako nije ni drugarski, ni pristojno da se smejete.
Ja nisam neki sluhista, tako da ne mogu da tvrdim da se (obično pouzdani) reditelj Tom Hooper (Longford, John Adams, The Damned United) opredelio za neku anti-verziju mjuzikla u kome očigledni netalenti pevaju dobro znane arije. Ali, s obzirom da je ovo ipak veliki holivudski film sa ozbiljnim zvezdama, sumnjam da bi tu iko pristao da se blamira zarad ovog nepodnošljivog koncepta. Dakle, ovi ljudi zamoljeni su da svojim skromnim pevačkim talentima ropću songove i u isto vreme drže grimase u dramskoj ravni koja nije baš operska, nije ni skroz pozorišna, a sasvim sigurno nije filmska. Osećaju vaše nelagode ne pomaže ni čest Hoooperov rediteljski postupak frontalne konfrontacije sa junakom koji peva. U tim trenucima sam se osećao kao da mi je neko držao glavu i terao me da gledam kako neki maloumnik misli da ima talenat. I taj nepodnošljivi audio košmar na tragu Meat Loafa nastavlja se sa ženskim junakinjama koje imaju grimase, afektaciju i jedno tri četvrtine vokalnog potencijala manje od Sinead O'Connor (Anne Hathway na te mislim!).
Međutim, Hooper bolje ne prolazi ni na terenu koji se tiče ostalih momenata. Iako traje najdužih dva i po sata u mom životu (tokom kojih sam se i istuširao i složio sudove u mašinu i pogledom obišao sve dostupne galaksije mog stana) Les Miserables deluje kao lagani džoging kroz Hugoovu priču koji jedva da spoji junake, a oni su već prepušteni narednoj epizodi i narednom songu koji treba da popuni emotivnu prazninu koju takav ritam u pripovedanju pravi. A onda s druge strane imate deonice, poput one na barikadama, koje traju, a da akteri koji su već zadržani na jednom mestu (da ne kažem zabarakadirani) ne uspevaju da ostvare uverljiv kontakt. Manama ovog pripovedačkog tempa koji pretenduje samo na to da konstatuje sva dramska čvorišta ne pogoduje ni potpuno nestilizovani pristup igri i pesmi. Ako je Jackman standard, onda se Crowe bukvalno fizički bori da ga ostvari, dok Hathway realizam zamenjuje bajkolikom samopoetizacijom. A kad se pojave Sacha Baron Cohen i Helena Bonham Carter tu počinje jedna Burtonovska komedija (Sweeney Todd) i njihov arlekinski kemp izraz deluje kao da je bukvalno prebačen iz Burtonovog mjuzikla. Pred kraj zapljusnu nas i interpretacije novih nada, Eddiea Redmaynea i Amande Seyfried koji su najobičniji imitatori sličnih kostimiranih drama, bez trunke rokenrola u sebi.
Ne verujem ni da će vas u kontekstu svega rečenog obradovati činjenica da pesma praktično neprekidno traje, da ju je Hooper dramski razigrao i kontekstualizovao što je više mogao, pa povremeno imate utisak da gledate muzički spot u očiglednoj scenografiji, a posebno se mučite zajedno sa junakom kome komplikovani realistički mizanscen samo pomaže da izgleda kao budala koja peva kad joj očigledno nije prilika.
Ja, majkemimileimirebobićmojsilović, nemam pojma kako ova ekranizacija žari i pali svetom i preti da postane uspešna koliko i na sasvim drugi način nepodnošljiva Mama Mia.
I dalje sam u šoku i probaću da uz pomoć svoje porodice i prijatelja ostavim sve ovo iza sebe i nađem snage da prebrodim strah od medija koji sam toliko voleo.
SELEKTAH: 0/ 10
Vidite, ja ne podnosim mjuzikle. To ne znači da ne mogu da ih razumem, kao i da neki od njih (Tommy, Annie, Moulin Rouge) nisu na listi mojih najomiljenijih filmova svih vremena. Ali ljudi koji u filmovima pevaju, a ne daj bože pri tome i plešu, jednostavno traže više od mene nego što ja mogu da im pružim. Ako me već pitate, svakako mislim da mjuziklu pogoduje više artificijelizacija u svakom pogledu, pre nego pokušaji njegovog uklapanja u realističke okvire. Les Miserables, rađen kao ekranizacija brodvejskog hita Alaina Boublila i Claude-Michel Schonberga scenografijom preferira ono prvo, dok mizanscen, drama i gluma, rekao bih, idu ka ovom drugom. Rezultat je jebeno nepodnošljiv.
