Ono kad vas film obraduje
Neki od vas će reći da je sve ovo amaterizam, u najboljem slučaju- dosledno sproveden. Ja samo želim da kažem da mi je to prošlo kroz glavu. Ali srce je osećalo nešto drugo.
Sjajno je kad film uspe da izneveri vaša očekivanja. Sasvim. I da ih potom zaludi, zbuni i prevaziđe. A sve zbog toga što ste vi pametni i volite da se pravite pametni i mislite da sve znate.
Ja sam znao da je Nuit Blanche film o čoveku koji ukrade heroin koji nije njegov, pa onda oni njemu ukradu sina i predlažu razmenu, a onda sve krene kako ne treba. Ali nisam znao da je dotični policajac. Niti da se najveći deo film dešava u noćnom klubu vlasnika heroina. Pošto je film francuski i krimić znao sam da mogu da očekujem multikulturalni tim, pesničenje kao nekada, izlive ljubavi i brutalnosti, sirovo i surovo.
Ono što nisam mogao da očekujem jeste da film jeste većinu pobrojanog tokom prvih desetak minuta, tokom kojih Vincent i Manuel nakon tipične jurnjave odrade ekipu na sred ulice i potom se vrate u tople domove. Ali u preostalih sat i po vremena očekuje nas akcijom i humorom nabijena mešavina Blakea Edwardsa (The Party), Bolivuda, Jackie Chana i špageti vesterna (ovo možda i najviše) urolana u efektnu melodramu o izdaji, moralu i očinskoj ljubavi. A najlepše od svega je što u sve to ulećemo grlom u jagode.
Voleo bih da vam kažem više o reditelju i scenaristi Fredericu Jardinu tj njegovom stilu, ali ovo je njegov prvi film koji sam gledao. Jardin očigledno poštuje žanr, jer je priča i odlično postavljena i dosledno sprovedena, barem onaj njen deo koji se odnosi na prljavog žacu koji mora da plati za svoje "grehe" tako što prolazi kroz milost i nemilost onih sa kojima je uzeo da tikve sadi. Jardinov film je muški čak i kada siroti Vincent zaplače od muke zbog svega što ga je snašlo. Čak i kada dva krimosa krenu da gunđaju što je jednom upropašten D&G sako, a drugom Yves-Saint Laurent ("to još postoji?!").
Međutim, daleko je zabavnije ono što je Jardin uradio na planu prateće mašinerije, od kluba u kome gosti u robotizovanoj koreografiji igraju na remiks Another One Bites The Dust, preko okrutnih, ali komičnih krimosa, (ilegalnog) osoblja u kuhinji kluba koje imitira komičnost Petera Sellersa, preko pucačina i šibačina koje su koreografisane sa podjednakom željom da budu duhovite, koliko i da sakriju neveštost autora na tom polju (ne znam šta je zapravo na delu). Suv i koščat žanr u svom manje-više prepoznatljivom ruhu na ovaj način počinje da živi i diše na blesav i atraktivan (špageti) način, recimo Joon-ho Bongovih filmova ili Jee-woon Kimovog The Good The Bad The Weird. S obzirom da je ceo film zarobljen u prostor kluba da podcrta klaustrofobičnost Vincentovih manevarskih mogućnosti skoro svako parče prostora maksimalno je iskorišteno za akciju i/ili komediju. Nuit Blanche, baš kao i njegov glavni krivac/žrtva nijednog trenutka ne miruju. Od trenutka kada kroči u klub Vincent neprekidno jurca, gura se između ljudi, zavlači i provlači gde stigne, beži, juri. Kao u filmovima na koje pomislimo kada kažemo, recimo, "bioskopski filmovi".
Neki od vas će reći da je sve ovo, u najboljem slučaju- solidan primer krosovera između, inače, nepodnošljive francuske komedije (kreveljenje) i tradicije policijskog ("le flick") krimića. Ja samo želim da kažem da mi je to prošlo kroz glavu. Ali srce je osećalo nešto drugo. Srce je čulo Morriconea.
Nuit Blanche je urnebesan. Žilav. Osmišljen. Nepromišljen. Sumanut. Kretenski.
Remek-delo.