Film počinje kako je siroti Krleža zamišljao u svojoj glavi master postavku svog Kristofora Kolumba- ogroman jedrenjak približava se francuskoj luci, talasi divljaju, jedino što jedrenjak ne uplovljava u istu, već ga kažnjenici uvlače u luku na reparaciju. Tu međ' složnim hodom robova i međ' kulisama koje podsećaju na robovlasnički Egipat zatičemo zabrađenog Hugha Jackmana kako s mukom vuče i brod i prvi song. Međutim, a to vam kažem najiskrenije i od srca, mirne glave i još mirnije savesti, do prave oluje u vašem mozgu doći će tek kad glas pusti Russell Crowe, zli policajski kapetan. Žozefina i ja nismo znali da li treba da se smejemo. Transfer blama je bio kao da gledate osobu sa posebnim potrebama koja pokušava da uradi nešto, što je i za nas kod kojih se bog više istakao, zahtevan zadatak i smešno vam je, ali znate da nikako nije ni drugarski, ni pristojno da se smejete.
Ja nisam neki sluhista, tako da ne mogu da tvrdim da se (obično pouzdani) reditelj Tom Hooper (Longford, John Adams, The Damned United) opredelio za neku anti-verziju mjuzikla u kome očigledni netalenti pevaju dobro znane arije. Ali, s obzirom da je ovo ipak veliki holivudski film sa ozbiljnim zvezdama, sumnjam da bi tu iko pristao da se blamira zarad ovog nepodnošljivog koncepta. Dakle, ovi ljudi zamoljeni su da svojim skromnim pevačkim talentima ropću songove i u isto vreme drže grimase u dramskoj ravni koja nije baš operska, nije ni skroz pozorišna, a sasvim sigurno nije filmska. Osećaju vaše nelagode ne pomaže ni čest Hoooperov rediteljski postupak frontalne konfrontacije sa junakom koji peva. U tim trenucima sam se osećao kao da mi je neko držao glavu i terao me da gledam kako neki maloumnik misli da ima talenat. I taj nepodnošljivi audio košmar na tragu Meat Loafa nastavlja se sa ženskim junakinjama koje imaju grimase, afektaciju i jedno tri četvrtine vokalnog potencijala manje od Sinead O'Connor (Anne Hathway na te mislim!).
Međutim, Hooper bolje ne prolazi ni na terenu koji se tiče ostalih momenata. Iako traje najdužih dva i po sata u mom životu (tokom kojih sam se i istuširao i složio sudove u mašinu i pogledom obišao sve dostupne galaksije mog stana) Les Miserables deluje kao lagani džoging kroz Hugoovu priču koji jedva da spoji junake, a oni su već prepušteni narednoj epizodi i narednom songu koji treba da popuni emotivnu prazninu koju takav ritam u pripovedanju pravi. A onda s druge strane imate deonice, poput one na barikadama, koje traju, a da akteri koji su već zadržani na jednom mestu (da ne kažem zabarakadirani) ne uspevaju da ostvare uverljiv kontakt. Manama ovog pripovedačkog tempa koji pretenduje samo na to da konstatuje sva dramska čvorišta ne pogoduje ni potpuno nestilizovani pristup igri i pesmi. Ako je Jackman standard, onda se Crowe bukvalno fizički bori da ga ostvari, dok Hathway realizam zamenjuje bajkolikom samopoetizacijom. A kad se pojave Sacha Baron Cohen i Helena Bonham Carter tu počinje jedna Burtonovska komedija (Sweeney Todd) i njihov arlekinski kemp izraz deluje kao da je bukvalno prebačen iz Burtonovog mjuzikla. Pred kraj zapljusnu nas i interpretacije novih nada, Eddiea Redmaynea i Amande Seyfried koji su najobičniji imitatori sličnih kostimiranih drama, bez trunke rokenrola u sebi.
Ne verujem ni da će vas u kontekstu svega rečenog obradovati činjenica da pesma praktično neprekidno traje, da ju je Hooper dramski razigrao i kontekstualizovao što je više mogao, pa povremeno imate utisak da gledate muzički spot u očiglednoj scenografiji, a posebno se mučite zajedno sa junakom kome komplikovani realistički mizanscen samo pomaže da izgleda kao budala koja peva kad joj očigledno nije prilika.
Ja, majkemimileimirebobićmojsilović, nemam pojma kako ova ekranizacija žari i pali svetom i preti da postane uspešna koliko i na sasvim drugi način nepodnošljiva Mama Mia.
I dalje sam u šoku i probaću da uz pomoć svoje porodice i prijatelja ostavim sve ovo iza sebe i nađem snage da prebrodim strah od medija koji sam toliko voleo.
SELEKTAH: 0/ 10
No comments:
Post a Comment