SELEKTAH: 10/10
Neki od vas će reći da je sve ovo amaterizam, u najboljem slučaju- dosledno sproveden. Ja samo želim da kažem da mi je to prošlo kroz glavu. Ali srce je osećalo nešto drugo.
Sjajno je kad film uspe da izneveri vaša očekivanja. Sasvim. I da ih potom zaludi, zbuni i prevaziđe. A sve zbog toga što ste vi pametni i volite da se pravite pametni i mislite da sve znate.
Ja sam znao da je Nuit Blanche film o čoveku koji ukrade heroin koji nije njegov, pa onda oni njemu ukradu sina i predlažu razmenu, a onda sve krene kako ne treba. Ali nisam znao da je dotični policajac. Niti da se najveći deo film dešava u noćnom klubu vlasnika heroina. Pošto je film francuski i krimić znao sam da mogu da očekujem multikulturalni tim, pesničenje kao nekada, izlive ljubavi i brutalnosti, sirovo i surovo.
Ono što nisam mogao da očekujem jeste da film jeste većinu pobrojanog tokom prvih desetak minuta, tokom kojih Vincent i Manuel nakon tipične jurnjave odrade ekipu na sred ulice i potom se vrate u tople domove. Ali u preostalih sat i po vremena očekuje nas akcijom i humorom nabijena mešavina Blakea Edwardsa (The Party), Bolivuda, Jackie Chana i špageti vesterna (ovo možda i najviše) urolana u efektnu melodramu o izdaji, moralu i očinskoj ljubavi. A najlepše od svega je što u sve to ulećemo grlom u jagode.
Voleo bih da vam kažem više o reditelju i scenaristi Fredericu Jardinu tj njegovom stilu, ali ovo je njegov prvi film koji sam gledao. Jardin očigledno poštuje žanr, jer je priča i odlično postavljena i dosledno sprovedena, barem onaj njen deo koji se odnosi na prljavog žacu koji mora da plati za svoje "grehe" tako što prolazi kroz milost i nemilost onih sa kojima je uzeo da tikve sadi. Jardinov film je muški čak i kada siroti Vincent zaplače od muke zbog svega što ga je snašlo. Čak i kada dva krimosa krenu da gunđaju što je jednom upropašten D&G sako, a drugom Yves-Saint Laurent ("to još postoji?!").
Međutim, daleko je zabavnije ono što je Jardin uradio na planu prateće mašinerije, od kluba u kome gosti u robotizovanoj koreografiji igraju na remiks Another One Bites The Dust, preko okrutnih, ali komičnih krimosa, (ilegalnog) osoblja u kuhinji kluba koje imitira komičnost Petera Sellersa, preko pucačina i šibačina koje su koreografisane sa podjednakom željom da budu duhovite, koliko i da sakriju neveštost autora na tom polju (ne znam šta je zapravo na delu). Suv i koščat žanr u svom manje-više prepoznatljivom ruhu na ovaj način počinje da živi i diše na blesav i atraktivan (špageti) način, recimo Joon-ho Bongovih filmova ili Jee-woon Kimovog The Good The Bad The Weird. S obzirom da je ceo film zarobljen u prostor kluba da podcrta klaustrofobičnost Vincentovih manevarskih mogućnosti skoro svako parče prostora maksimalno je iskorišteno za akciju i/ili komediju. Nuit Blanche, baš kao i njegov glavni krivac/žrtva nijednog trenutka ne miruju. Od trenutka kada kroči u klub Vincent neprekidno jurca, gura se između ljudi, zavlači i provlači gde stigne, beži, juri. Kao u filmovima na koje pomislimo kada kažemo, recimo, "bioskopski filmovi".
Neki od vas će reći da je sve ovo, u najboljem slučaju- solidan primer krosovera između, inače, nepodnošljive francuske komedije (kreveljenje) i tradicije policijskog ("le flick") krimića. Ja samo želim da kažem da mi je to prošlo kroz glavu. Ali srce je osećalo nešto drugo. Srce je čulo Morriconea.
Nuit Blanche je urnebesan. Žilav. Osmišljen. Nepromišljen. Sumanut. Kretenski.
Remek-delo.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment